Војна крајина

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Крајина (вишезначна одредница).
Војна крајина
Militargrenze, Wojwodowena und Banat.jpg
Мапа Војне крајине у 19. веку (означена црвеним обрубом)
Географија
Континент Европа
Регија Балкан, Средња Европа
Земља Застава {{{генитив}}} Хабзбуршка монархија
Друштво
Званични језици немачки, говорни језици: српски, хрватски, румунски
Религија Православље, Католицизам
Владавина
Облик владавине Војна провинција
Оснивање 1530.
Престанак 1882.
Статус Бивша покрајина
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
First CoA of Croatia.svg Бановина Хрватска (Угарска) Краљевина Хрватска и Славонија (Аустроугарска) Flag of Croatia-Slavonia.svg
Fictitious Ottoman flag 3.svg Османско царство Краљевина Угарска (Аустроугарска) Flag of Hungary (1867-1918).svg
Портал:Историја

Војна крајина је било гранично подручје Хабзбуршке монархије чија је функција била одбрана од Османског царства у средњем веку (Српска крајина) или у 17. и 18. веку. (Славонска крајина и Банатска крајина) до 19. века.

Сеобе Срба[уреди]

Кад год је Аустрија ратовала против Турака, имала је помоћ српског народа, који је бунама и учешћем у хришћанској аустријској војсци настојао збацити турску власт и васкрснути српско царство. А после сваког мира морао је бежати из постојбине испред турске освете. Те сеобе су се одвијале у неколико праваца.

Сеобе у Славонију и Крајину[уреди]

У периоду од XV до XVIII века трају непрекидне миграције Срба у Славонију и Крајину. Процес је имао устаљену шему: на опустошена имања и напуштену земљу уз турску границу досељавају се Срби из крајева под турском влашћу. Турци досељавају Србе из унутрашњости, да запоседну напуштено подручје с турске стране. Досељени Срби првом приликом напуштају турску крајину и селе се у Аустрију, тј. Славонију и Хрватску, куда их позивају аустријски цареви, обећавајући велике повластице. Тако је на подручју Карловачког генералата и Баније било 1768. године 125.762 српска становника, а у рату 1788–1791. прешло је из Босне у Хрватску 25.000 Срба.

На тај начин су формиране српске крајине. То је друго српско домицилно подручје у авнојској Хрватској.

Војна крајина[уреди]

15. век[уреди]

Крајишки војници

Формирање Војне крајине почело је у XV веку, најпре као погранично подручје ради одбране од Турака. Експанзијом Турске, подручје Војне крајине се проширило на Срем, Бачку, Банат и Ердељ (Трансилванију) и добило специјалан статус под директном управом цара, тј. Беча.

Зачетак Војне крајине датира од 1435. године, када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки ојачао границу према Венецији и Босни крајишким, славонским и усорским „таборима“. После пада Босне, 1463. године краљ Матија Корвин је образовао одбрамбени бедем против Турака, који је ишао линијом ВрбасУсораСребреникШабацБеоград, а 1469. оснива посебну војну област – сењску капетанију, у чијој позадини су ГацкоОточацСтариград и Новиград на ушћу Зрмање ради одбране од Венеције. Посаду овог низа утврђења чинили су Срби, Хрвати, Румуни, Мађари и нешто Немаца.

Након пораза Хрвата на Крбавском пољу (1493. године) Лика. Крбава, далматински крајеви и приморско залеђе остали су практично без одбране, отворени за пљачку турског башибозука. Ово је изазвало померање хрватског становништва у дубину Мађарске, Аустрије (Бургенланд) и Фурланију. Напуштена подручја насељавају Срби из турског дела Крајине.

16. век[уреди]

Да Срби у Војну крајину долазе као радо виђени и жељени поданици, посебно цењени, најбоље сведочи повеља Фердинанда Првог (1538):

„... овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује... како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе... Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо... ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:

Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју... без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења... Обавезујемо се и обећајемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе..."[тражи се извор од 01. 2010.]

17. век[уреди]

Цар Фердинанд II је 1630. године донео декрет, којим целу Војну крајину изузима дефинитивно из банске управе и подводи под аустријску. Током 17. века територија Војне крајине се ширила према истоку и формиране су нове организационе јединице. До тада се она простирала од уже Хрватске на западу до источне Трансилваније. Област су насељавали углавном хрватски, српски и немачки колонисти (називани граничари), који су у замену за земљу служили у војним јединицама бранећи Аустријско царство од Османског царства. Већина досељеника су били Срби, док су неки били Хрвати, углавном из Босне.[1] Прва велика сеоба Срба у хабзбуршке земље је била изведена за време патријарха Арсенија III Црнојевића.[1] Велику заједници Срба сконцентрисаних у Банату и јужној Угарској чинилу су трговци и занатлије из градова, али су избеглице углавном били сељаци.[1]

Мапа делова војне крајине у Срему, Бачкој и Поморишју између 1699. и 1718. године
Сеоба Срба, слика Паје Јовановића.

