Пређи на садржај

Мађарска револуција 1956.

С Википедије, слободне енциклопедије
Мађарска револуција 1956.

Уништени совјетски тенк у Будимпешти
Време23. октобар10. новембар 1956.
Место
ПоводПовлачење совјетских трупа из Мађарске, окончање совјетске доминације у Мађарској, демократија, политичка слобода, национално самоопредељење, демократски социјализам, радничка права, слобода говора, слобода штампе[1]
Исход Победа СССР, слом револуције
Сукобљене стране
 СССР
Мађарска Служба државне безбедности (ÁVH)
Мађарски револуционари
Јачина
31.500 трупа
1.130 тенкова
неутврђен број војника, милиције и наоружаних цивила
Жртве и губици
Погинуло совјетских војника: 722
Повређено: 1.251[2]
Погинуло: 2.500
Повређено: 13.000[3]
3.000 погинулих цивила[4]

Мађарска револуција из 1956. године (мађ. 1956-os forradalom) био је спонтани револт против комунистичке владе Мађарске и њених наметнутих Совјетских патрона, која је трајала у периоду од 23. октобра до 10. новембра.[5] У почетку без вође, то је била прва велика претња совјетској контроли откако је Црвена армија на крају Другог светског рата у Европи протерала нацистичку Немачку са своје територије.

Побуна је започела као студентски протест, који је привукао хиљаде док су марширали централном Будимпештом до зграде мађарског парламента, позивајући на улице комбијем са звучницима. Ухапшена је студентска делегација која је ушла у зграду радија, како би покушала да емитује захтеве ученика. Када су демонстранти напољу захтевали пуштање делегације, полиција државне безбедности, позната као ÁVH (скраћеница од Államvédelmi Hatóság, дословно „Државна управа за заштиту“), изнутра је пуцала на њих. Више ученика је убијено, а један је био умотан у заставу и држан изнад гомиле. Ово је био почетак следеће фазе револуције. Како су се вести шириле, неред и насиље су еруптирали широм престонице.

Побуна се брзо проширила и влада се срушила. Хиљаде су се организовале у милиције, борећи се против ÁVH и Совјетских трупа. Током побуне било је насилних инцидената; неки локални лидери и припадници ÁVH линчовани су или заробљени, док су бивши политички затвореници пуштени и наоружани. Радикални импровизовани раднички савети изузели су општинску контролу од владајуће Мађарске радничке народне странке (Magyar Dolgozók Pártja) и захтевали политичке промене. Нова влада Имре Нађа формално је распустила ÁVH, декларисала да намерава да се повуче из Варшавског пакта и обавезала се да ће поново успоставити слободне изборе. Крајем октобра борбе су готово престале, а дани нормалности почели су да се враћају. Неки радници наставили су да се боре супротстављајући се стаљинистичком режиму и појавама „буржоаских“ партија.[6]

У почетку изгледајући отворен за преговоре о повлачењу совјетских снага, Политбиро се предомислио и кренуо да сруши револуцију. Дана 4. новембра велике совјетске снаге напале су Будимпешту и друге регионе земље. Отпор Мађарске наставио се до 10. новембра. У сукобу је убијено преко 2.500 Мађара и 700 совјетских војника, а 200.000 Мађара побегло је као избеглице. Масовна хапшења и прокази наставили су се месецима након тога. До јануара 1957. нова совјетски постављена влада сузбила је сву јавну опозицију. Ове совјетске акције, док су јачале контролу над Источним блоком, отуђиле су многе западне марксисте, што је довело до поделе и/или значајних губитака чланства за комунистичке партије у капиталистичким државама.

Дотадашњи премијер Имре Нађ са још неколико сарадника склонио се у југословенску амбасаду у Будимпешти, а за новог премијера постављен је Јанош Кадар. Упркос гаранција нових власти да неће прогонити политичке затворенике, Нађ је после напуштања амбасаде 22. новембра ухапшен и након монтираног процеса погубљен у јуну 1958.

Током Другог светског рата, Мађарска је била чланица Сила Осовине, удружена са снагама нацистичке Немачке, фашистичке Италије, Румуније и Бугарске. Године 1941, Мађарска војска је учествовала је у окупацији Југославије и инвазији на Совјетски Савез. Црвена армија је успела да одбије мађарске и друге освајаче Осовине, и до 1944. напредовала је према Мађарској.

У страху од инвазије, мађарска влада започела је преговоре о примирју са савезницима. Они су окончани када је нацистичка Немачка напала и окупирала земљу и успоставила про-осовинску Владу националног јединства. Мађарске и немачке снаге стациониране у Мађарској су касније поражене када је Совјетски Савез напао земљу крајем 1944. године.

