Интервал (музика)

Интервал (лат. intervallum, размак) у музици представља размак између било која два тона у лествици од којих се нижи назива доњим а виши горњим, са изузетком чисте приме код које су оба тона једнаке висине.^[1] Интервали се пре свега деле на хармонске, код којих два тона звуче истовремено, и мелодијске, код којих се два тона чују један за другим. Даље две поделе интервала су по величини и врсти.^[2]^[3]

У западњачкој музици, интервали су најчешће разлике између нота дијатонске скале. Најмањи од тих интервала је полутон.^[4]^[5]^[6]^[7] Интервали мањи од полутона се називају микротоновима. Они се могу формирати користећи ноте разних врста недијатонских скала. Неки од најмањих се називају зарезима, и тиме се описују мала одступања, уочена у појединим системима подешавања, између енхармонијски еквивалентних нота као што су Ц♯ и Д♭. Интервали могу да буду арбитрарно мали, и чак неприметни за људско ухо.

У физичком смислу, интервал је однос између две соничне фреквенције. На пример, било које две ноте једне октаве имају међусобни фреквенциони однос 2:1. То значи да узастопни инкременти висине тона за исти интервал резултирају експоненцијалним повећањем фреквенције, иако људско уво доживљава ово као линеарно повећање у висини. Из тог разлога, интервали се често мере у центима, јединицама изведеним из логаритма фреквенционог односа.

У западњачкој музичкој теорији, најчешћа именска схема за интервале описује два својства интервала: квалитет (перфектан, велики, мали, увећани, умањени) и број (једногласје, други, трећи, etc.). Неки од примера су мала трећина или перфектна петина. Ова имена не идентификују само разлике у полутоновима између горњих и доњих нота, него исто тако начин на који се интервал спелује. Важност спеловања потиче од историјске праксе раздвајања фреквенционих односа енхармонских интервала као што су G–G♯ и G–A♭.^[8]

Подела интервала[уреди | уреди извор]

Када се тонови пореде по величини, пажња се обраћа на то колика је дијатонска разлика између два тона. На пример це-де и цис-дес су секунде јер оба имају дијатонске називе до-ре. Постоји осам степени величине интервала од којих се могу формирати све остале. Због тога се ови интервали називају једноставним, и следећи су:

Прима, код које оба тона имају исто име
Секунда, код које су два тона суседни тонови
Терца, код које је виши тон трећи од нижег
Кварта, код које је виши тон четврти од нижег
Квинта, код које је виши тон пети од нижег
Секста, код које је виши тон шести од нижег
Септима, код које је виши тон седми од нижег
Октава, код које је виши тон осми од нижег

Остали интервали, који се називају сложеним, се могу формирати по принципу „једна октава + секста“, „две октаве + квинта“ итд. Имена овим интервалима се дају по редним бројевима: октава + секунда = нона, октава + терца = децима, октава + кварта = ундецима, октава + квинта = дуодецима итд.

Осим ове поделе, постоји и подела интервала по врсти, јер хармонски сваки од ових интервала може да буде остварен у више варијација. Следи листа врста интервала:

Чисти, који могу бити прима, кварта, квинта и октава
Велики и мали, који могу бити секунда, терца, секста и септима
Умањени, који могу бити сви интервали сем приме
Прекомерни, који могу бити сви интервали

Остали интервали попут нпр. ноне или дециме наслеђују особине тона који их заједно са одређеним бројем октава формира. Значи, пошто је нона = октава + секунда, имаће особине секунде.

Једноставни интервали по врстама[уреди | уреди извор]

Следи списак једноставних интервала по врстама:

Чиста прима[уреди | уреди извор]

Чиста прима је прима код које су доњи и горњи тон идентични. Пример: c-c. Дакле, чиста прима је поновљен тон.

Прекомерна прима[уреди | уреди извор]

Прекомерна прима је прима код које је размак између горњег и доњег тона један полустепен. Пример: c-cis.

Умањена секунда[уреди | уреди извор]

Секунда код које тонови исто звуче упркос различитом дијатонском имену. Пример: це-десес. Еквивалентна је чистој прими.

Мала секунда[уреди | уреди извор]

Секунда код које је размак између тонова један полустепен. Пример: це-дес.

Велика секунда[уреди | уреди извор]

Секунда код које је размак између тонова цео степен. Пример: це-де.

Прекомерна секунда[уреди | уреди извор]

Секунда код које је размак између тонова три полустепена. Пример: це-дис. По звучности је еквивалентна малој терци.

Умањена терца[уреди | уреди извор]

Терца код које је размак између тонова цео степен. Пример: це-есес. По звучности је еквивалентна великој секунди. Умањена терца се састоји од две мале секунде М2 + М2 = УМ3

Мала терца[уреди | уреди извор]

Терца код које је размак између тонова три полустепена. Пример: це-ес.

Велика терца[уреди | уреди извор]

Терца код које је размак између тонова четири полустепена. Пример: це-е.

Прекомерна терца[уреди | уреди извор]

Терца код које је размак између тонова пет полустепена. Пример: це-еис. По звучности је еквивалентна чистој кварти.