18. век[уреди]

Мапа делова војне крајине у Срему, Бачкој и Поморишју између 1718. и 1744. године

Низом декрета и закона, од којих су најзначајнији "Војно-граничарска права" (1754) и "Крајишки темељни закон" (1807), регулисана су права, обавезе и поседи крајишника, која су увек била далеко већа од права хрватских сељака, кметова и пургера – али Срби су та права плаћали животима на свим ратиштима где је учествовала Аустрија.

Мапа делова војне крајине у Срему, Бачкој и Поморишју између 1744. и 1750. године

Мађарски Сабор је тражио поштовање његових права и јединство мађарске територије и интегрисање Војне крајине у околне комитате, образлажући то тиме да финансијски терет одржавања Војне крајине спада на њих.[2] Срби су сматрали да су као ратници слободни на територији Војне крајине, која је била изузета од локалних власти и подређена њиховим заповедницима и тиме директно аустријском цару.[3]

Мапа делова војне крајине у Срему, Бачкој и Банату између 1751. и 1873. године

Српски фрајкори су основани у Банату од избеглица који су побегли за време ранијих ратова против Османског царства и бројали су око 5.000 припадника. Фрајкори ће се борити за ослобођење Србије и уједињење под хабзбуршком влашћу. Аустријанци су користили фрајкоре у два неуспешна покушаја да заузму Београд, крајем 1787. и почетком 1788. Ернст Гидеон фон Лаудон је заузео Београд 1789. Аустријска војска је окупирала Србију, а многи Срби су се борили у хабзбуршким фрајкорима, стечући војно и организационо искуство. Међутим, до 1791. Аустријанци су принуђени на повлачење преко Дунава и Саве, а њих су пратили хиљаде српских породица који су се плашили османских прогона. Рат је окончан Свиштовским миром.

Цивилна управа Војне границе је 1787. раздвојена од војне, али је то поништено 1800.

19. век[уреди]

Делови војне крајине у Срему, Бачкој и Банату (крај 18. и почетак 19. века)

Бан Хрватске Јосип Јелачић је постао командант Војне крајине. Он се борио за уједињење Хрватске, Славоније, Далмације и Хрватско-славонске војне крајине. Иако он није имао овлашћење да је укине, он је осигурао одобрење реформи и Војна крајина је послала делегате у Хрватски Сабор.[4]. Међутим, ово право је одузето током 1850их,[5] и упркос царевог обећања из 1850. да ће Војна граница, Хрватска и Славонија чинити једну јединицу са засебном управом, није се десило административно уједињење Хрватско-славонске границе са Хрватском, већ је дошло до даљег раздвајања.[5] Према Основном граничном закону из 1850. управа Војне крајине је укинута. Главна команда је имала своје седиште у Загребу, али је остало директно потчињено министарству рата у Бечу.

Мапа Војне крајине половином 19. века (означено црвеном бојом)

Хрватски Сабор је више пута тражио демилитаризацију Војне крајине након што је опасност од ратова са Османским царством прошла. Демилитаризација је започела 1869, а 8. августа 1873. Банатска војна крајина је укинута и интегрисана у Угарску, док је део Хрватске војне крајине (Крижевачка и Ђурђевачка регимента) интегрисан у Хрватску-Славонију. Декрет којим је остатак Хрватске и Славонске војне крајине интегрисан у Хрватску-Славонију је објављен 15. јула 1881, док је инегрисање почело 1. августа 1881. када ја бан Хрватске Ладислав Пејачевић преузео управу од загребачке команде, чиме је Војна крајина престала да постоји као засебна целина.

Делови војне крајине у Срему, Бачкој и Банату (1849—1860. године)

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Jelavich (1983). стр. 145.
  2. Ćirković (2008). стр. 154.
  3. Ćirković (2008). стр. 161.
  4. Tanner (2001). стр. 86-87.
  5. 5,0 5,1 Tanner (2001). стр. 104.

Литература[уреди]

  • Ćirković, Sima (2008). The Serbs. John Wiley & Sons. ISBN 978-1-4051-4291-5. 
  • Березин Л. В. Хорватiя, Славонiя, Далмацiя и Военная Граница. — С.-Петербург. Типография и хромолитография А. Траншеля, 1879. — Т. 2. — 599 с. —. ISBN 978-5-9903183-2-8.
  • Беговић Н. Живот и обичај Срба-граничара. — Загреб: Тискарски завод «Народних новинах», 1887. — 277 стр.
  • Ваничек Фр. Историја Војничке Крајине (од 1538 до 1873—335 година.). — Нови Сад: Штампарија А. Пајевића, 1878. — 132 стр.
  • Гавриловић С. Срби у Хабсбуршкој монархији: 1792—1849. — Нови Сад: Матица српска, 1994. — 183 стр.
  • Десница Б. Стојан Јанковић и ускочка Далмација. — Београд: Српска књижевна задруга, 1991. — 288 стр.

Спољашње везе[уреди]