Велики Магеланов облак

С Википедије, слободне енциклопедије
Велики Магеланов облак
Large.mc.arp.750pix.jpg
Подаци посматрања (J2000.0 епоха)
Страно имеLarge Magellanic Cloud
СазвежђеЗлатна Риба
Ректасцензија05h 23m 34.5s[1]
Деклинација-69° 45′ 22″[1]
Хелиоцентрична радијална брзина278 ± 3 km/s[1]
Удаљеност48.500 pc[2][3]
Врстанеправилна пречкаста галаксија[1]
Величина10.75° × 9.17°[1]
Остале ознаке
LMC, ESO 56- G 115, PGC 17223[1][1] Nubecula Major[4]
Види још: Галаксија, Списак галаксија

Велики Магеланов облак је неправилна галаксија, већи од два „облака“ који су видљиви голим оком са јужне хемисфере и за које се дуго мислило да су сателити Млечног пута.[5][6][7] Добили су име по португалском истраживачу Фернанду Магелану, који их је посматрао 1519. током пловидбе око света. Велики Магеланов облак се налази у сазвежђу Златне рибе, на удаљености од око 170.000 светлосних година и пречника око 35.000 светлосних година.[3][2][8][9] Има око 1010 звезда и масу између десетине и дванаестине масе Млечног пута.[10][11] Првобитно је био класификован као Irr I неправилна галаксија, али се због слабашне централне пречке и назнаке пречкасте спирале класификује као неправилна пречкаста галаксија (ознака класе Sm).[10]

У Великом Магелановом облаку се налази маглина Тарантула, огромни HII регион (један од највећих познатих) пречника 900 св. година, у којем се налази регион са интензивним формирањем нових звезда. Галаксија садржи велики број облака гаса и прашине, јата младих звезда и остатака супернова.[12] У галаксији је видљив интензиван процес формирања звезда, што је вероватно изазвано ефектима веома блиског проласка поред Млечног пута пре неколико милијарди година.[10] Дана 24. фебруара 1987. супернова 1987A је експлодирала у Великом Магелановом облаку. То је најближа посматрана супернова од Кеплерове супернове из 1604.[13]

ЛМЦ је класификован као Магеланова спирала.[14] Садржи звездану шипку која је геометријски ван центра, што сугерише да је то била забрањена патуљаста спирална галаксија пре него што су јој спирални кракови поремећени, вероватно плимним интеракцијама Малог магеланског облака (SMC) и гравитације Млечног пута.[15]

Са деклинацијом од око -70°, LMC је видљив као слабашни „облак“ са јужне Земљине хемисфере и са далеког севера од 20° N. Он опкорачује сазвежђа Дорадо и Трпеза и има привидну дужину од око 10° голим оком, 20 пута већу од Месечевог пречника, са тамних места удаљених од светлосног загађења.[16]

Предвиђа се да ће се Млечни пут и LMC сударити за приближно 2,4 милијарде година.[17]

Локација[уреди | уреди извор]

Трећа је по близини галаксија Млечном Путу, после патуљасте елиптичне патуљасте елиптичне галактике у Стријелцу (~ 16 кпц) и патуљасте галактике у Великом Псу или преко густине („overdensity”) (~ 12,9 kpc, премда се њен статус галаксије оспорава) налази ближе галактичком средишту. Велики Магеланов облак је масе од приближно 1010 Сунчевих маса што је једна стотина масе Млечног Пута.[11] Четврта је по величини галаксија у месној групи, после Андромеде (М31), Млечнога Пута и галаксије Троугла (М33).

Физичке карактеристике[уреди | уреди извор]

У средишту му је проминентна пречка, што сугерише да би могла бити пречкаста патуљаста спирална галаксија пре него су поремећени њени спирални краци, вероватно гравитацијом Млечног Пута. Данашњи неправилни облик Великог Магелановог облика је вероватно резултат плимних међуделовања и с Кумовом сламом и с Малим Магелановим облаком (SMC).

Велики и Мали Магеланов облак обилују свим врстама звезда и међузвезданим творевинама. Оба облака имају овојницу од ретког и хладног водоника. Њихова се овојница издужује у узак Магеланов поток према Кумовој слами, вероватно под деловањем привлачне силе. Оба облака су послужила у науци као испитно поље за упознавање галактичких и вангалактичких објеката.[18]

Велики Магелланов Облак садржи највећу познату H II регију, маглину 30 Дорадус, познату и као Тарантула Небула. Реч је о најактивнијој H II регији у Месној групи.

Супернова SN 1987A експлодирала је у Великом Магелановом облаку.[18]

Судар с Млечним путем[уреди | уреди извор]

Симулирани приказ Месне групе

Велики Магелланов облак ће се катастрофално сударити с Млијечним путем унутар следеће три милијарде година. Последице овог судара бит ће у најблажу руку величанствене, а у најгорем случају страшне. Око наше галаксије круже мање, сателитске галаксије и тај њихов плес може неометано трајати милијардама година. Понекад, оне могу скренути према Млечној стази, сударити се њом и нестати у већој галаксији. Велики Магелланов облак прилично је нова појава у орбити Млечног пута. У орбиту Млечног Пута је ушао пре отприлике 1,5 милијарди година. Сада је то најсветлија сателитска галаксија, удаљена 163.000 светлосних година од Млечног пута.

