Арцах

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Արցախ, Մեծ Հայք.gif

Арцах (јерм. Արցախ; Мали Сјуник,[1] Орхистене по античким изворима) је историјска област на Закавказју, девета покрајина Јерменског краљевства, до 387. године када је подјељена између Персије и Римског царства, а персијски дио је припојен вазалној држави Кавкаској Албанији.[2][3] Област у данашње вријеме покрива територију самопроглашене Нагорнокарабашке Републике и њене околине.

Преисторија[уреди]

Етничка карта Кавказа од 5. до 4. вијека прије н. е.[4].

Област Арцаха је у древно доба била насељена кавкаским аутохтоним племенима. Роберт Хесен је у свом раду указивао на то да је приликом присаједињења ове области Јерменском краљевству, становништво било већински иранског поријекла, а можда чак и није било индоевропско.[5]. Исто тврди Камила Тревер, реномирани стручњак за историју ове области.[6]

Јерменско краљевство[уреди]

Рушевине Тигранакерта.

Од почетка 2. вијека н. е. до 387. године Арцах је био у саставу Јерменског краљевства, на сјевероисточном дијелу државе, према тврњама неких грко-римских и старојерменских историчара и географа, просторала се до обала ријеке Куре.[7].

У 1. вијеку прије н. е. Арцах је у документима био познат под називом Орхистен. Страбон помиње Орхистен као једну од јерменских покрајина.[8] Јермнески краљ Тигран Велики је на простору Арцаха подигао град Тигранакерт — један од четири велика града из тога времена која су носила име по њему.[тражи се извор] Јерменски археолози су током истраживања открили да је град био насељен у старом и средњем вијеку, а рушевине су пронађене у околини Агдама. Према њиховим извјештајима, на простору рушевина су пронађени остаци утврђења, као и рушевина хришћанске базилике из 5—6. вијека, стотине предмета, слични онима у Јерменији. Град је постојао од 1. вијека прије. н. е. до 13—14. вијека н. е.[9]

Према Зоранамаку, у војску Јерменског краљевства у 4. или почетком 5. вијека н. е. је из Арцаха долазило хиљаду војника.[10]

Јерменски историјачар из 5. вијека Егише пише да су након пораза у бици код Аварајра (451.) многи Јермени побунили против Персијанаца и да су бјежали у „непроходне земље Тмоника и густе шуме Арцаха”.[11]

Површина Арцаха је око 11.528 km2.[12] У Ашхарацујцу („Јерменска географија”) из 9. вијека Арцах се помиње као девета од петнаест покрајина Јерменског краљевства.[13][14]

Након Јерменског краљевства[уреди]

Употрева израза Арцах у Нагорнокарабашкој Републици[уреди]

Већи дио историјске области Арцах данас је под контролом самопроглашене Нагорнокарабашке Републике. По уставу Нагорнокарабашке Републике, називи Нагорнокарабашка Република и Република Арцах су једнаки.

Извори[уреди]

  1. ^ Хоренаци, кн. III, гл.3
  2. ^ К. В. Тревер. ОЧЕРКИ ПО ИСТОРИИ И КУЛЬТУРЕ КАВКАЗСКОЙ АЛБАНИИ IV В. ДО Н. Э. — VII В. Н. Э. (источники и литература). Издание Академии наук СССР, М.-Л., 1959. Во II в. до н. э. армянский царь Арташес I (189—160 гг.) присоединил к Армении ряд соседних областей, в том числе и правобережье Куры, где обитали шаки, утии и гаргары-албаны; будучи раздроблены, эти племена не могли воспрепятствовать захвату их земель. С той поры пограничной рекой между Албанией и Арменией античные авторы называют Куру. Захваченные области до IV в. н. э. оставались в составе Армении (Шакашен, Утик, Арцах и Пайтакаран), а затем были воссоединены с Албанией.
  3. ^ «Армянская География VII века по Р. Х (приписывавшаяся прежде Моисею Хоренскому)», СПб.,1877
  4. ^ Карта составлена на основании свидетельств античных авторов и археологических предположений. Неокрашенные места объясняются недостаточной изученностью данных территорий
  5. ^ Robert H. Hewsen, Ethno-History and the Armenian Influence upon the Caucasian Albanians, in Thomas J. Samuelian, ed., Classical Armenian Culture: Influences and Creativity. Pennsylvania: Scholars Press, 1982. Шаблон:Начало цитаты What do we know of the native population of these regions — Arc’ax and Utik — prior to the Armenian conquest? Unfortunately, not very much. Greek, Roman, and Armenian authors together provide us with the names of several peoples living there, however — Utians, in Otene, Mycians, Caspians, Gargarians, Sakasenians, Gelians, Sodians, Lupenians, Balas[ak]anians, Parsians and Parrasians — and these names are sufficient to tell us that, whatever their origin, they were certainly not Armenian. Moreover, although certain Iranian peoples must have settled here during the long period of Persian and Median rule, most of the natives were not even Indo-Europeans. Шаблон:Конец цитаты
  6. ^ К. В. Тревер. ОЧЕРКИ ПО ИСТОРИИ И КУЛЬТУРЕ КАВКАЗСКОЙ АЛБАНИИ IV В. ДО Н. Э. — VII В. Н. Э. (источники и литература). Издание Академии наук СССР, М.-Л., 1959. Шаблон:Начало цитаты Во II в. до н. э. армянский царь Арташес I (189—160 гг.) присоединил к Армении ряд соседних областей, в том числе и правобережье Куры, где обитали шаки, утии и гаргары-албаны; будучи раздроблены, эти племена не могли воспрепятствовать захвату их земель. С той поры пограничной рекой между Албанией и Арменией античные авторы называют Куру. Захваченные области до IV в. н. э. оставались в составе Армении (Шакашен, Утик, Арцах и Пайтакаран), а затем были воссоединены с Албанией.Шаблон:Конец цитаты
  7. ^
  8. ^ Страбон. География, XI, XIV, 4:

    В самой Армении много гор и плоскогорий, где с трудом растёт даже виноградная лоза; много там и долин, причем одни из них не отличаются особенным плодородием, другие же, напротив, чрезвычайно плодородны, например равнина Аракса, по которой река Аракс течет до границ Албании, впадая в Каспийское море. За этой равниной идет Сакасена, тоже граничащая с Албанией и с рекой Киром; еще далее идет Гогарена. Вся эта страна полна дикими плодами и плодами деревьев, выращенных человеком, и вечнозелеными растениями; здесь растет даже маслина. Провинцией Армении являются Фавена, а также Комисена и Орхистена, выставляющая наибольшее число всадников.

  9. ^ Кавказ. Мемо. Ру: На территории Нагорного Карабаха обнаружены руины древнего армянского города.
  10. ^ Матенадаран, рук. № 1379, л.1а ; Адонц Н., Армения в эпоху Юстиниана, 2 изд., Е.,1971 , гл.10-11
  11. ^ Егише, «Слово о войне армянской», Глава 6
  12. ^ Еремян С. Т., Армения согласно "Географии" 7-го века, Ереван, 1963г. (на армянском - Երեմյան Ս.Տ., Հայաստանը ըստ «Աշխարհացոյց»-ի, Երևան, 1963).
  13. ^ Анания Ширакаци. Армянская география
  14. ^ Карту провинции см. здесь.