Тијабара

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Трг у Тијабари (на слици је споменик ослободиоцима Пирота)
Големи мост са тијабарске стране
Чесма Гушевица у Тијабари

Тијабара је позната градска четврт Пирота на десној страни Нишаве. Римски пут који је прол азио кроз ову четврт је одредио примарни и претежни развој Пирота на овој страни Нишаве.

Морфолошке одлике[уреди]

Тијабара је равница која је смештена поред Нишаве и Градашничке реке. Основна геолошка грађа јесу речни наноси. Најмлађа речна тераса се пружа на надморској висини од око 350 метара а највиша речна тераса су насеља Прчевац и Провалија са око 500 - 600 метара. Неравномерна акумулација материјала су чинили да корито Нишаве буде несигурно и нестално те је стога меандрирање реке доводило до честих поплава. Једно данас старије корито Нишаве се простирало преко трга пиротских ослободиоца и аутобуске станице у правцу ушћа Градашничке реке. Овај простор се пунио водом из оближњих извора и периодичних бујица. Тако се депресија на простору данашњег тијабарског трга одржавала годинама. Остатак меандра на простору данашње Тијабаре послужио је као основа за настанак имена - Тиха бара Тијабара.

Ученици тијабарске основне школе 1938. године

Насељавање[уреди]

У ранијим временима, записани трагови говоре само о Пироту са леве стране Нишаве. Не зна се ни где је био садашњи Големи мост на Нишави. Први пут се овај мост помиње у документима 1544. године[1]. Тијабара није старија од 150 година. Прво насељавање је било у облику турских читлука. Турци су издавали сиромашним породицама зграде које су се подигле на сувим местима у овој депресији. Амбаре су градили за спахијске десетке. Близу су биле и њиве у садашњем насељу Јатаган а тадашња Бег - башча. Временом је Тијабара полако бивала све више насељенија због стављања насипа. Прво су се градиле куће на неким вишим висоравнима због воде и поплава. На крају се насељавање завршило и куће су се изградиле све до Големог моста на Нишави.

Првобитна насипања Тијабаре су се дешавала око српско-турских ратова. Каснија насипања су била око пијаце, у улици Николе Пашића и у Доњој мали (Дечанска улица данас). Тијабарски трг је оцеђен и насипан 1922. године [2]. Цео овај простор је уздигнут за око метар, метар и по[3].

Један од најранијих писаних података о трговачком карактеру Тијабаре се помиње 1825. године[4].

Становништво и прилике за становање[уреди]

За разлику од Пазара - насеља на левој страни Нишаве, Тијабара је било место где су се углавном насељавале сиромашне породице. Пазар је био управни и административни центар Пирота, турска етничка заједница где су живеле имућне породице и староседеоци.

Куће су биле таквог изгледа да су давале утисак да се ради о селу. Занатлија у почетку није било уопште у овом делу Пирота. Куће углавном нису имале прозоре и нису биле окречене. Тек када је завладала куга, онда је становништво почело да кречи зидове кућа. Имали су дворишта са бунарима (вода је много чистија и боља од оне у Пазару). У дворишту су се налазили и амбари, башта и шупа. Дворишта су по правилу била ограђена високим оградама и покривене ћерамидом да не кисну. Што се тиче инвентара, људи су углавном имали огњиште у средини куће, троножне столице и рогожу на којој се спавало. Тек су се крајем 19. века почеле градити квалитетније куће, почев од куће Малог Ристе.

Тада почињу да отварају радње разне занатлије и живот је био умногоме бољи. Тек између два рата, овај део Пирота почиње да се урушава и радње су се затварале. Поред стамбених кућа, помешаних са једним бројем дућана, овде су се крајем 19. века налазиле Саборна црква, Основна школа и џамија. Џамија и основна школа су биле једна поред друге. Када је џамија срушена, дошло се на идеју да се ту одмах сагради нижа гимназија међутим, Министарство просвете и црквених послова је ипак одабрало Пазар за изградњу зато што је на "угледнијем месту".

Једини мост на Нишави који је повезивао два дела Пирота - Пазар и Тијабару, је однела Нишава 1875. године[5]. Мост је вероватно поправљен међутим са изградњом новог моста се почело после ослобођења од Турака 1882. године. Нови мост су градили италијански мајстори, у дужини од 60 метара на 4 камена стубова. Са мањим преправкама, овај мост и даље стоји преко реке у Пироту. Након узградње моста, почело је насипавање улица с пазарске и тијабарске стране до висине моста што је и данас видљиво. У то време се насипавала и пресицала једна од главних улица у граду данас - тадашња Железничка улица а данашња улица Николе Пашића.

Како је ово било плављиво подручје, хигијена је била на незавидном нивоу. "По нашим појмовима, Пирот је велика варош, по свој прилици по величини четврта у Србији. Али није лепо ни пријатно место. Куће су врло мале и ниске, Нишава га, кад год се нашли, топи, отуд су све куће подводне, а улице и авлије у блату; место је зацело нездраво...У вароши има неколико чесама, које као и свуда пресушују окткако Турци одоше...Иначе у Пироту има много бунара, који нису само у авлијама као у Шапцу, него на сокаку, испред дућана. Место сантрача имају с аршина висок, просечен камен, који није ничим покривен; на бунару нема ни точка, ни кове ,него коме треба воде он доше с котлићем и ужетом, спусти га и заити"[6].

Побољшање комуналног система као и изградња улица и железничке станице у 19. веку је помогло да се Тијабара обнови и насели. Данас је то место где је музеј, пијаца, аутобуска станица, индустријска зона, основне и средње школе као и многе радње.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Евлија Челебија, Путопис 1, Сарајево, 1957
  2. ^ Н. Ћирић, Тиганћо и тијабарски споменик, Слобода, 1972
  3. ^ Јован Ћирић, Географија Пирота - аспект примењене географије 1, Пирот, 1965
  4. ^ Илија Николић, Пирот и Срез нишавски 1801-1918, грађа 1, Пирот, 1981
  5. ^ Лист Дунав, август 1875
  6. ^ Мита Ракић, Из нове Србије...,Отаџбина, 1880

Литература[уреди]

  1. Зборник радова - Пиротска буна (са посебним освртом на ослободилачки покрет у Пироту и Понишављу од турског освајања до ослобођења 1877/78), 1996