Умањена кварта[уреди | уреди извор]

Кварта код које је размак између тонова четири полустепена. Пример: це-фес. По звучности је еквивалентна великој терци.

Чиста кварта[уреди | уреди извор]

Кварта код које је размак између тонова пет полустепена. Пример: це-еф. ( сем изузетка: еф-бе )

Прекомерна кварта[уреди | уреди извор]

Кварта код које је размак између тонова шест полустепена. Пример: це-фис.

Умањена квинта[уреди | уреди извор]

Квинта код које је размак између тонова шест полустепена. Пример: це-гес. По звучности је еквивалентна прекомерној кварти.

Чиста квинта[уреди | уреди извор]

Квинта код које је размак између тонова седам полустепена. Пример: це-ге.

Прекомерна квинта[уреди | уреди извор]

Квинта код које је размак између тонова осам полустепена. Пример: це-гис. По звучности је еквивалентна малој сексти.

Умањена секста[уреди | уреди извор]

Секста код које је размак између тонова седам полустепена. Пример: це-асас. По звучности је еквивалентна чистој квинти.

Мала секста[уреди | уреди извор]

Секста код које је размак између тонова осам полустепена. Пример: це-ас.

Велика секста[уреди | уреди извор]

Секста код које је размак између тонова девет полустепена. Пример: це-а.

Прекомерна секста[уреди | уреди извор]

Секста код које је размак између тонова десет полустепена. Пример: це-аис. По звучности је еквивалентна малој септими.

Умањена септима[уреди | уреди извор]

Септима код које је размак између тонова девет полустепена. Пример: це-хесес. По звучности је еквивалентна великој сексти

Мала септима[уреди | уреди извор]

Септима код које је размак између тонова десет полустепена. Пример: це-бе.

Велика септима[уреди | уреди извор]

Септима код које је размак између тонова једанаест полустепена. Пример: це-ха.

Прекомерна септима[уреди | уреди извор]

Септима код које је размак између тонова дванаест полустепена. Пример: це-хис. По звучности је еквивалентна чистој октави.

Умањена октава[уреди | уреди извор]

Октава код које је размак између тонова једанаест полустепена. Пример: це¹-цес². По звучности је еквивалентна великој септими.

Чиста октава[уреди | уреди извор]

Октава код које је размак између тонова дванаест полустепена. Пример: це¹-це².

Прекомерна октава[уреди | уреди извор]

Октава код које је размак између тонова тринаест полустепена. Пример: Це-цис²

Референце[уреди | уреди извор]

^ Prout, Ebenezer (1903), „I-Introduction”, Harmony, Its Theory and Practice (30th edition, revised and largely rewritten изд.), London: Augener; Boston: Boston Music Co., стр. 1, ISBN 978-0781207836
^ „Interval”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.
^ Aldwell, E; Schachter, C.; Cadwallader, A., „Part 1: The Primary Materials and Procedures, Unit 1”, Harmony and Voice Leading (4th изд.), Schirmer, стр. 8, ISBN 978-0495189756
^ Duffin, Ross W. (2008). How equal temperament ruined harmony : (and why you should care) (First published as a Norton paperback. изд.). New York: W. W. Norton. стр. 163. ISBN 978-0-393-33420-3. Приступљено 28. 6. 2017.
^ Semitone, half step, half tone, halftone, and half-tone are all variously used in sources.[1][2][3][4][5]
Aaron Copland, Leonard Bernstein, and others use "half tone".[6] [7][8][9]
One source says that step is "chiefly US",[10] and that half-tone is "chiefly N. Amer."[11]
^ Miller, Michael. The Complete Idiot's Guide to Music Theory, 2nd ed. [Indianapolis, Indiana]: Alpha, 2005. ISBN 1-59257-437-8. p. 19.
^ Capstick, John Walton (1913). Sound: An Elementary Text-book for Schools and Colleges. Cambridge University Press.
^ Duffin, Ross W. (2007), „3. Non-keyboard tuning”, How Equal Temperament Ruined Harmony (and Why You Should Care) (1st изд.), W. W. Norton, ISBN 978-0-393-33420-3

Литература[уреди | уреди извор]

