Пређи на садржај

Самоампутација

С Википедије, слободне енциклопедије
Самоампутација
Латинскиautoamputatio
Класификација и спољашњи ресурси
МКБ-10T14.7
MeSHD000673

Самоампутација јесте екстремни облик самоповређивања, који није уобичајен у психијатрији и хирургији. Велика већина случајева повезана је са психозом, а малом броју је додељена контроверзна дијагноза поремећаја телесног идентитета.[1][2][3]

Етиопатогенеза

[уреди | уреди извор]

Самоампутација као екстремни облик самоповређивања који је код велика већина случајева повезана је са психозом, а у малом броју случајева проглашава се за поремећаја интегритета тела.[1][4]

Фаваца и Розентал дефинишу самоповрећење као намерно мењање или уништавање телесног ткива без свесне самоубилачке намере, предлажући три категорије самосакаћења:[5]

  • Површно-умерено самоповређивање, нпр. површне посекотине, опекотине и огреботине, повезане са различитим менталним поремећајима као што су поремећаји личности;[6]
  • Стереотипно фиксирано самоповређивање, повезано са менталном ретардацијом, али не и психозом; и

У литератури се описује и једна врста самоапутације као интензивна дугогодишња жељу за ампутацијом. Овај изузетно необично клинички различитог стање карактерише доживотна жеља за ампутацијом одређеног екстремитета. Стање је повезано са озбиљним негативним последицама: покушајима ампутације, оштећењем и израженим дистресом. Осврћући се на сличности између поремећаја родног идентитета и овог стања, аутори истраживања овог облика самоампутацији сугерише да се оно може концептуализовати као необична дисфункција у развоју нечијег фундаменталног осећаја анатомског (телесног) идентитета.[6]

Терапија

[уреди | уреди извор]

Због природе овог феномена, не постоји утврђен протокол лечења код непсихотичних/не-поремећаја телесног идентитета пацијената који су се самоампутирали или се сматрају угроженим. Код таквих пацијената неопходно је пажљиво праћење, а ови пацијенти могу имати користи од:[1]

  • психотерапије како би разумели извор и покушали да науче да контролишу своју кривицу и самодеструктивно понашање.
  1. ^ а б в Rahmanian, Hamid; Petrou, Nikoletta A.; Sarfraz, M. Aamer (2015). „Self-Amputation in Two Non-Psychotic Patients”. Iranian Journal of Psychiatry and Behavioral Sciences. 9 (3): e231. ISSN 1735-8639. PMC 4644618Слободан приступ. PMID 26576171. doi:10.17795/ijpbs-231. 
  2. ^ Large, Matthew; Andrews, Doug; Babidge, Nick; Hume, Frank; Nielssen, Olav (2008). „Self-Inflicted Eye Injuries in First-Episode and Previously Treated Psychosis”. Australian & New Zealand Journal of Psychiatry (на језику: енглески). 42 (3): 183—191. ISSN 0004-8674. doi:10.1080/00048670701827259. 
  3. ^ а б Greilsheimer, Howard (1979-04-01). „Male Genital Self-mutilation”. Archives of General Psychiatry. 36 (4): 441. ISSN 0003-990X. doi:10.1001/archpsyc.1979.01780040083009. 
  4. ^ Schweitzer, I. (1990). „Genital self-amputation and the Klingsor syndrome”. The Australian and New Zealand Journal of Psychiatry. 24 (4): 566—569. ISSN 0004-8674. PMID 2073234. doi:10.3109/00048679009062914. 
  5. ^ Favazza, Armando R.; Rosenthal, Richard J. (1993). „Diagnostic Issues in Self-Mutilation”. Psychiatric Services. 44 (2): 134—140. ISSN 1075-2730. doi:10.1176/ps.44.2.134. 
  6. ^ а б FIRST, MICHAEL B. (2004-08-23). „Desire for amputation of a limb: paraphilia, psychosis, or a new type of identity disorder”. Psychological Medicine. 35 (6): 919—928. ISSN 0033-2917. doi:10.1017/s0033291704003320. 
  7. ^ Keil, W.; Betz, P.; Penning, R. (1994). „[Self-castration with suicide]”. Archiv Fur Kriminologie. 194 (1-2): 8—14. ISSN 0003-9225. PMID 7979869. 
  8. ^ Nakaya, Makoto (1996). „On Background Factors of Male Genital Self-Mutilation”. Psychopathology. 29 (4): 242—248. ISSN 1423-033X. doi:10.1159/000285000. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).