Пређи на садржај

Индоевропски језици

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Индоевропљани)
Индоевропски
Географска распрострањеностПре 16. века: Европа, западна, средња и јужна Азија; данас: широм света
Језичка класификацијаЈедна од примарних светских језичких породица
ПрајезикПраиндоевропски
Подподела
ISO 639-2 / 5ine
Глотологindo1319[1]
{{{mapalt}}}
Распрострањеност индоевропских језика у свету
  Већина која говори један или више индоевропских језика
  Мањина која говори један или више индоевропских језика са службеним статусом
  Мањина која говори један или више индоевропских језика без службеног статуса

Данашња распрострањеност индоевропских језика у њиховој домовини Евроазији:
  Неиндоевропски језици
Пругасте области означавају где је мултилингвизам уобичајен
Подела Кентум-Сатем
Индоевропски језици у Европи
  Балтословенски (Балтички)
  Балтословенски (Словенски)
  Германски
  Италски (Романски)
  Албански
  Келтски
  Хеленски
  Нису Индоевропски

Породица индоевропских језика је једна од најпроширенијих језичких породица, која обухвата готово све европске језикеЕвропи и у земљама које су населили Европљани) и знатан број језика у југозападној и јужној Азији.[2] Ти језици, посебно у свом старијем облику, показују такву сродност и таква подударна обележја у фонетици, морфологији и лексици, да се безусловно мора закључити да су они, у старије доба, били тешње међусобно повезани и да су творили језичку заједницу. Претпостављени прајезик из којег су се развили сви индоевропски језици назива се праиндоевропски језик. Од њега није остало никаквог писаног трага, али се методама компаративне лингвистике може реконструисати део речника и граматике тог језика. На основу реконструисаног речника може се претпоставити да се тим језиком говорило на прелазу из млађег каменога у бронзано доба.

Индоевропски језици се начелно деле у десет грана:

Балтословенски језици

[уреди | уреди извор]

Деле се у две групе:

Балтички језици

[уреди | уреди извор]

Словенски језици

[уреди | уреди извор]
Словенски језици у Европи
  Службени језик већине говорника
  Неслужбени, ко-службени или историјски језик
  Несловенски или билингвално кориштен језик

Јужна група

[уреди | уреди извор]
Породица индоевропских језика (зелени — живи, црвени — изумрли језици)

Источна група

[уреди | уреди извор]

Западна група

[уреди | уреди извор]

Германски језици

[уреди | уреди извор]

Германски језици су део индоевропске језичке породице. Најранији књижевни документ на једном германском језику је превод Светог писма епископа Вулфиле на готски. Данас се германски језици деле на три групе:

  1. источногермански језици су мртви, а то су готски, вандалски и бургундски
  2. северногермански су шведски, норвешки (скоро једнаки језици), дански, исландски и ферјарски
  3. западногермански су енглески, немачки (са бројним дијалектима, од којих се неки врло разликују од стандардног немачког), холандски, фризијски језици (западнофризијски, сатерландски и севернофризијски), африкански, јидиш и луксембуршки.

Германске језике одликује скуп фонетских промена, пре свега у консонантизму (најупадљивије оне промене познате под заједничким именом „гримов закон“), реструктурирање индоевропског глаголског система и висок проценат речи које се не налазе ван германског језичког простора.

Италски језици

[уреди | уреди извор]

Италски језици су грана индоевропских језика у коју спадају стари језици попут латинског, оскијског, умбријског, итд, као и модерни романски језици, који су се развили из латинског.

Романски језици су део италских језика. Овај скуп обухвата језике који потичу од латинског језика. Већина њих се развила из наречја латинског језика, односно „вулгарног латинског“ (Latina vulgata), којима су, по распаду Римског царства, говорили „обични“ људи на просторима које данас заузимају Италија, Португал, Румунија, Француска и Шпанија.

Грчки језик

[уреди | уреди извор]

Је један од најбоље документованих језика, како светских тако и индоевропских језика. Постоје писани документи на старом грчком језику за период од, скоро, 3000 година. Најстарија форма грчког је микенски грчки који се говорио за време тзв. ахејског периода. Савремени грчки је живи језик и један од најбогатијих језика данашњице, са фондом од преко 600.000 речи. Неки стручњаци пренаглашавају његову сличност са хиљадама година старијим класичним грчким. Разумевање између ова два језика је ствар расправе.

