Аукциони број 249
| Аукциони број 249 | |
|---|---|
.png) Илустрација из 1892. | |
| Настанак и садржај | |
| Ориг. наслов | Lot No. 249 |
| Аутор | Артур Конан Дојл |
| Земља | Уједињено Краљевство |
| Језик | енглески |
| Жанр / врста дела | хорор |
| Издавање | |
| Датум | септембар 1892. |
„Аукциони број 249” (енгл. Lot No. 249) је хорор приповетка британског писца Артура Конана Дојла, први пут објављена у септембру 1892. у часопису Harper's Magazine. Прича говори о Аберкромбију Смиту, студенту са Оксфорда, који примећује низ чудних догађаја око Едварда Белингама, студента египтологије који поседује многе древне египатске артефакте, укључујући мумију.
Написана током периода великог европског интересовања за египатску културу познатог као „Египтоманија”, прича је била инспирисана Дојловим интересовањима за натприродно, злочин и египтологију. Иако су се реанимиране мумије и раније појављивале у енглеској књижевности, Дојлова прича је била прва која је једну од њих приказала као опасну. Прича је нашироко антологизована и добила је позитивне рецензије критичара, укључујући похвале аутора Х. Ф. Лавкрафта и Ен Рајс. Критичари су упоредили причу са делима Едгара Алана Поа и Х. Рајдера Хагарда и протумачили да садржи теме империјализма и мушкости. Приповетка је адаптиран за филм и телевизију, и значајно је утицала на касније медије који су приказивали мумије, као и на друга дела хорор фантастике.
Радња[уреди | уреди извор]
Године 1884, Аберкромби Смит, студент медицине на Универзитету у Оксфорду, позван је да дође у просторије свог комшије и колеге студента Едварда Белингама. Белингам, фанатични студент египтологије који поседује многе древне египатске артефакте, онесвестио се од тешког шока. Док Смит користи своје медицинске вештине да поврати Белингама, Белингамов пријатељ Вилијам Монкхаус Ли (са чијом је сестром Белингам верен) објашњава да Белингам има чудну опсесију египатском мумијом коју је купио на аукцији. Белингам држи мумију у својој соби под називом „Аукциони број 249”.
Током наредних неколико недеља, Смита често узнемирава звук мрмљања из Белингамове собе. Чувар зграде, Томас Стајлс, поверава се Смиту да је чуо нешто како хода по Беллингамовој соби док је Белингам био напољу. Убрзо након тога, мистериозна и наизглед нељудска прилика насилно је напала студента по имену Лонг Нортон, са којим је Белингам већ дуго био у завади. Сумњајући да је Беллингам повезан са нападом, Смит се заклиње да ће у потпуности избегавати свог комшију.
Недуго затим, Монкхаус Ли упозорава Смита на Белингама. Он објашњава да је отказао веридбу своје сестре са Белингамом, након што му је Белингам поверио страшну тајну о којој се заклео да ће ћутати. Касније, када прође поред Белингамове собе, Смиту се чини да је мумија нестала и да се касније поново нашла у свом саркофагу.
Након што је открио да је Ли нападнут на сличан начин као Нортон, Смит закључује да је Белингам оживео мумију и да је шаље да напада људе који му нису по вољи. Смит се љутито суочава са Белингамом због напада на Лија, али Белингам пориче било какву умешаност. Следеће вечери, Смита почиње да прогања мумија док је шетао мрачном сеоском стазом. Бежећи од ужаса, он за длаку побегне од створења. Он схвата да му је живот сада у опасности и да мора да предузме мере да заустави Белингамово зло. Следећег дана Смит улази у Белингамову собу и приморава га под претњом пиштоља да спали мумију и све артефакте везане за њено оживљавање. Када је све уништено, Смит се заклиње да ће се вратити ако Беллингам поново покуша било шта слично. Беллингам одмах напушта универзитет и бежи у Судан.
