Библиотерапија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Библиотерапија је употреба литературе и поезије у третману људи са емоционалним проблемима или менталним болестима. Библиотерапија се често користи у групном социјалном раду или групној терапији. Показала се успешном код особа свих узраста, са особама из институција и ван њих и код здравих људи који желе да деле литературу као средство личног раста и развоја.

Историјат библиотерапије[уреди]

Од давнина, пре саме појаве писма на тлу Месопотамије, људи су користили приче да би описали стање у коме се налазе. Прве приче су биле религијског типа, најчешће у облику стиха. Свима нама су познате чувене Шехерезадине приче тј. приче из 1001 ноћи. Овим причама Шехерезада је спасила властити живот и свако вече увесељавала султана. Овде су речи и приче биле претече неке врсте терапије. Библиотерапија, савремена терапија и лечење помоћу књига, има свој дуг развитак који сеже још у античко доба.


У 20. веку први су историчари и социолози из азијских земаља указали на историју читања, дошло је до проучавања кинеског и јапанског система писања, књижевних жанрова и навика читања који су се у великој мери разликовали од западних система.

Подела[уреди]

У зависности од окружења у коме се примењује, библиотерапија може бити [2]:

  • Институционална
  • Клиничка
  • Развојна

Индивидуални и групни рад[уреди]

Приликом библиотерапије практикује се индивидуални и групни рад кроз радионице. Индивидуалним радом боље се сагледава проблем али се групним радом постиже динамика. У сваком случају важна је индивидуална спремност за рад на себи. Ова терапија може позитивно да утиче и на усклађивање дечијег света, решавају се недоумице деце и повећава се њихов осећај самосталности.

Сви ми читамо сами себе и свет око нас како бисмо сагледали шта смо и где смо. [3] Библиотерапија је наука савременог доба, читање треба да буде лековито. У савременом друштву човек се све више осећа сам без обзира на сву технику и технологију којом је окружен. Да би преживео сав хаос у коме свакодневно обитава окреће се књизи и тражи спас у њој. Људска бића, створена по Божијем обличју, такође су књиге за читање. Ту чин читања служи као метафора која ће нам помоћи да схватимо наш колебљив однос према телу, сусрет, додир и одгонетање знакова у другој особи. Читамо изразе на лицу, пратимо покрете вољене особе као у отвореној књизи. [3]

Референце[уреди]

  1. Peseschkian, Nossrat (2008). Istočnjačke priče u psihoterapiji. Beograd. стр. 31. 
  2. Baruchson-Arbib, Shifra (2000). „Bibliotherapy in School Libraries: an Israel Experiment”. School Libraries Worldwide. 2. 6. 
  3. 3,0 3,1 Mangel, Alberto (2005). Istorija čitanja. Beograd: Svetovi. 

Спољашње везе[уреди]