Осијек

Из Википедије, слободне енциклопедије
Осијек
Osijek, Trg Ante Starčevića.jpg
Трг Анте Старчевића у Осијеку
Грб Застава
Основни подаци
Држава  Хрватска
Жупанија Осјечко-барањска
Становништво
Становништво (2011) 84.104
Агломерација (2011) 108.048
Географске карактеристике
Координате 45°33′18″ СГШ; 18°41′44″ ИГД / 45.554962417345905° СГШ; 18.695514393250686° ИГД / 45.554962417345905; 18.695514393250686Координате: 45°33′18″ СГШ; 18°41′44″ ИГД / 45.554962417345905° СГШ; 18.695514393250686° ИГД / 45.554962417345905; 18.695514393250686
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Осијек на мапи Хрватске
Осијек
Осијек
Остали подаци
Градоначелник Иван Вркић
Поштански код 31000
Позивни број (+385) 31
Регистарска ознака OS
Веб-сајт Службена презентација града

Осијек (мађ. Eszék/Osziék, нем. Esseg) је град у Хрватској и административно средиште Осјечко-барањске жупаније. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 108.048 становника, а у самом насељу је живело 84.104 становника.[1] Смештен на подунавској равници на десној обали реке Драве 22 km од ушћа у Дунав. Осијек је највећи град у источном делу Хрватске и индустријско, управно, судско и финансијско седиште Славоније.

Територијална организација[уреди]

До нове територијалне организације у Хрватској, постојала је велика предратна општина Осијек. Општина Осијек простирала се на површини од 659 km2, а на том подручју је према попису из 1991. године живело 165.253 становника, распоређених у 36 насељених места. После рата, општина Осијек је укинута. Формиран је Град Осијек (градско подручје) и општине: Антуновац, Владиславци, Вука, Ердут, Ернестиново, Чепин и Шодоловци.

Географски положај[уреди]

Географски положај града:

Просечна годишња температура је 11 °C:

Ваздух је прилично влажан, док током јесени и зиме има доста магле.

Становништво[уреди]

Тренутно најстарији писани помен Срба у Осијеку је у писму посљедњег српског деспота Павла Бакића краљу Фердинанду, у којем он пише да је од осјечких Срба сазнао о правцу кретања Турака. То писмо се датира на 30. мај 1534. године. Јохан Вилхелм фон Таубе у књизи о Славонији и Сријему пише да је Горњи град насељен само католицима Нијемцима, а Доњи град пола православним а пола католичким Славонцима, Илирима. Он разликује Илире од Хрвата, који су тада кајкавци.

Попис 1991.[уреди]

По попису становништва из 1991. године, општина Осијек је имала 165.253 становника, распоређених у 36 насељених места.

укупно: 165.253

Историја[уреди]

Шећерана у Осијеку је отворена 1906. године.

Културна историја Срба у Осијеку[уреди]

Писани документи из 16. века помињу у западном Срему присуство великог броја Срба. Они се налазе и у граду Осијеку, измешани са прво Угарима (Мађарима), а потом Турцима. Хрвати се готово ни не помињу на том простору, него се само среће спорадично појам "католик". Српски војвода Павле Бакић пише 1534. године цару Фердинанду, шта су његовом човеку - изасланику "рекли неки Срби у Осијеку". Пигафета члан аустријског посланства, које је ишло 1567. године у Цариград, ради мировног споразума између две државе, описао је у повратку, то путовање: "Из Сотина дођоше у Осијек, у ком су становници Угри, а има и нешто Срба". А 1572. године други непознати путописац, у пратњи аустријског посланика Давида Угнада, који је ишао такође у Цариград, води белешке. Враћајући се из Цариграда, помиње Осијек као: "град насељен од Турака и Срба". Путописац турски Евлија Челебија описује Осијек 1579. године. Између осталог каже за "султанову" (Сулејманову) џамију у Осијеку, да је пре била црква. катастарски попис из исте године помиње ту пет турских махала, са око 300 муслиманских кућа, док је хришћанских око 20 кућа.[2] У једном документу из 1708. године, туже се осјечки Срби против тамошњих језуита. Ови насиљем покушавају да поунијате осјечке православце, који немају ту свог владику. Њихов старешина одговара вишим властима, на "жалбе Срба грчкога закона", и на другом месту их назива (погрдно) "Власима". [3]

