Корисник:Ивана75/песак
Никола Ника Стојић | |
|---|---|
| Пуно име | Никола Ника Стојић |
| Место рођења | Гуча, Србија |
| Место смрти | Гуча, Србија |
| Супруга | Станислава |
| Деца | ћерка Радмила |
| Награде | Вукова награда |
Никола Ника Стојић (Гуча, 4. фебруар 1930 - Гуча, 4. децембар 2020) био је етнолог, вајар, добитник Вукове награде, као и истакнути песник и члан Удружења књижевника Србије. Рођен је у Гучи, од оца Драгољуба и мајке Станојле (рођ. Бугарчић). Студије српског језика и књижевности завршио је на Београдском универзитету.[1]
Као млад интелектуалац, 1961. године покреће манифестацију Драгачевски Сабор трубача у Гучи.
Добитник је великог броја друштвених признања, међу којима се посебно истиче Вукова награда.
Умро је 2020. године у Гучи.
Биографија[уреди | уреди извор]
Ника Стојић рођен је 4. фебруара 1930. године у Гучи, од оца Драгољуба, и мајке Станојле (рођ. Бугарчић). [1]
Основну школу завршио је у родној Гучи, а Гимназију у Чачку, преживљавајући ратне страхоте и нацистичку окупацију. Студије српског језика и књижевности завршио је на Београдском универзитету. [1]
Радни век проводи у Гучи као професор и директор у Основној школи у Гучи, те као директор Дома културе у Гучи. [1]
Поред књижевности бавио се склуптуром и вајањем. Један је од оснивача Kултурно-просветне заједнице Драгачева, Удружења самоуких сликара и вајара Драгачева и Еколошког Друштва Драгачева. [2]
Био је ожењен Станиславом (рођ. Панајотовић), професором биологије, са којом има ћерку Радмилу.[1]
Књижевно дело[уреди | уреди извор]
Објавио је четири збирке народног стваралаштва Драгачева и добио Вукову награду, збирку гробљанских записа Драгачевски Епитафи (1986), студију Вук и Драгачево (са Драгољубом М. Павловићем, 1987), две књиге лексикона Драгачевци у науци и уметности (са др Бранком Ковачевићем и Радованом М. Маринковићем, 1993. и 1998), Драгачевске приче и предања (2005) и више стручних радова у часописима.[3]
Објавио је једанаест збирки песама: У пролазу, Биљези смрти, Трубованке, Место за нови крајпуташ, Молитвенице, Звончићи, Песме за децу (2001), Јелечкиње - барјачкиње, Песме за децу (2002), Михољски дани, Нове молитвенице, Крађорђуше, Лажни зец, Песме за децу (2005).[3]
Библиографија[уреди | уреди извор]
Збирке песама:
- У пролазу (1990)
- Биљези смрти (1996)
- Трубованке (1998)
- Место за нови крајпуташ (1999)
- Молитвенице (2000)
- Звончићи (2001)
- Песме за децу (2001)
- Јелечкиње - барјачкиње
- Песме за децу (2002)
- Михољски дани (2003)
- Нове молитвенице (2003)
- Крађорђуше (2004)
- Лажни зец
- Песме за децу (2005)
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б в г д „IN MEMORIAM PROF. NIKA – NIKOLA STOJIĆ” (на језику: српски). Приступљено 2021-12-19.
- ^ „Преминуо Никола Стојић, један од оснивача Сабора у Гучи”.
- ^ а б Стојић, Ника-Никола (2005). Лажни зец. Чачак: Графика јуреш. ISBN 86-83575-31-4.