Једно

Из Википедије, слободне енциклопедије

Једно је филозофски појам који у платонизму означава искон свега постојећег, односно највиши принцип из којег се објашњава све друго као не-једно, тј. као мноштво и разноликост[1]. Једно у филозофском смислу се никако не може идентификовати са нумеричком јединицом (1), јер је она основа сваке индивидуације и мноштва[1].

Чуанг Це[уреди]

Према кинеском филозофу Чуанг Цеу, не може се расправљати, па чак ни замислити, шта је стварно једно. Јер чим човек почне о томе да размишља и расправља, то постаје нешто одвојено од ума који мисли и говори, чиме се губи његова свеобухватна једност.

Плотин[уреди]

У Платоновом дијалогу „Парменид“ (137 в и даље) се приказује идентитет између једног и бити (односно битка). У неоплатонизму и гностицизму, Једно је монотеистички Бог. Плотин је поистоветио Једно са добротом и битком, стављајући ово тројство изнад свих одређених бића и мисли као последњи и неизрециви искон свега постојећег[1].

Плотин говори о постанку мноштва из једног на следећи начин:

Еријугена[уреди]

Јован Скот Еријугена, велики филозоф средњовековне хришћанске схоластике, је своје учење темељио на списима Псеудо-Дионисија Ареопагите, које је са грчког превео на латински. Његова филозофија се одликује ноеплатонистичким схватањем Једног, из којег све проистиче и у које се све враћа.[4]

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Бранко Павловић, Филозофски речник (одредница: једно), Плато, Београд 1997.
  2. 2,0 2,1 Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije, Nolit, Beograd, 1977, pp. 124-138.
  3. Наведено према: Б. Бошњак, Филозофија од Аристотела до ренесансе и одабрани текстови филозофа, стр. 182-183.
  4. Fenomen zla u filozofiji od klasične patristike do Baruha de Spinoze, Приступљено 4. 5. 2013.

Види још[уреди]