Епископ епархије Пакрачке био је 1843-1864. године Јосиф Крагујевић родом из Осијека. Замонашио се у манастиру Раковцу у Србији 1828. године, па 1838. године је постао титуларни архимандрит хоповски, да би 1842. године био генерални викар далматинске епархије и догодине њен владика.[4] У Осијеку (Осеку - по српском) Атанасије Спајић је парох, а Срета Радосављевић ђакон 1820. године. По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године град "Eszekinum" (Осијек по латинском) је имао 1911 православних душа. Православно парохијско звање је основано и црквене матрикуле се воде од 1762. године. У месту је те 1846. године српска православна црква, а свештенство православно чине пароси Спиридон Сенић и Лазар Бојић, као и јерођакон Јован Крагујевић. Поп Лазар Бојић је био свештеник православни у Осјеку 1845-1852. године. Лазар Поповић (1860-1870) и Јован Јанотевић (1862-1870) су чести купци српских књига. Православни свештеник парох у Осијеку, поп Александар Живановић био је професор и катихета у тамошњим средњим школама. Објавио је 1900. године у Карловцима књигу под насловом "Наука о богослужењу или Православна литургика" - уџбеник за учење средњих школа. Исти свештеник је 1906. године у црквеном листу, оглашавао продају своје друге књиге, под насловом "Проповједи и ексхорти на недељна јеванђеља преко цијеле године...". Књига која кошта 4 к се могла добити само код њега у Осијеку. Осијечки парох 1906. године је поп Лазар Богдановић, и јавља се као кандидат СНСС у Даљском срезу.

У Осијеку постоји 1820. године III Латинска школа. Купац једне српске књиге 1829. године, био је Петар Седларевић ђакон и учитељ осјечки.[5] У Осијеку је 1846. године српска народна вероисповедна школа коју похађа 74 ђака, под учитељима Јованом Јанковићем (ту и 1820) и Јованом Мојсиловићем.[6] Димитрије Милошевић је 1867-1870. године српски народни учитељ, који је завршио Сомборску препарандију 1866. године. У Осијеку је постојала Државна осморазредна гимназија, на којој су се школовани и многи млади Србе, из средина где није било потпуне гимназије.

Године 1820. поред свештеника и учитеља, књигу набављају и Петар Поповић адвокат, Леонтије Аргировић архиваријус и десетак трговаца. Осјечко српско грађанство је имало богат културни живот у 19. веку. Читалачка публика радо и често купује српске књиге писане на ћирилици, уз коју се држи и поједини отмени Хрвати, поготову они у жупанијским телима и органима. Готово сваку књигу Вука Караџића набављају Осјечани. Навешћемо само по нешто из те занимљиве историје. Занимљив је списак претплатника на последњим странама Вукове ћириличне књиге о српским народним приповеткама из 1870. године. у Осијеку су била два претплатничка "пункта" око скупљача. Један је формирао Србин Милан Атанасијевић жупанијски први подбележник који је скупио 28 претплатника, и чија су презимена исписана ћирилично "по српски" - осјечке господе, на челу са великим жупаном Петром Пејачевићем који се још потписује ту са "царски коморник и дејствитељни тајни саветник, власник реда царског аустријског Леополдовог, и реда Исусовог, св. оца Папе". Други пункт је образован око очигледно Хрвата, тамошњег гимназијског професора Јосипа Павеца, са списком претплатника (29!) који је исписаним латиницом, изузев неколико ћириличних српских презимена (пет ученика!).[7] Ћирилицу су радо читали и књиге на њој куповали, богати и учени без обзира на националну припадност - Осјечки грађани, његова стварна елита. Тако су ствари стојале у Славонији, у грађанском миљеу тадашњег Осијека, у другој половини 19. века. Године 1845. од Вука сабране српске песме читају Срби Осјечани: парох Лазар Бојић, Јован Цесаров лајтант, Василије Атанасијевић лекар, адвокати Ћирил Исаиловић, Мојсило Георгијевић и Теодор Петровић, постмајстор Ђорђије Хаџић, и "пекуланти" (трговци) Гавриловић и Аксентијевић. Књигу под насловом "Српски рјечник истумачен њемачкијем и латинскијем речима", коју је објавио Вук Караџић у Бечу 1852. године, узело је преко лекара Атанасијевића, 22 читаоца у Осијеку. Купци Вукове ћириличне историјске књиге, били су 1860. године "први" Срби у Осјеку (њих 12): поп Атанасије Поповић осјечки парох и даљски протопрезвитер, Вјекослав Голуб "равнатељ" гимназије, Петар Јовановић градски судија у пензији, Васа Атанасијевић варошки "физик" (лекар), Јован и Ђорђе Јурковић племићи, Ђорђе Контић саветник урбаријалног суда и трговци - браћа Ђорђе и Стефан Костић, Аргировић, Песић, Аксентијевић и Радановић[8] Вук је омиљени писац међу Осијечанима и 1862. године, а пренумеранти су били (њих 35): Васа Атанасијевић физик градски, жупанијски званичници, градски адвокати Стефан Недељковић, Марко Тајичевић и др Анте Стојановић, Паво Коларић градски старешина, Јован Нешковић благајник, Срби трговци Јован и Димитрије Тајичевић, Бадановић, Аргировић, Аксентијевић, Недељковић, Песић, Васа Атанасијевић млађи - први градски подбележник и други грађани.[9] Вукову књигу о српском народу прибавило је претплатом 47 читалаца у Осјеку. Купац је и "Православна осјечко.српска црква" за своју библиотеку. Вредни пажње су осим највиших званичника жупаније и високих официра, градски званичници - три "старешине" Паво Коларић, Матија Стојановић и Никола Живановић, затим Васа Атанасијевић главни градски бележник, Анте Јовановић први градски бележник, Александро Лужински градски геометар, четири адвоката и једанаест трговаца, администратор поп Јаношевић, Васа Радановић иконом и два епитропа.[10] Дуг је списак грађана Осјека, православних и католика који су набавили ћириличну књигу преведених псалама 1868. године (њих 60!): Петар гроф Пејачевић врховни жупан Вировитички, Лазар Давидовић први поджупан, Петар Георгијевић "генералкасе прецептор", Петар Малаћ адвокат, Давид Миланковић судски саветник, Јован Живановић равнатељ, Паја Коларић старешина градски, др Васа Атанасијевић физик, Станко Петровић епитроп, пароси осјечки Јован Поповић и Јован Јесинешевић, православна црквена општина осјечка и други.[11]