Послератна окупација

[уреди | уреди извор]

Пред крај Другог светског рата, Совјетска војска је окупирала Мађарску, а земља је потпала под сферу утицаја Совјетског Савеза. Непосредно након Другог светског рата, Мађарска је била вишестраначка демократија, а избори 1945. године створили су коалициону владу под премијером Золтаном Тилдијем. Међутим, Мађарска комунистичка партија, марксистичко-лењинистичка група која је делила идеолошка уверења совјетске владе, непрестано је задобијала мале уступке у процесу названом тактика саламе, чиме је деградиран утицај изабране владе, упркос чињеници да је та група добила само 17% гласова.[7][8]

Након избора 1945. године, портфељ Министарства унутрашњих послова, који је надгледао Мађарску полицију државне безбедности (Államvédelmi Hatóság, касније познат као ÁVH), пренет је од Независне партије малих власника на номиновану Комунистичку партију.[9] ÁVH је користио методе застрашивања, фалсификованих оптужби, затвора и мучења да би сузбио политичку опозицију.[10] Кратко раздобље вишестраначке демократије завршило се када се Комунистичка партија спојила са Социјалдемократском партијом и постала Мађарска радничка народна партија, која је поставила своје кандидате без опозиције 1949. Тада је проглашена Народна Република Мађарска.[8]

Мађарска радничка народна партија кренула је у модификацију економије у социјализам предузимањем радикалне национализације засноване на совјетском моделу. Писци и новинари су први изрекли отворену критику владе и њене политике, објављујући критичне чланке 1955. године.[11] До 22. октобра 1956, студенти Техничког универзитета оживели су забрањени студентски синдикат MEFESZ,[12] и 23. октобра приредили демонстрације које су покренуле ланац догађаја који су директно водили до револуције.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Modern History Sourcebook: Sixteen Political, Economic, and Ideological Points, Budapest, October 22, 1956”. 
  2. ^ Györkei, J.; Kirov, A.; Horvath, M. (1999). Soviet Military Intervention in Hungary, 1956. New York: Central European University Press. стр. 370. ISBN 963-9116-35-1. 
  3. ^ UN General Assembly Special Committee on the Problem of Hungary (1957) „Chapter V, footnote 8” (PDF). 
  4. ^ "B&J": Jacob Bercovitch and Richard Jackson, International Conflict : A Chronological Encyclopedia of Conflicts and Their Management 1945–1995 (1997)
  5. ^ Alternate references are "Hungarian Revolt" and "Hungarian Uprising". In Hungarian, first the term "felkelés" (uprising) was used, then in the 1957–1988 period the term "ellenforradalom" (counter-revolution) was mandated by the government, while the new official name after 1990 has become "forradalom és szabadságharc" (revolution and freedom fight) to imitate the old expression for the 1848–1849 revolution. Another explanation of the terms is that "Revolution" conforms to both English (see U.S. Department of State background on Hungary) and Hungarian ("forradalom") conventions. There is a distinction between the "complete overthrow" of a revolution and an uprising or revolt that may or may not be successful (Oxford English Dictionary). The 1956 Hungarian event, although short-lived, is a true "revolution" in that the sitting government was deposed. Unlike the terms "coup d'état" and "putsch" that imply action of a few, the 1956 revolution was initiated by the masses.
  6. ^ „50 years since the Hungarian workers' uprising”. 
  7. ^ Kertesz, Stephen D. (1953). „Chapter VIII (Hungary, a Republic)”. Diplomacy in a Whirlpool: Hungary between Nazi Germany and Soviet Russia. University of Notre Dame Press, Notre Dame, Indiana. стр. 139—152. ISBN 0-8371-7540-2. Архивирано из оригинала 3. 9. 2007. г.  Retrieved 8 October 2006
  8. ^ а б UN General Assembly Special Committee on the Problem of Hungary (1957) „Chapter II. A (Developments before 22 October 1956), paragraph 47 (p. 18)” (PDF).  (1.47 MB)
  9. ^ UN General Assembly Special Committee on the Problem of Hungary (1957) „Chapter IX D, para 426 (p. 133)” (PDF).  (1.47 MB)
  10. ^ UN General Assembly Special Committee on the Problem of Hungary (1957) „Chapter II.N, para 89(xi) (p. 31)” (PDF).  (1.47 MB)
  11. ^ UN General Assembly Special Committee on the Problem of Hungary (1957) „Chapter II. A (Developments before 22 October 1956), paragraphs 49 (p. 18), 379–380 (p. 122) and 382–385 (p. 123)” (PDF).  (1.47 MB)
  12. ^ Crampton, R. J. (2003). Eastern Europe in the Twentieth Century–and After, p. 295. Routledge: London. ISBN 0-415-16422-2.

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]

Историјске збирке

[уреди | уреди извор]

Други академски извори

[уреди | уреди извор]

Играни филмови

[уреди | уреди извор]
  • Freedom's Fury The 2005 documentary film depicting events surrounding the Hungarian–Soviet confrontation in the Olympic water polo tournament, now known as the "blood in the water match". Narrated by Mark Spitz, produced by Lucy Liu and Quentin Tarantino.
  • Torn from the flag Documentary film 2007. The significant global effects of the Hungarian revolution of 1956.
  • Freedom Dance Multi award-winning animated documentary produced by Steven Thomas Fischer and Craig Herron. The film retells the escape of Edward and Judy Hilbert from Communist Hungary during the Hungarian Revolution of 1956. The film is narrated by Golden Globe-winning actress Mariska Hargitay.
  • The Unburied Man Drama film on the life of Imre Nagy.

Комеморације

[уреди | уреди извор]