Ана Анђелина Комнина

С Википедије, слободне енциклопедије

Ана Комнина Ангелина (* ок. 1176; † 1212) је царица Никејског царства, супруга цара Теодора I Ласкариса.

Порекло[уреди | уреди извор]

Ана је била ћерка византијског цара Алексија III Анђела и царице Еуфросине Дука Каматер. Она је сестра Евдокије, супруге цара Алексија V Дуке Мурзуфла, и Ирине, жене севастократора Алексија Палеолога.

Брак са севастократором Исаком Комнином[уреди | уреди извор]

Ана Анђел је прво била удата за севастократора Исака Комнина, сестрић цара Манојла I Комнина. Принцеза Ана Анђел и севастократор Исак Комнин су имали једну ћерку - Теодору Ангелину Комнину.

Убрзо након што је Анин отац постао цар, 1195. године, севастократор Исак Комнин је послат да угуши побуну Бугара, коју су предводила браћа Асен и Петар. Међутим, севастократор је био заробљен од стране побуњеника у другом од два окршаја код Сјара 1196. године и умро је у заточеништву.

Пре смрти, ухваћени севастократор обећао је бугарском великашу Иванку руку Теодоре, његове ћерке из брака са Аном и унуке византијског цара Алексија III Анђела. Уз многа друга обећања, брак је понуђен у замену за Иванково учешће у завери против бугарског цара Асена.[1] Пошто је побегао у Цариград, Иванко је затражио Теодорину руку од цара Алексија III Анђела. Цар је у почетку одлагао своју одлуку због Теодорине младости, али је касније потврдио обећање.[2]

Брак са Теодором Ласкарисом[уреди | уреди извор]

Неколико година након смрти свог првог мужа, Ана се поново удала почетком 1200-их за Теодора Ласкариса, будућег цара Никејског царства. Свадбено славље је двоструко, пошто је у исто време прослављено и венчање Алексија Палеолога и њене сестре Ирине Анђел. Након што су витезови из Четвртог крсташког рата заузели Цариград 1204. године, њен муж се прогласио за цара у Никеји.

Ана и Теодор су имали три ћерке и два сина која су умрла рано умрла

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Никита Хониат, История, 29 ( ГИБИ XI 1982, pp. 51)
  2. ^ Никита Хониат, История, 35. ( ГИБИ XI 1982, pp. 61)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Varzos, Konstantinos (1984). Η Γενεαλογία των Κομνηνών [The Genealogy of the Komnenoi] (PDF) (in Greek). Vol. B. Thessaloniki: Centre for Byzantine Studies, University of Thessaloniki. OCLC 834784665.
  • Choniates, Nicetas (1984). O City of Byzantium, Annals of Niketas Choniatēs. Translated by Harry J. Magoulias. Detroit: Wayne State University Press. ISBN 0-8143-1764-2., pages 259, 274, and 280.
  • Angold, Michael (2011). "The Latin Empire of Constantinople, 1204–1261: Marriage Strategies". Identities and Allegiances in the Eastern Mediterranean after 1204. Farnham: Ashgate Publishing Limited. pp. 47–68. ISBN 9781409410980.
  • Ostrogorsky, George (1956). History of the Byzantine State. Oxford: Basil Blackwell.