Баршунаста пањевчица
| Баршунаста пањевчица | |
|---|---|
| |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Биномно име | |
| Flammulina velutipes (Curt. ex Fr.) Sing.
| |
Баршунаста пањевчица (лат. Flammulina velutipes) је зимска гљива, названа по типично баршунастој дршци и времену раста.
Опис гљиве[уреди | уреди извор]
- Шешир пречника до 10 см, полукружан затим раван са благо набораним рубом; слабо меснат; кожица глатка, влажна и лепљива; жутосмеђе или црвенкастосмеђе боје, у средини тамнији.
- Листићи бели затим наранџастоцрвени, доста ретки, широки а према крају шешира ужи.
- Дршка 3-7 см дуга, пуна затим шупаља и бочно стиснута; под шеширом црвенкастожута, ниже сомотаста (баршунаста) тамносмеђе боје; дно дршке шиљато скоро црно.
- Месо жуто, танко, меко, жилаво, у дршци влакнато и жутозеленкасто, неизраженог мириса (по воћу) и укуса.
- Споре у маси беле.
Станиште[уреди | уреди извор]
Расте од касне јесени до краја зиме, појединачно или у бусенима, најчешће на пањевима врбе и другом живом и трулом листопадном дрвећу.
Употреба[уреди | уреди извор]
Баршунаста пањевчица је јестива гљива. Доброг је квалитета и како расте када других гљива нема у природи вредност јој расте. У Јапану се узгаја у великој количини (до хиљаду тона годишње) и сматра се лековитом. Радо се једе у источној Европи док је на западу мало популарна. Опасност од замене са другим гљивама не постоји с обзиром на карактеристично баршунасту дршку, место и време раста.
 | Напомена: Опис гљиве у овом чланку није потпун нити је довољан за коректну и сигурну идентификацију гљиве. Непажњом врло лако се јестиве гљиве могу помешати са отровним. Уколико се поједу отровне уместо јестивих гљива, може доћи до тешких оштећења појединих органа, а неретко и до смрти оног који их је појео. Стога вам никако не препоручујемо да, ако желите да скупљате гљиве, користите само опис из овог чланка како бисте их препознали, већ да се темељније и детаљније обавестите о изгледу исте као и начину за њено препознавање код неког стручњака за гљиве. |
Литература[уреди | уреди извор]
- Ђузепе Паце: Атлас гљива, Просвјета, Загреб 1977.
- Романо Божац: Гљиве – морфологија систематика токсикологија, Школска књига Загреб ∙ Графички завод Хрватске, Загреб 1993.
- Jean-Marie Polese: The Pocket Guide to Mushrooms, KÖNEMANN, Losange 1999.
