Авион Свети Ђорђе

С Википедије, слободне енциклопедије
Свети Ђорђе

Авион "Свети Ђорђе"
Авион "Свети Ђорђе"

Општи подаци
Намена Спортски авион
Посада 1 пилот
Порекло Краљевина Југославија
Произвођач "Светозар Влајковић и синови"
Пробни лет 14. мај.1927.
Уведен у употребу 1927.
Повучен из употребе 1932.
Статус неактиван
Први оператер "Светозар Влајковић и синови"
Број примерака 1
Димензије
Дужина 4,30 m
Висина 1,80 m
Распон крила 6,00 m
Маса
Празан 300 kg
Нормална полетна 450 kg
Погон
Број мотора 1 мотор
Физичке особине
Клипноелисни мотор 1 х Anzani B(TER)/Walter NZ 60
Снага КЕМ-а 1 x 48/44 kW
Снага КЕМ-а у кс 1 x 65/60 кс
Перформансе
Макс. брзина на Hопт. 162 km/h
Макс. брзина на H0 180 km/h
Долет 300 km
Плафон лета 2.000 m
Портал Ваздухопловство

Авион "Свети Ђорђе" је југословенски једномоторни, једноседи, лаки једнокрилни, висококрилни (парасол) спортски авион, који се користио за промоцију ваздухопловства и фирме Влајковић и синови, између два светска рата. То је био први регистровани цивилни авион са простора Југославије. Носио је ознаку X-SABC.[1][2][3]

Пројектовање и развој[уреди | уреди извор]

Индустријалац Светозар Влајковић је наручио 1926. године, код ваздухопловног инжењера, руског емигранта В. Несторова, израду пројекта лаког спортског авиона са мотором Анцани (Anzani).[4] Авион је био врло малих димензија израђен је у радионицама фирме у Београду, на Дорћолу, половином априла 1927. Године. У петак, 13. маја исте године авион је био завршен а сутрадан, 14. маја 1927. Године, авион, коме је Влајковић наденуо име "Свети Ђорђе", према својој крсној слави, је обавио први пробни лет. Пробни пилот је био В. Стрижевски.

Технички опис[уреди | уреди извор]

Авион "Свети Ђорђе" је био подупрти висококрилац, (парасол) дрвене конструкције, једносед, опремљен ваздухом хлађеним шестоцилиндричним радијалним мотором Anzani B (TER) снаге 60 - 65 KS, који је касније замењен петоцилиндричним радијалним мотором Walter NZ 60 снаге 60 KS. Труп му је био дрвена просторна решетка, пресвучена дрвеном лепенком, а попречни пресек трупа је био правоугаоног облика са заобљеном горњом страном. У трупу се налазила једна отворена кабина за смештај пилота. Носећа конструкција крила је била од дрвета са две рамењаче и торзионом нападном ивицом. Крило је било пресвучено импрегнираним платном. Крило је било балдахином причвршћено за труп авиона и подупрто са два пара паралелних упорница. Авион је имао класичан фиксни стајни трап са крутом осовином и два точка а еластична дрвена дрљача на репу авиона представља трећу ослону тачку авиона.

Земље које су користиле авион "Свети Ђорђе"[уреди | уреди извор]

Оперативно коришћење[уреди | уреди извор]

"Свети Ђорђе" је коришћен за пропагандне летове. На септембарским ваздухопловним утакмицама за краљев пехар, 1928. Године, "Свети Ђорђе" је летео ван конкуренције и постигао релативно добре резултате. Лет Београд-Нови Сад је извршио за 46 минута, просечном брзином од преко 91 km/h што је, узевши у обзир снагу мотора и губљење времена у пењању и спуштању, солидан успех.

Када је 1. априла 1928. Године основано Удружење резервних авијатичара, Влајковић је, следећи пример индустријалца Дунђерског, поклонио свој авион Удружењу. Мали авион, једносед, доста сложен за летење, није баш био најпогоднији за тренажу пилота и коришћен је највише за пропагандне сврхе, на аеромитинзима. Авион је остао у власништву Удружења до спајањем Удружења са Аероклубом, када је прешао у власништво Средишње управе аероклуба "Наша крила". Од 1932. године се брише из регистра цивилних авиона Краљевине Југославије, јер је повучен из употребе. Авион је доспео у аероклубски хангар где је дуго стајао и вероватно расходован до рата.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Крунић, Чедомир (2013). Цивилно ваздухопловство Краљевине Југославије. 2. Београд. ISBN 978-86-901623-4-5. 
  2. ^ О. Петровић; Цивилни аероплани Краљевине СХС/Југославије 1925 до 1941, Лет 1. Београд, 2004.
  3. ^ Први наш спортски авион, Политика, 16.05.1927. стр. 7.
  4. ^ Микић, Сава (1933), Историја југословенског ваздухопловства. YU-Београд: Штампарија Д. Грегорић.
  5. ^ Јанић Чедомир, Оштрић Шиме, Свети Ђорђе домаћи спортски авион, Аероплан, бр.1/1990.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Janić, Čedomir; Petrović Ognjan (2011). The Century of Sport Aviation in Serbia (на језику: (језик: енглески)). Београд: Aerokomunikacije. 
  • Крунић, Чедомир . Цивилно ваздухопловство Краљевине Југославије. 2. . Београд. 2013. ISBN 978-86-901623-4-5.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  • О. Петровић; Цивилни аероплани Краљевине СХС/Југославије 1925 до 1941, Лет 1. Београд, 2004.
  • Први наш спортски авион, Политика, 16.05.1927. стр. 7.
  • Микић, Сава (1933), Историја југословенског ваздухопловства. YU-Београд: Штампарија Д. Грегорић.
  • Јанић Чедомир, Оштрић Шиме, Свети Ђорђе домаћи спортски авион, Аероплан, бр.1/1990.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]