Аустро-угарска нагодба

Аустроугарска монархија у време склапања нагодбе из 1867. године

Аустро-угарска нагодба из 1867. године (нем. Ausgleich, мађ. Kiegyezés) била је државно-правни акт, односно политички споразум између бечког двора и кључних мађарских политичких чинилаца о преуређењу Аустријског царства у двојну Аустроугарску монархију, односно државну заједницу коју су чиниле Царевина Аустрија и Краљевина Угарска. Нагодба је представљала темељни политички акт на коме је све до 1918. године почивало државно уређење двојне монархије.

Цар Франц Јозеф I је нагодбу склопио са мађарском делегацијом на челу са Ференцом Дејаком. Нагодба је постигнута 15. марта 1867. године, након низа неуспелих уставних реформи у Аустријском царству и гарантовала је угарској влади у Будимпешти једнак статус са аустријском владом у Бечу. Беч и Будимпешта би управљали својом половином државе, а повезивали су их заједнички владар (који је био цар Аустрије и краљ Угарске), министарства финансија, спољних послова, рата и двора и царинска унија. Свака половина државе је имала свог премијера и скупштину.

Договор је постигнут на предлог бечког двора као покушај добијања мађарске подршке након пораза у Аустријско-пруском рату из 1866, односно као покушај пригушивања унутрашњег незадовољства других народа у Монархији. Нагодба је званично добила статус закона након што је 29. маја 1867. године усвојена у Угарском сабору .

Посебни статуси Трансилваније и Војне крајине су укинути, а те територије су постале делови Аустрије или Угарске. Усвојен је нови Закон о националностима, који је теоријски бранио права националних мањина, али је често кршен у пракси. Сваких 10 година детаљи нагодбе су поново утврђивани, пошто су и аустријска и мађарска половина Монархије желеле више утицаја у националним питањима. Две владе су често показивале спремност да ометају једна другу, иако је то често било на штету целе Хабзбуршке монархије.

Нагодба је била непопуларна међу осталим мањинама у вишенационалној монархији. Чеси и Румуни су замерали бечком двору што се консултовао само са мађарским племством, док су Срби били разочарани укидањем Војне крајине.

Мађарски државник Ференц Дејак, који се разишао са Лајошом Кошутом након неуспеле револуције 1848. је био најзначајнија личност око доношења нагодбе. Његов главни циљ је био да уједини територије Хабзбурговаца удовољавањем већини мађарских либералних захтева и да Угарској разлог за опстанак у унији са Аустријом. Пошто је аустријски део државе био богатији и насељенији, једнак политички третман је ојачао мађарску половину државе и окончао њихове страхове да ће се бечки двор определити да Словенима, а не њима да већа права.

Двојна монархија која је нагодбом основана као трајно решење је трајала 50 година и распала се након завршетка Првог светског рата 1918.

Види још

• Хрватско-угарска нагодба

Литература

• Берић, Душан М. (2013). Државно право Краљевине Угарске: Прекиди и континуитет. Косовска Митровица: Филозофски факултет. 
• Крестић, Василије (1969). Хрватско-угарска нагодба 1868. године. Београд: САНУ. 
• Крестић, Василије (1981). „Срби у Хабсбуршкој Монархији 1849-1868”. Историја српског народа. 5 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 107—150. 
• Раденић, Андрија (1981). „Срби у Хабсбуршкој Монархији 1868-1878”. Историја српског народа. 5 (2). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 151—275. 
• Пал, Тибор (2002). „Дуги 19. век (1790-1918)”. Историја Мађара. Београд: Clio. стр. 380—529. 
• Тејлор, Ален (2001). Хабзбуршка монархија 1809-1918: Историја Аустријске царевине и Аустроугарске. Београд: Clio.