Ђавоље грло

Ђавоље грло
Положај
Место	Девин (Бугарска)
Одлике
Геологија (тип)	планинска
Дужина	1.000 m
Температура	8 степени °С

Ђавоље грло је пећина у Бугарској и налази се око 1,5 километара северно од села Триграда у Триградској клисури на Родопу у близини града Девину.

Име је добила по изгледу некадашњег улаза који подсећа на ђавољег главу.

Археологија[уреди | уреди извор]

Настала је као последица дугогодишњег наслага слојева земље. Позната је по мноштвом подземних вода којима обилује.

У главној дворани пећине налази се водопад. Дворана је дугачка 110 метара, широка 40 и висока 35 метара. Пећински водопад висок 42 метара и као такав други је по величини у Европи. ^[1]

Пећина је дуга 1000 метара али је за туристе доступна дужина од 350 метара.

Температура у пећини износи осам степени. ^[2]

Животињски свет[уреди | уреди извор]

Пећина представља природно станиште ретких врста слепих мишева. У њој се налазе четири законом заштићене врсте:

Велики потковичар (Rhinolophus ferrumequinum)

Велики потковичар је највећа врста из рода потковичара у Европи. Боја крзна код одраслих јединки је са леђне стране смеђа до сивосмеђа, често са жућкастим или црвенкастим примесама. Са трбушне стране крзно је мало светлије сиво-беле боје. Насељава топлије брдско-планинске области, шибљаке, пашњаке, воћњаке. Једе гундеље, балегаре, ноћне лептире, двокрилце и опнокрилце. Женка рађа једног младунца од краја јуна до краја јула. Највећа забележена дужина живота код ове врсте износила је 30,5 година.

Мали потковичар (Rhinolophus hipposideros)

Мали потковичар је најмања врста из рода и породице потковичара у Европи. Боја крзна код одраслих јединки је са леђне стране смеђа или смеђежута, а са трбушне стране је сиво-беле боје. Насељава брдскопланинске области до 2000 м. У Србији је чест у спелеолошким објектима, рудницима, по таванима запуштених кућа и салаша. Једе углавном мале двокрилце, опнокрилце и мале ноћне лептире. Женка рађа једног младунца од средине јуна до средине јула. Младунци постају самостални са 6 недеља старости. Највећа забележена дужина живота код ове врсте износила је 21 годину.

Дугопрсти вечерњак (Myotis cappaccinii)

Дугопрсти вечерњак је средње крупан слепи миш. Боја крзна са леђне стране је сива до сивосмеђа, а са трбушне је сивобела. Дугопрсти вечерњак настањује скоро искључиво крашке области, са воденим стаништима, око река и језера. Женке рађају младунце од почетка до краја маја. Са око 18 дана старости младунац може да лети. Хране се мушицама, воденим стеницама, а у мањем обиму ноћним лептирима и опнокрилцима и ситним рибицама.

Дугокрили љиљак (Miniopterus schreibersii)

Дугокрили љиљак је слепи миш средње величине. Боја крзна на леђима је сивосмеђа до тамносива. Са трбушне стране боја крзна је мало светлија. Углавном живи у медитеранским пределима са различитим стаништима. Младунци се рађају од средине јуна до почетка јула. Храни се углавном малим инсектима. Највећа дужина живота износила је 16 година. ^[3]

У пећини током зиме борави више од 35 000 јединки.