Маја 1906. године одржан је у Осијеку девети конгрес Српских земљорадничких задруга у Угарској. Октобра 1906. године на земаљском саборском избору у Војнићу је победио кандидат Српске народне самосталне странке, Васо Муачевић велепоседник и народни заступник из Осијека. Добио је 261 глас, а противкандидат Хрватске пучке сељачке странке само 65 гласова. Муачевић је тада кандидован у Слуњском срезу, и био поборник српско-хрватске слоге.[12] Говорио је Муачевић као председник скупштине своје странке СНСС у Осијеку "главном граду Славоније" три године раније - 1903.: "како ми Срби данас још нисмо равноправни са својом хрватском браћом. Наше име, наше писмо, наша српска застава потискује се, школе нам српске наше затворише, а ових другијег не даду".

Други свјетски рат[уреди]

Лав Досједел, свештеник из Белог Брда, срез Осијек, овако описује мучење у осијечком затвору: "Дању и ноћу морали смо стајати, јер није имало где да се седне а камоли легне. Појединци су од умора, жеђи и глади падали у несвест, док су неки, а нарочито живчано слабији полудели. Увече је увек почињало суђење. Изводили су нас у салу пред судију — усташу у црној униформи који је одређивао казне: кундачење, батињање по голом телу наквашеним ужетом, набијање трновог венца на главу, лизање пода, гутање гуме (многи су издахнули у страшним мукама удавивши се — гумом). узајамно уједање, истезање тела конопцима, пробијање зглобова итд. Све ово одиграло се уз непрестано кундачење од пијаних усташа. Ујутру одводили би нас потпуно изнемогле натраг у собе, да продужимо муке стојећи без мицања на једном месту".[13]

Из Осијека и околних села Даља и Бјелог Брда насилно су пресељене 93 староседелачке породице, које су прво отеране у Босну а затим пребачене у Србију. У њихове куће насељени су Хрвати из Далмације[14]

У Осијечком срезу порушене су православне цркве у Даљу, Тењи и Осијеку.[15][непоуздан извор?]

