Žak Kusto

Из Википедије, слободне енциклопедије
Žak Kusto

Žak Iv Kusto (franc. Jacques-Yves Cousteau; 11. jun 191025. jun 1997) bio je francuski okeanograf, naučnik, ekolog, pronalazač i avantursita. Njegova istraživanja velikog plavog inspirisala su mnoge ljude i ostavljala ih bez daha, a njegova inventivnost pomerila je granice ljudskih mogućnosti. Kroz svoje dokumentarce i knjige, Kusto je doprineo shvatanju okeana više nego bilo koja osoba u istoriji. Od 120 dokumentaraca koliko ih je ukupno snimio, najbitniji bio je Podvodni svet Žaka Kustoa (The Undersea World of Jacques Cousteau), televizijska serija-dokumentarac, koja je počela sa emitovanjem krajem 60-ih, i jedna od najpopularnijih serija toga toba.

Detinjstvo i mladost[уреди]

Rođen je 11. junа 1910. godine kao sin Danijela i Elizabet Kusto u malom gradicu Saint-André-de-Cubzac u blizini Bordoa. Bio je bolešljivo dete, sa razvijenim sklonostima prema vodi i prema mašinama. Takođe je bio fasciniran filmovima, kao tinejdžer štedeo je novac i kupio je amatersku kameru. U srednjoj školi bio je dosta problematičan, pa ga je otac poslao u internatsku skolu, posle koje je upisao pomorsku akademiju u brestu. 1933. prikljucio se francuskoj mornarici, gde je i počeo svoja podvodna istraživanja i svoj rad na Akvalangu. Sa 25 godina imao je tešku saobraćajnu nesreću u kojoj je povredio obe ruke. Rehabilitovao se plivanjem na mediteranu, gde mu je jednog dana kolega oficir dao naočare za vodu kako mu so ne bi nagrizala oči. Taj poklon izmenio je Kustoov život. Kada je zaronio video je jedan sasvim novi svet ispod sebe, i rešio je da posveti svoj život deljenju tog sveta sa drugima.

Regulator otvorenog ciklusa[уреди]

Godine 1937. oženio se sa Simon Melor, sa kojom je imao dva sina Žan-Mišela i Filipa. Dve godine kasnije odlazi da se bori u Drugom svetskom ratu, uglavnom kao špijun i dobija nekoliko ordena za hrabrost. Za vreme rata, Kusto je zajedno sa inženjerom Emilom Ganjanom razvio ventil za dostavu vazduha na zahtev, koji je omogućio roniocima da ostanu pod vodom na određenoj dubini. Ovo je bio revolucionarni sistem, jer su pre njega ronioci ronili u atmosferskim odelima sa dovodom vazduha sa površine ili sa aparatima zatvorenog ciklusa na maloj dubini. Kusto i Ganjan su napravili sistem sa regulatorom koji je nezavisno od dubine davao onoliko vazduha koliko je roniocu bilo potrebno i to na zahtev, to jest samo kada ronilac udahne. Prva upotreba ronilačkog regulatora je bila za čišćenje vode od podvodnih mina.

Kalipso[уреди]

Kalipso

Kalipso je bio korveta preuređena u mobilnu laboratoriju za podvodna istraživanja, koja je postala simbol Kustoa i njegovih avantura. Prvobitna namena Kalipsa bila je čišćenje mina za Britanku kraljevsku flotu 1941. Posle rata, poklonjen je francuskoj vladi i postala je linijski brod između Malte i ostrva Gozo; tako je i nazvan po nimfi Kalipso, čije je ostrvo Ogigija mistično povezano sa Gozoom. Godine 1950. irski milioner Tomas Loel Ginis kupio je Kalipso i dao ga Kustou za simboličnu sumu od jednog franka godišnje. Nesrećnim slučajem, potonuo je 1996. u Singapuru, ali je kasnije izvađen.

Filmovi, knjige i borba za životnu sredinu[уреди]

Kako bi finansirao svoja putovanja i približio podvodni svet producirao je mnoge filmove od kojih su Svet tišine (Le monde du silence, 1956) i Svet bez sunca (Le monde sans soleil, 1966) dobili Oskara za najbolje dokumentarce. Od knjiga koje je napisao najpoznatije su „Živo more“ (1963), „Delfini“ (1975) i „Svet okeana“ (1985). Kusto je 1968. dobio ponudu da snimi „Podvodni svet Žaka Kustoa“ i narednih osam godina Kusto radi na seriji upoznavajući ljude sa raznovrsnim bogatstvima podvodnog sveta. Godine 1974. osniva Kustoovo društvo (Cousteau Society) kako bi zaštitio okeanski svet. Danas broj članova te organizacije iznosi preko 300.000. Ronald Regan je odlikovao Kustoa Medaljom slobode 1985. Počasni član Francuske akademije postao je 1987. Umro je 25. juna 1997. i sahranjen je u rodnom gradu na porodičnom groblju.

Spoljašnje veze[уреди]