Војна крајина

Из Википедије, слободне енциклопедије
За друга значења, погледајте Крајина (вишезначна одредница).
Војна крајина
Militargrenze, Wojwodowena und Banat.jpg
Мапа Војне крајине у 19. веку (означена црвеним обрубом)
Географија
Континент Европа
Регија Балкан, Средња Европа
Земља Застава {{{генитив}}} Хабзбуршка монархија
Друштво
Званични језици немачки, говорни језици: српски, хрватски, румунски
Религија Православље, Католицизам
Владавина
Облик владавине Војна провинција
Оснивање 1530.
Престанак 1882.
Статус Бивша покрајина
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
First CoA of Croatia.svg Бановина Хрватска (Угарска) Краљевина Хрватска и Славонија (Аустроугарска) Flag of Croatia-Slavonia.svg
Flag of the Ottoman Empire (1517-1844).svg Османско царство Краљевина Угарска (Аустроугарска) Flag of Hungary (1867-1918).svg
Портал:Историја

Војна крајина је било гранично подручје Хабзбуршке монархије чија је функција била одбрана од Османског царства у средњем веку (Српска крајина) или у 17. и 18. веку. (Славонска крајина и Банатска крајина) до 19. века.

Сеобе Срба[уреди]

Кад год је Аустрија ратовала против Турака, имала је помоћ српског народа, који је бунама и учешћем у хришћанској аустријској војсци настојао збацити турску власт и васкрснути српско царство. А после сваког мира морао је бежати из постојбине испред турске освете. Те сеобе су се одвијале у неколико праваца.

Сеобе у Славонију и Крајину[уреди]

У периоду од XV до XVIII века трају непрекидне миграције Срба у Славонију и Крајину. Процес је имао устаљену шему: на опустошена имања и напуштену земљу уз турску границу досељавају се Срби из крајева под турском влашћу. Турци досељавају Србе из унутрашњости, да запоседну напуштено подручје с турске стране. Досељени Срби првом приликом напуштају турску крајину и селе се у Аустрију, тј. Славонију и Хрватску, куда их позивају аустријски цареви, обећавајући велике повластице. Тако је на подручју Карловачког генералата и Баније било 1768. године 125.762 српска становника, а у рату 1788–1791. прешло је из Босне у Хрватску 25.000 Срба. На тај начин су формиране српске крајине. То је друго српско домицилно подручје у авнојској Хрватској.

Војна крајина[уреди]

Крајшки војници

Формирање Војне крајине почело је у XV веку, најпре као погранично подручје ради одбране од Турака. Експанзијом Турске, подручје Војне крајине се проширило на Срем, Бачку, Банат и Ердељ (Трансилванију) и добило специјалан статус под директном управом цара, тј. Беча.

Зачетак Војне крајине датира од 1435. године, када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки ојачао границу према Венецији и Босни крајишким, славонским и усорским „таборима“. После пада Босне, 1463. године краљ Матија Корвин је образовао одбрамбени бедем против Турака, који је ишао линијом ВрбасУсораСребреникШабацБеоград, а 1469. оснива посебну војну област – сењску капетанију, у чијој позадини су ГацкоОточацСтариград и Новиград на ушћу Зрмање ради одбране од Венеције. Посаду овог низа утврђења чинили су Срби, Хрвати, Румуни, Мађари и нешто Немаца.

Након пораза Хрвата на Крбавском пољу (1493. године) Лика. Крбава, далматински крајеви и приморско залеђе остали су практично без одбране, отворени за пљачку турског башибозука. Ово је изазвало померање хрватског становништва у дубину Мађарске, Аустрије (Бургенланд) и Фурланију. Напуштена подручја насељавају Срби из турског дела Крајине.

Границе Војне крајине од 1742. године

Да Срби у Војну крајину долазе као радо виђени и жељени поданици, посебно цењени, најбоље сведочи повеља Фердинанда Првог (1538.):

„... овом исправом дајемо на знање и саопћавамо свима, којима се упућује... како су неки српски или рашки капетани и војводе одлучили да дођу заједно са људима и лицима, која се налазе под њиховом војводском части, да нам служе... Стога ми желимо да те српске или рашке капетане и војводе, њихове људе и лица или споменуте њихове припаднике издашно наградимо... ми им... дајемо, поклањамо, уступамо, подељујемо и обећајемо доље изнесену повластицу с ослобађањем од извјесних обавеза, извјесна права као и слободу, коју, по нашем мишљењу, треба обећати, дати, поклонити и уступити, с овим садржајем:

Кад сами српски или рашки капетани и војводе, људи и напријед споменута лица, која су њихови поданици и припадници, буду дали вјеру, да ће нам непоколебљиво служити, свака породица, која буде становала у једној кући, под једним кровом и на једном имању, мора, може и смије у року од 20 година без прекида слободно живјети на нашем подручју... без икаквог плаћања пореза и било какве закупнине, обрађивати земљу или је дати на обраду, примати сав плод и приход са те земље, без икакве запреке или противљења... Обавезујемо се и обећајемо, да ће мо се ове наше повластице чврсто држати, а захтијевамо и наређујемо да се ње сви држе..."[тражи се извор од 01. 2010.]

Овај подужи цитат је било неопходно навести, како би се јасно видела статусна разлика између Хрвата, који су живели у класичном феудалном систему, углавном као кметови, и Срба у Војној крајини, који су слободни, одговорни једино цару. Између осталих, и то је један од битних разлога за завист и мржњу коју су хрватски пургери одувек гајили и испољавали према Србима.

Цар Фердинанд Други доноси 1630. године декрет, којим целу Војну крајину изузима дефинитивно из банске управе и подводи под аустријску. Низом декрета и закона, од којих су најзначајнији "Војно-граничарска права" (1754) и "Крајишки темељни закон" (1807), регулисана су права, обавезе и поседи крајишника, која су увек била далеко већа од права хрватских сељака, кметова и пургера – али Срби су та права плаћали животима на свим ратиштима где је учествовала Аустрија.

Војна крајина је 1881. године припојена Банској Хрватској и престала да постоји као засебна целина.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

  • Березин Л. В. Хорватiя, Славонiя, Далмацiя и Военная Граница. — С.-Петербург. Типография и хромолитография А. Траншеля, 1879. — Т. 2. — 599 с. —. ISBN 978-5-9903183-2-8.
  • Беговић Н. Живот и обичај Срба-граничара. — Загреб: Тискарски завод «Народних новинах», 1887. — 277 стр.
  • Ваничек Фр. Историја Војничке Крајине (од 1538 до 1873—335 година.). — Нови Сад: Штампарија А. Пајевића, 1878. — 132 стр.
  • Гавриловић С. Срби у Хабсбуршкој монархији: 1792—1849. — Нови Сад: Матица српска, 1994. — 183 стр.
  • Десница Б. Стојан Јанковић и ускочка Далмација. — Београд: Српска књижевна задруга, 1991. — 288 стр.

Спољашње везе[уреди]