Албански језик

[уреди | уреди извор]

Албански језик је индоевропски језик, који сам представља једну грану ове породице језика. Током историје, албански језик је усвајао речи из низа страних језика: латинског, словенских језика, турског, старогрчког, италијанског и других језика. Албански језик је у далекој вези са словенским и балтичким језицима, а сматра се да је у блиској вези са изумрлим илирским језиком.

Јерменски језик

[уреди | уреди извор]

Језик Јермена. Користи га око 3 милиона људи. Садржи елементе преузетих из других језика, највише персијског, грчког и сиријског. Од осталих индоевропских језика разликује се фонетским системом, који је преузет из кавкаских језика. Старојерменски је остао у употреби у цркви и науци. Заједно са индоиранским, балтословенским, албанским и трачким језицима припада сатемској скупини. Има 32 дијалекта.

Келтски језици

[уреди | уреди извор]

Потекли су од протокелтског језика. Током првог миленијума пре нове ере, коришћен је широм Европе, од Британских острва до Мале Азије. Данас су келтски језици остали у употреби само у неким деловима Велике Британије, Бретање (Француска) и Канаде.

Аријски (индоирански) језици

[уреди | уреди извор]

Деле се у три групе:

Ирански језици

[уреди | уреди извор]
  • Ирански
    • Западноперсијски језици
      • Северозападноирански језици
        • Медијски језик
        • Парћански језик
        • Белучки језик
        • Каспијски језик
        • Курдски језик
          • Курманџи језик
          • Сорански језик
          • Јужнокурдски језик
      • Југозападноиранск језици
        • Персијски језик
        • Лури језик
    • Источноирански језици
      • Североисточноирански језици
        • Бактријски језик
        • Авестански језик
        • Скитско-осетински језик
      • Југоисточноирански језици
        • Пашто језик
        • Памирски језици
          • Мунџи језик
          • Шунги језик

Индоаријски језици

[уреди | уреди извор]

(потребно написати)

Нуристански језици

[уреди | уреди извор]

(потребно написати)

Анатолски језици

[уреди | уреди извор]

Анатолски језици представљају групу језика који су се говорили на тлу Мале Азије, па стога имају и други назив - Малоазијски. Ови језици су фактички изумрли, али је доказ њиховог постојања сачуван у многим црквеним списима.

  • Старији
    • Хетитски језик †
    • Лувијски језик †
    • Палајски језик †
  • Новији
    • Ликијски језик †
    • Лидијски језик †
    • Каријски језик †
    • Сидетијски језик †
    • Писидијски језик †

Тохарски језици

[уреди | уреди извор]

Тохарски језици су једна од најзагонетнијих грана индоевропске језичке групе. Састоји се из 2 језика, Тохарски А (Турфански, Арси или Источно Тохарски) и Тохарски Б (Кучеански или Западно Тохарски). Ови језици су били живи негде од шестог до осмог века, а онда су изумрли, услед ширења Ујгурских племена.

Тохарски језици су кориштени у басену реке Тарим у средњој Азији, што данас одговара провинцији Синкјанг у Кини.

Име језика је узето од појма Тохарци (грчки: Τόχαροι, Tokharoi) који су користили грчки историчари (Птолемеј VI, 11, 6). Израз Тохаристан се обично повезује са Бактријом у првом миленијуму нове ере.

Палеобалкански језици

[уреди | уреди извор]

На подручју Балкана и јужне Италије се у античко доба говорило неколико језика који су класификовани као индоевропски. За њих се користи заједнички назив палеобалкански језици, иако су подаци о њима оскудни, па се не може тачно утврдити колико су они били сродни једни другима или сродни осталим индоевропским језицима.

Списак палеобалканских језика:

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Hammarström, Harald; Forkel, Robert; Haspelmath, Martin; Bank, Sebastian, ур. (2016). „Indo-European”. Glottolog 2.7. Jena: Max Planck Institute for the Science of Human History. 
  2. ^ Quiles, Carlos (јун 2017). „Indo-European demic diffusion model” (PDF) (2nd изд.). Badajoz: Universidad de Extremadura. Приступљено 24. 3. 2018. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Базе података

[уреди | уреди извор]