Српска православна црква у Бијелом Брду, срез Осијек „преуређена је у католичку, а све драгоцености жупници су однели у Осијек“.[16]

Попис 1991.[уреди]

На попису становништва 1991. године, насељено место Осијек је имало 104.761 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Хрвати
  
74.254 70,87 %
Срби
  
15.985 15,25 %
Југословени
  
6.015 5,74 %
Мађари
  
1.344 1,28 %
Муслимани
  
570 0,54 %
Црногорци
  
485 0,46 %
Словенци
  
353 0,33 %
Албанци
  
352 0,33 %
Словаци
  
288 0,27 %
Македонци
  
272 0,25 %
Немци
  
190 0,18 %
Роми
  
168 0,16 %
Русини
  
88 0,08 %
Чеси
  
64 0,06 %
Украјинци
  
46 0,04 %
Бугари
  
29 0,02 %
Пољаци
  
23 0,02 %
Руси
  
23 0,02 %
Румуни
  
22 0,02 %
Јевреји
  
19 0,01 %
Италијани
  
15 0,01 %
Грци
  
5 0,00 %
Турци
  
5 0,00 %
Аустријанци
  
4 0,00 %
Власи
  
1 0,00 %
остали
  
138 0,13 %
неопредељени
  
2.592 2,47 %
регион. опр.
  
316 0,30 %
непознато
  
1.095 1,04 %
укупно: 104.761

Насељена места бивше општине Осијек, попис 1991.[уреди]

Општина Осијек

  • површина: 659 km2
  • бр. становника: 165.253
  • бр. насељених места: 36

Ада (319), Аљмаш (823), Антуновац Тењски (2.692), Бекетинци (755), Бијело Брдо (2.400), Брешће (953), Бријест (1.029), Вишњевац (7.204), Владиславци (1.318), Вука (1.290), Даљ (5.515), Дивош (105), Допсин (647), Ердут (1.459), Ернестиново (1.495), Јовановац (1.554), Јосиповац (4.043), Копривна (219), Ласлово (1.298), Ливана (634), Неметин (400), Овчара (1.146), Осијек (104.761), Палача (413), Паулин Двор (168), Петрова Слатина (319), Подравље (467), Сарваш (1.839), Силаш (680), Тврђавица (1.014), Тења (7.663), Храстин (395), Чепин (8.745), Чепински Мартинци (753), Чокадинци (252) и Шодоловци (486).

Знаменитости[уреди]

Црква Св. Михајла

Осијек се састоји из старог града — Тврђе — изграђеног почетком 18. века у барокном стилу, — затим Горњег, Доњег и Новог града са класицизмом, хисторицизмом и сецесијом, као и Ретфале и Вишњевца. За своју величину град Осијек има много зеленила: 17 паркова са укупном површином од 394.000 m2.

Осијек има једанаест католичких жупа, две православне, једну евангелистичку, Еванђеоски теолошки факултет, Јеврејску општину, самостан фрањеваца и капуцина као и резиденцију Дружине Исусове.

Познати Осјечани и Осјечанке[уреди]

Међународна сарадња[уреди]

Мађарска Печуј, Мађарска
Њемачка Пфорцхајм, Немачка
Словенија Марибор, Словенија
Босна и Херцеговина Тузла, БиХ
Румунија Плоешти, Румунија
Швајцарска Лозана, Швајцарска
Словачка Нитра, Словачка
Мађарска Будимпешта XIII округ, Мађарска
Србија Суботица, Србија
Србија Призрен, Србија

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Попис становништва 2011.”. Државни завод за статистику РХ. Приступљено 13. 3. 2017. 
  2. "Историјски часопис", Београд 1977. године
  3. "Дело", Београд 1912. године
  4. "Српски сион", Карловци 1898. године
  5. Јевта Поповић: "Разна дјела Јевте Поповића", Будим 1829. године
  6. Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  7. Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1870. године
  8. Вук Ст. Караџић: "Правитељствујушћи совјет Сербски за времена Карађорђева или отимање ондашњих великаша око власти", Беч 1860. године
  9. Вук Ст. Караџић: "Српске народне пјесме...", Беч 1862. године
  10. Вук Ст. Караџић: "Живот и обичаји народа српског", Беч 1867. године
  11. Огњеслав Утјешанови-Острожински: "Псалми Давидови", Беч 1868. године
  12. "Српско коло", Загреб 1906. године
  13. Страњаковић (1991). стр. 200.
  14. Страњаковић (1991). стр. 118.
  15. Драгољуб Љубисављевић земљорадник из Тењског Антуновца, срез Осијек, Слатина 1942. год. (Патријаршија), Савка Вујић, домаћица из Даља, 16.1.1942. год. (К)
  16. Суђење Лисаку "...262

Спољашње везе[уреди]