Основна теорија музике, Марко Тајчевић, 1997, pp. 113 — 118
Apel, Willi (1970). Harvard Dictionary of Music. Taylor & Francis.
Barbieri, Patrizio (1987). „Juan Caramuel Lobkowitz (1606–1682): über die musikalischen Logarithmen und das Problem der musikalischen Temperatur”. Musiktheorie. 2 (2): 145—168.
Benson, Dave (2007). Music: A Mathematical Offering. Cambridge. ISBN 9780521853873.
Brown, J.C.; Vaughn, K.V. (септембар 1996). „Pitch Center of Stringed Instrument Vibrato Tones” (PDF). Journal of the Acoustical Society of America. 100 (3): 1728—1735. Bibcode:1996ASAJ..100.1728B. PMID 8817899. doi:10.1121/1.416070. Приступљено 2008-09-28.
Ellis, Alexander J.; Hipkins, Alfred J. (1884), „Tonometrical Observations on Some Existing Non-Harmonic Musical Scales”, Proceedings of the Royal Society of London, 37 (232–234): 368—385, JSTOR 114325, doi:10.1098/rspl.1884.0041 .
Ellis, Alexander J. (1880), „History of Musical Pitch”, Journal of the Society of Arts, 21 (545): 293—337, Bibcode:1880Natur..21..550E, S2CID 4107831, doi:10.1038/021550a0 
Ellis, Alexander J. (1885), „On the Musical Scales of Various Nations”, Journal of the Society of Arts: 485—527, Приступљено 1. 1. 2020
Farnsworth, Paul Randolph (1969). The Social Psychology of Music. ISBN 9780813815473.
Geringer, J. M.; Worthy, M.D. (1999). „Effects of Tone-Quality Changes on Intonation and Tone-Quality Ratings of High School and College Instrumentalists”. Journal of Research in Music Education. 47 (2): 135—149. JSTOR 3345719. S2CID 144918272. doi:10.2307/3345719.
Loeffler, D.B. (април 2006). Instrument Timbres and Pitch Estimation in Polyphonic Music (Master's). Department of Electrical and Computer Engineering, Georgia Tech. Архивирано из оригинала 2007-12-18. г.
Peretz, I.; Hyde, K.L. (август 2003). „What is specific to music processing? Insights from congenital amusia”. Trends in Cognitive Sciences. 7 (8): 362—367. CiteSeerX 10.1.1.585.2171 . PMID 12907232. S2CID 3224978. doi:10.1016/S1364-6613(03)00150-5.
Prame, E. (јул 1997). „Vibrato extent and intonation in professional Western lyric singing”. The Journal of the Acoustical Society of America. 102 (1): 616—621. Bibcode:1997ASAJ..102..616P. doi:10.1121/1.419735.
Randel, Don Michael (1999). The Harvard Concise Dictionary of Music and Musicians. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-00084-1.
Randel, Don Michael (2003). The Harvard Dictionary of Music (4th изд.). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01163-2.
Renold, Maria (2004) [1998], Anna Meuss, ур., Intervals, Scales, Tones and the Concert Pitch C = 128 Hz, Превод: Bevis Stevens, Temple Lodge, ISBN 9781902636467, „Interval proportions can be converted to the cent values which are in common use today”
Warrier, C.M.; Zatorre, R.J. (фебруар 2002). „Influence of tonal context and timbral variation on perception of pitch”. Perception & Psychophysics. 64 (2): 198—207. PMID 12013375. S2CID 15094971. doi:10.3758/BF03195786.
Yasser, Joseph (1932). A Theory of Evolving Tonality. American Library of Musicology.
Wyatt, Keith; Schroeder, Carl (1998). Harmony and Theory: A Comprehensive Source for All Musicians. Hal Leonard Corporation. ISBN 978-0-7935-7991-4.
Lovelock, William (1981), The Rudiments of Music, London: Bell & Hyman, ISBN 0-7135-0744-6 .
Christensen, Thomas. 1994. Rameau and musical thought in the Enlightenment, Cambridge
Scholes, Percy A. (1954). The Listener's History of Music. 1 (7th изд.). London: Oxford University Press.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

[1] Prout, Ebenezer (1903), „I-Introduction”, Harmony, Its Theory and Practice (30th edition, revised and largely rewritten изд.), London: Augener; Boston: Boston Music Co., стр. 1, ISBN 978-0781207836

[LindleyMarkCampbell-2] „Interval”. In L. Root, Deane. Grove Music Online. Oxford Music Online. Oxford University Press.

[3] Aldwell, E; Schachter, C.; Cadwallader, A., „Part 1: The Primary Materials and Procedures, Unit 1”, Harmony and Voice Leading (4th изд.), Schirmer, стр. 8, ISBN 978-0495189756

[Duffin-4] Duffin, Ross W. (2008). How equal temperament ruined harmony : (and why you should care) (First published as a Norton paperback. изд.). New York: W. W. Norton. стр. 163. ISBN 978-0-393-33420-3. Приступљено 28. 6. 2017.

[5] Semitone, half step, half tone, halftone, and half-tone are all variously used in sources.[1][2][3][4][5]
Aaron Copland, Leonard Bernstein, and others use "half tone".[6] [7][8][9]
One source says that step is "chiefly US",[10] and that half-tone is "chiefly N. Amer."[11]

[6] Miller, Michael. The Complete Idiot's Guide to Music Theory, 2nd ed. [Indianapolis, Indiana]: Alpha, 2005. ISBN 1-59257-437-8. p. 19.

[7] Capstick, John Walton (1913). Sound: An Elementary Text-book for Schools and Colleges. Cambridge University Press.

[8] Duffin, Ross W. (2007), „3. Non-keyboard tuning”, How Equal Temperament Ruined Harmony (and Why You Should Care) (1st изд.), W. W. Norton, ISBN 978-0-393-33420-3

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

Нормативна контрола
Државне	Француска BnF подаци Немачка Израел Сједињене Државе Чешка
Остале	Енциклопедија Британика

Нормативна контрола
Државне	Француска BnF подаци Немачка Израел Сједињене Државе Чешка
Остале	Енциклопедија Британика