Позадина[уреди | уреди извор]
Током деветнаестог века, Наполеонова кампања у Египту (1798–1801), у комбинацији са превођењем камена из Розете, довела је до тога да су многи Европљани постали фасцинирани староегипатском уметношћу, архитектуром, науком и религијом; ова фасцинацијом је постала позната као „Египтоманија”.[1][2] Египтоманија је проузроковала да мумије постану „трајна тема у западној фикцији”.[1] У свом делу Хорор књижевност кроз историју: Енциклопедија прича које говоре о нашим најдубљим страховима, Мет Кардин контекстуализује „Аукциони број 249” као пример Египтоманије.[2] Почетком 1880-их пронађена је мумија Рамзеса II, за кога се верује да је био фараон током библијског егзодуса, а Британци су војно окупирали Египат. Ова два догађаја изазвала су „фасцинацију египатским немртвима” у касној викторијанској ери, популаризовану романом Клеопатра Х. Рајдера Хагарда.[3] Сер Артур Конан Дојл је био мотивисан да напише „Аукциони број 249” због свог интересовања за натприродно, злочин и египтологију.[4][2]
„Аукциони број 249” није било прво дело енглеске књижевности које је укључивало реанимирану мумију; то признање иде Мумији! Џејн Веб, научнофантастичном роману под јаким утицајем Франкенштајна Мери Шели.[5] Друга књижевна дела о мумијама која су претходила „Аукционом броју 249” била су „Неколико речи са мумијом”, приповетка Едгара Алана Поа, као и Дојлова сопствена прича „Тотов прстен”. Оно што одваја „Аукциони број 249” од поменутих књижевних приказа реанимираних мумија је то што је Дојл овде мумију приказао као опасну.[5] Ричард Блајлер пише у књизи Мумије широм света: Енциклопедија мумија у историји, религији и популарној култури да је Дојл био инспирисан „савременим археолошким открићима у Египту” док је писао причу, али не и другим књижевним делима.[6] Међутим, Рејф Макгрегор пише да „Аукциони број 249” има атмосферу која подсећа на Поова „Убиства у Улици Морг”, причу коју је Дојл волео. Макгрегор такође поставља хипотезу да би поређење мумије са мајмуном у „Аукционом броју 249” могло бити директна референца на Поову причу.[5] Мет Кардин, међутим, сматра „Аукциони број 249” као једноставно коришћење „стандардне” мистериозне структуре.[7] Роџер Лукхерст идентификује Дојлову причу као дело готичке фикције које васкрсава раније готичке тропе „освете, наслеђа и последица поседовања”.[3] Прича је први пут објављена у часопису Harper's Magazine у септембру 1892.[5] и укључена је у Дојлову антологију са медицинском тематиком, Око црвене лампе.[8]
Теме[уреди | уреди извор]
Империјализам[уреди | уреди извор]
Пред крај деветнаестог века, многи Британци су сматрали да је Британија у опадању због веровања да се свет морално и културно дегенерисао чак и када се Британска империја ширила. Овај страх, приказан у утицајној књизи Дегенерација Макса Нордауа, био је потпомогнут чињеницом да се Британија суочавала са економским претњама из Европе и Сједињених Држава. Ове околности довеле су до поджанра готичке фикције коју Емили Адлер назива „империјална готика”, а која се бавила британским страхом од инвазије страних култура. Адлер наводи „Аукциони број 249” и романе Рајнера Хагарда, Рудници краља Соломона и Она: Историја авантуре, као примере овог поджанра.[9] Деглан О. Донгхејл, међутим, види Дојлову причу као критику империјализма. Он је писао да: „Прича доводи у питање у којој мери колонијализам, својом апсорпцијом култура колонизованих, дестабилизује перспективу империјалне, метрополитанске субјективне позиције. Док је процес империјалне асимилације симболизован приватним музејом који Беллингам држи у својим просторијама... на крају се чини да је мумија, а не он, та која се пита.”[10]
Мушкост[уреди | уреди извор]
Рејф Макгрегор примећује да је Аберкромби Смит стереотипна „слика човека којој се Дојл дивио и коју је покушавао да пројектује себе” и да многим Дојловим причама, посебно његовим делима ирационалне фантастике, недостају такви ликови.[11] У књизи Мушкост и нови империјализам, Бредли Дин пише да је мумија из „Аукционог броја 249” једна од првих измишљених мумија која је представљена као „мушки конкурент”.[12] Дин сматра да су нека ранија дела британске популарне књижевности, попут романа Она, окарактерисали Британце као мушке, а њихове непријатеље као женске; он сматра да је Дојл подрио ово очекивање тако што је мумију учинио „мушком, безумном, али снажном и брзом [приликом] која прети да победи младог оксфордског спортисту у застрашујућој трци”. Дин тврди да недостатак мушко-женске разлике између Смита и мумије „сугерише мрачнију фрагментацију идентитета и преокрет империјалне хијерархије”.[13]
Пријем[уреди | уреди извор]
Радјард Киплинг изјавио је да му је ова приповетка донела прву ноћну мору после много година.[14] У свом есеју „Натприродни ужас у књижевности”, Х. Ф. Лавкрафт пише да: „Дојл је с времена на време ударио моћну спектралну ноту, као у 'Капетану поларне звезде', причи о арктичкој сабласти, и 'Аукционом броју 249', где се тема реанимиране мумије користи више него обичном вештином.”[5] Ен Рајс је назвала причу „сјајном”.[15] Дејвид Стјуарт Дејвис је уживао у суптилности Дојлове прозе и „растућем осећају ужаса и нестварности” приче, додајући да је Дојл „наставио традицију великих писаца прича о духовима... дозвољавајући сопственој машти читаоца да унапреди магловиту слику коју је насликао писац”.[14] Рејф Макгрегор је писао да прича „остаје веома забавна – да не помињемо узбудљива – ирационална прича”. Макгрегор додаје да, захваљујући „Аукционом броју 249” и другим његовим доприносима жанру, Дојла треба посматрати као мајстора ирационалне фикције.[5] Ендру Баргер је рекао да: „Не само да овој одличној причи о мумији треба придати више пажње, овај Дојлов трилер је једна од најбољих хорор приповедака из друге половине деветнаестог века.”[16] У својој рецензији, Ричард Блајлер хвали „наративну снагу” и „жустар” темпо приче. Међутим, он такође сматра да је ово мање дело викторијанске књижевности које се памти првенствено због свог аутора и тематике, као и да није ни Дојлово најбоље дело ни најбоље белетристично дело које укључује реанимиране мумије.[6]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б Cardin 2015, стр. 275.
