Водопад

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Нијагарини водопади

Водопад или слап је природна појава која се јавља на рекама, а означава место слободног пада воде у речном току на оним местима где се јавља изненадна промена у елевацији рељефа. То је место на уздужном речном профилу где речна вода пада вертикално преко стрмог одсека који преграђује ток. Водопади су најчешће велика туристичка атракција и занимљивост.

Типови водопада[уреди]

Према настанку, водопади могу бити:

Тектонски водопади, јављају се када је гравитационо по раседу спуштен низводни блок (ово је краткотрајан процес који се јавља приликом земљотреса), односно на одсецима раседног порекла. У зависности од износа раседног скока, они могу имати велике висине. Највиши водопад на свету, Енџелов водопад у сливу Оринока, припада овом типу. У тектонске водопаде спадају и водопади Тугела, Каламбо ( у Танзанији висок 427 m), Јосемитски водопадСАД-у, висок 725, 5 m), водопад Сатерленд (на Новом Зеланду висине 580 m), Којетар ( у Британској Гијани висок 225 m) итд.

Ерозивни водопади, могу настати на различите начине односно на различитим местима. Уколико у речном кориту постоје стене различитог литолошког састава, селективном ерозијом може доћи до стварања стеновитог ерозивног одсека и појаве водопада. Ерозивни одсек настаје у случају када је стенска маса низводно мање отпорна на речну ерозију, те ће се она, дејством воде, брже еродирати него што је то случај у узводном блоку. Одсек постаје и поткопавањем мекших стена, које су у подини и које се ерозијом брже еродирају и односе, у односу на стене отпорније на ерозију које леже у повлати, односно изнад мекших. На овај начин постао је водопад Нијагаре на отоци између Ирија и Онтарија (на граници САД и Канаде). Висина Нијагариног водопада је 51 m, а поткопавањем он је уназадно померен 11,2 кm од првобитног места. Последњих година он се уназадно помера за 1,6 m. Најпознатији ерозивни водопади су водопад Игуазу (на граници Бразила и Аргентине, висок 72 m), водопад Викторија (на граници Замбије и Зимбабвеа, висок 120 m), водопад Рајне код Шафхаузена у Швајцарској, висине 21 m итд.

Ерозивни водопади могу настати и поткопавањем на месту спајања притоке и главне реке, услед снажније дубинске ерозије главне реке. Такав је водопад Пливе, висок 27 m. Овај тип водопада може постати и између бочне и главне ледничке долине, преиздубљивањем главне долине снажнијом глацијалном ерозијом некадашњег ледника. Услед овог преиздубљивања на страни главне ледничке долине ствара се одсек који се назива уворни ступањ, па се и водопади на њима називају водопади на уворним ступњевима. Они су чести на странама фјордова у Скандинавији. Такви су Утигард 610 m, Киле (561 m), Ветис (260 m) и Верингфос (162 m), сви у Норвешкој.[1]

Акумулативни водопади, који настају излучивањем калцијум-карбоната из воде у кречњачким теренима, његовом акумулацијом и стварањем бигрених преграда.

Неки водопади могу настати и још неким изненадним геолошким процесима као што су клизања терена или вулканска активност. Такође постоје и вештачки водопади, које човек прави зарад улепшања простора.

Највиши водопади[уреди]

Највиши водопад на свету је Ејнџел, који се налази се налази у Јужној Америци на реци Чурун, притоци Каронија у Венецуеле. Његова висина је 1.034 метара. У Африци, највиши је Водопад Тугела, на истоименој реци у Јужној Африци. Висок је 933 метра и налази се на другом месту у свету. Водопади Колонијал Крик у Вашингтону и Сједињеним Државама, највиши су у Северној Америци са 788 метара. У Европи највиши водопад се налази у Норвешкој на реци Вину, зове се Винуфосен и висок је 860 метара. Водопади Оло'упена на Хавајима са 900 метара надморске висине, највиши су у Океанији. Валаманови водопади високи 300 метара, највиши су у Аустралији. Највиши водопад у Србији је Копрен са 103,5 метара на Старој планини у Општини Пирот, други по висини је Јеловарник са 71 метром на источној страни планине Копаоник, а трећи по висини је Пиљски и чине га две каскаде: доња-виша и горња-нижа укупне висине 64 метара и налази се на Старој планини у Општини Пирот.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Петровић Д., Манојловић П., (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.

Литература[уреди]

  • Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  • Дукић, Д. и Гавриловић Љ. (2006): Хидрологија, Завод за уџбенике и наставна средстав, Београд, ISBN 86-17-13110-1
  • Мастило, Наталија (2005): Речник савремене српске географске терминологије, Географски факултет, Београд