Рогожарски Бруцош

Из Википедије, слободне енциклопедије
Рогожарски Бруцош
Rogozarski Brucos NMS.JPG
Рогожарски Бруцош
Опште
Намена школски авион за основну обуку пилота
Посада 2 (ученик + инструктор)
Произвођач Рогожарски Београд
Први лет 1940
Почетак производње прототип
Димензије
Дужина 8,10 m
Размах крила 10,00 m
Висина 3,10 m
Површина крила 16,00 m²
Маса
Празан 615 kg
Нормална полетна 872 kg
Погон
Клипно-елисни мотор Џипси Мајџор I 130KS
Снага 96 kW
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 185 km/h
Макс. брзина на H=0 210 km/h
Долет 840 km
Плафон лета 4.000 m
Брзина пењања 150 m/min
Портал:Ваздухопловство

Рогожарски Бруцош (НМС) је југословенски школски авион за основну обуку пилота, једномоторни нискокрилац са два члана посаде који је произведен 1940. године у југословенској фабрици авиона Рогожарски из Београда..[тражи се извор]


Мотор de Havilland Gipsy Major који је био уграђен у авион „Бруцош“

Пројектовање и развој[уреди]

У жељи да замени застарели авион за обуку војних пилота, двокрилац Физир ФН, Команда ваздухопловства војске је средином 1936. године расписала конкурс за избор новог типа школског авиона за основну обуку пилота. Услови конкурса су били да нови авион буде нискокрилац што је требало да обезбеди лакши прелаз на модерне нискокрилне ловце тога доба који су се налазили у наоружању Југословенског војног ваздухопловства (Харикен, Месершмит и ИК-3). Фабрика Рогожарски је решила да учествује на овом конкурсу па је за ту прилику ангажовала два већ позната ваздухопловна инжењера Мирослава Ненадовића и Миленка Митровића – Спирту, који су се одмах латили овог задатка.

Израда прототипа је почела исте године а завршена је маја месеца 1940. године када је направљен и први пробни лет. После детаљног фабричког испитивања авион је предат опитној групи на испитивање. Након испитивања у опитној групи авион је пребачен у Прву пилотску школу у Панчеву а затим у Другу пилотску школу у Краљеву како би и инструктори летења дали свој суд о употребљивости авиона Бруцош.

Технички опис[уреди]

Авион Бруцош (или НМС назив према иницијалима конструктора) је слободно носећи нискокрилац дрвене конструкције. Крила су трапезестог облика заобљена на крајевима, обложена су шпером, имају две ремењаче, а за труп су причвршчена завртњима. Репне површне су класичне израде од дрвета обложене шперплочама а кормила су такође дрвене конструкције обложена платном. Труп је правоугаоног попречног пресека, костур трупа се састоји из четири уздужнице учвршћене оквирима у целости је израђен од дрвета, обложен шпером. Два резервоара за бензин се налазио у крилима запремине 160 литара. Стајни орган (трап) се састоји од две еластичне ноге са механичким амортизерима и везане су за предње рамењаче. Гуме на стајном органу су нископритисне. За мотор је имао ваздухом хлађен шестоцилиндрични линијски мотор са висећим цилиндрима енглеске производње де Хевилендов Џипси Мејџор I снаге 96 kW (130KS) који се у то време користио за погон авиона таквих или сличних намена широм света .[1]

Оперативно коришћење[уреди]

Авион Бруцош је произведен у 1 примерку као прототип у серијску производњу није ушао јер је Команда ВВ изабрала авион Аеро-2 на конкурсу.

За време тестирања у пилотској школи у Краљеву 20. јуна 1940. године пилот инструктор Владимир Обад је после нормалног приземљења зарио леви точак авиона у меку земљу и поломио крило. Поправка авиона у фабрици је искоришћена да се отклоне недостаци који су уочени у току тестирања па је авион поново оспособљен за летење пре каја октобра исте године. Истовремено са поправком извршена је и реконструкција крила тако да су се крила могла склапати уназад (то је био први југословенски авион са склапајућим крилима)[2].

Нажалост Комисија команде је већ дала мишљење о тестираним авионима које није било повољно за Бруцоша. Фабрика Рогожарски је уложила приговор на ово мишљење па је формирана нова комисија која је поново додатно испитала све авионе који су учествовали на конкурсу. И друга комисија је прогласила авион Аеро-2 за најбољи.

Желећи ипак да пласира свој авион, а сарађујући у то време много са Поморским ваздухопловством фабрика Рогожарски је направила пројект хидроверзије Бруцоша са снажнијим мотором Валтер Сикс снаге 140 kW, и металним пловцима канадске фирме ЕДО. Овај авион је понуђен Команди морнарице као хидроавион за основну обуку.

Авион Бруцош у Другом светском рату[уреди]

У тренутку почетка Априлског рата авион Бруцош је био у хангару Опитне групе на земунском аеродрому одакле је 10. априла 1941. године прелетео на ратни аеродром у Великим Радинцима где је била дислоцирана Прва ловачка бригада. Верује се да је Бруцош ту спаљен са осталим авионима да не би пао непријатељима у руке.[тражи се извор]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Јанић, Чедомир. „Рогожарски „Бруцош“". Аеромагазин: стр.. ISSN 1450-6068.
  2. Јанић & Петровић (2010)

Литература[уреди]

  • Јанић, Чедомир. „Рогожарски „Бруцош”. Аеромагазин (на језику: (српски)). YU-Београд: ББ Софт. ISSN 1450-6068. 
  • Петровић, Огњан (2004). „Војни аероплани Краљевине СХС/Југославије (Део II: 1931 – 1941.)”. Лет - Flight (на језику: (српски)). YU-Београд: Музеј југословенског ваздухопловства. 3. ISSN 1450-684X. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Grey, C.G. (1972). Jane's All the World's Aircraft 1938. London: David & Charles. ISBN 978-0-7153-5734-7. 
  • Gunston, Bill (1989). World Encyclopaedia of Aero Engines (2 изд.). Wellingborough: Patrick Stephens Ltd. ISBN 978-1-85260-163-8. 
  • Ненадовић, Мирослав (1967). Експериментална истраживања у развоју концепције летелица. YU-Београд: САНУ (Посебна издања)- Споменица књига 30. стр.. стр. 167-189.

Спољашње везе[уреди]

 Југославија