- ^ а б в Cardin 2017, стр. 564.
- ^ а б Luckhurst 2005, стр. xxvii.
- ^ „Doyle, [Sir] Arthur Conan”. The Encyclopedia of Science Fiction. Приступљено 16. 11. 2018.
- ^ а б в г д ђ Doyle 2010, стр. 67.
- ^ а б Cardin 2015, стр. 95.
- ^ Cardin 2017, стр. 565.
- ^ Thornton 2018, стр. 265.
- ^ Hughes, Punter & Smith 2016, стр. 249.
- ^ Ó Donghaile 2011, стр. 66.
- ^ Doyle 2010, стр. 67–68.
- ^ Deane 2014, стр. 251.
- ^ Deane 2014, стр. 193.
- ^ а б Davies 2004, стр. xii.
- ^ Cardin 2015, стр. 358.
- ^ Barger 2016, стр. 22.
Библиографија[уреди | уреди извор]
- Barger, Andrew (2016), Best Horror Short Stories 1850-1899: A 6a66le Horror Anthology, United States of America: Bottletree Books LLC, ISBN 978-1-933747-57-6
- Browning, Mark (2009), Stephen King on the Big Screen, Chicago USA: Intellectual, Ltd., ISBN 978-1-84150-327-1
- Cardin, Matt (2017), Horror Literature through History: An Encyclopedia of the Stories that Speak to Our Deepest Fears: Volume 1, Santa Barbara, California: Greenwood, ISBN 978-1-4408-4756-1
- Cardin, Matt (2015), Mummies around the World: An Encyclopedia of Mummies in History, Religion and Popular Culture, Santa Barbara, California: ABC-CLIO, ISBN 978-1-61069-419-3
- Coniam, Matthew (2017), Egyptomania Goes to the Movies: From Archaeology to Popular Craze to Hollywood Fantasy, Jefferson, North Carolina and London: McFarland & Company, ISBN 978-1-4766-2986-5
- Davies, David Stuart (2004), Return from the Dead: A Collection of Classic Mummy Stories, 8B East Street, Ware, Hertfordshire: Wordsworth's Editions Limited, ISBN 1-84022-452-5
- Deane, Bradley (2014), Masculinity and the New Imperialism: Rewriting Manhood in British Popular Literature, 1870-1914, University Printing House, Cambridge CB2 8Bs, United Kingdom: Cambridge University Press, ISBN 978-1-107-06607-6
- Doyle, Arthur Conan (2010), The Conan Doyle Weirdbook, 56 Leyton Road, Birmingham: Theaker's Paperback Library, ISBN 978-0-9561533-2-6
- Hughes, William; Punter, David; Smith, Andrew (2016), The Encyclopedia of the Gothic, John Wiley & Sons Ltd, The Atrium, Souther Gate, Chinchester, West Sussex: Wiley-Blackwell, ISBN 978-1-119-06460-2
- Luckhurst, Roger (2005), Late Victorian Gothic Tales, Oxford World's Classics, Great Calrendon Street, Oxford, United Kingdom: Oxford University Press, ISBN 978-0-199-53887-4
- Ó Donghaile, Deaglán (2011), Blasted Literature: Victorian Political Fiction and the Shock of Modernism, 22 George Square, Edinburg: Edinburgh University Press, ISBN 978-0-7486-4067-6
- Thornton, Amara (2018), Archaeologists in Print: Publishing for the People, University College London, Gower Street, London WC1E 6BT: UCL Press, ISBN 978-1-78735-260-5
- van Heerden, Bill (1998), Film and Television In-Jokes: Nearly 2,000 Intentional References, Parodies and Homages, Jefferson, North Carolina and London: McFarland & Company, ISBN 978-0-7864-3894-5
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак "Lot No. 249" на Викимедијиној остави
"Lot No. 249" на Викизворнику