Научници су све до недавно мислили како ће тихо орбитирати, или ће се одбити од гравитације Млечног пута и потом наставити свој пут кроз свемир. Међутим сад нова мерења показују да ова мала сателитска галаксија има много већу масу него што се мислило. То значи да Велики Магеланов облак губи енергију, што ће је подстаћи да се судари с Млечним путем. То не би требало да утиче на наш Сунчев систем, јер постоји мала вероватноћа да нас дохвате последице судара две галаксија, попут избацивања из из Млечног пута у међузвездани простор.[19] Надолазећи судар нашег Млечног пута с Магелановим облаком је већ започео. Дугачак траг гаса протеже се из Магеланових облака, а назива се Магеланов поток. Тај траг плина протеже се кроз галактички јужни пол Млечне стазе. Магеланови облаци требали би се у правом смислу те речи сударити с нашом галаксијом за неколико милијарди година, али према подацима које су 8. јануара 2020. астрономи представили на скупу Америчког астрономског друштва (ААС) у Хонолулуу, чини се да су се већ сада појавили први знакови колизије. Наиме, приликом спајања галаксија обично се стварају нове звезде, а астрономи су недавно на периферији наше галаксије, у близини Магелановог потока, уочили млади звездани скуп. На том пределу се иначе налазе најстарије звезде наше галаксије, а стручњаци су открили како су звезде овога скупа састављене од материјала из Магелановог облака.[20]

Према истраживању које је у јануару 2019. објављено у научном часопису Monthly Notices of the Royal Astronomical Society, Велики Магеланов облак засигурно ће се сударити с нашом галаксијом, и то много пре него што се раније мислило. До тог открића научници су дошли након што су израдили компјутерске симулације кретања LMC-а. Уместо да на сигурној удаљености кружи око наше Млечне стазе, као што то чине друге сличне галаксије, Велики Магеланов облак ће се након неког времена сударити с њом. Научници процењују да је LMC тренутно од нас удаљен око 163.000 светлосних година и да се удаљава брзином од 400 километара у секунди. Међутим симулације астрофизичара са Универзитета Дархам показују да ће Велики Магеланов облак у једном тренутку успорити, окренути се према нама и сударити се с нашом галаксијом. Судар би се требао догодити за око 2,5 милијарди година.[20]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ е „NASA/IPAC Extragalactic Database”. Results for Large Magellanic Cloud. Приступљено 29. 10. 2006. 
  2. ^ а б Macri, L. M.; et al. (2006). „A New Cepheid Distance to the Maser-Host Galaxy NGC 4258 and Its Implications for the Hubble Constant”. The Astrophysical Journal. 652 (2): 1133—1149. doi:10.1086/508530. 
  3. ^ а б Pietrzyński, G; D. Graczyk; W. Gieren; I. B. Thompson; B. Pilecki; A. Udalski; I. Soszyński; et al. (7. 3. 2013). „An eclipsing-binary distance to the Large Magellanic Cloud accurate to two per cent”. Nature. 495 (7439): 76—79. Bibcode:2013Natur.495...76P. PMID 23467166. arXiv:1303.2063Слободан приступ. doi:10.1038/nature11878. 
  4. ^ Buscombe, William (1954). „Astronomical Society of the Pacific Leaflets, The Magellanic Clouds”. Astronomical Society of the Pacific Leaflets. 7 (302): 9. Bibcode:1954ASPL....7....9B. 
  5. ^ Rincon, Paul (January 10, 2007). Magellanic Clouds 'just passing'. BBC News., Приступљено 22. 03. 2010.
  6. ^ The Magellanic Clouds Are First-Time Visitors Универзитет Харвард. September 17, 2007, Приступљено 22. 03. 2010.
  7. ^ Shattow, Genevieve; Loeb, Abraham (2009). „Implications of recent measurements of the Milky Way rotation for the orbit of the Large Magellanic Cloud”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society: Letters. 392 (1): L21—L25. Bibcode:2009MNRAS.392L..21S. S2CID 854729. arXiv:0808.0104Слободан приступ. doi:10.1111/j.1745-3933.2008.00573.x. 
  8. ^ Freedman, Wendy L.; Madore, Barry F. (2010). „The Hubble Constant”. Annual Review of Astronomy and Astrophysics. 48: 673—710. Bibcode:2010ARA&A..48..673F. S2CID 119263173. arXiv:1004.1856Слободан приступ. doi:10.1146/annurev-astro-082708-101829. 
  9. ^ Majaess, Daniel J.; Turner, David G.; Lane, David J.; Henden, Arne; Krajci, Tom (2010). „Anchoring the Universal Distance Scale via a Wesenheit Template”. Journal of the American Association of Variable Star Observers. 39 (1): 122. Bibcode:2011JAVSO..39..122M. arXiv:1007.2300Слободан приступ. 
  10. ^ а б в „Large Magellanic Cloud“. У Encyclopedia of Astronomy & Astrophysics, Nature Publishing Group, 2001
  11. ^ а б "Magellanic Cloud". Encyclopædia Britannica. 2009. Encyclopædia Britannica Online. 30 Aug. 2009.
  12. ^ Arny, Thomas T. (2000). Explorations: An Introduction to Astronomy (2nd изд.). Boston: McGraw-Hill. стр. 479-. ISBN 978-0-07-228249-8. 
  13. ^ Richard A. Matzner, Dictionary of Geophysics, Astrophysics, and Astronomy. CRC Press, 2001.
  14. ^ Ryden, Barbara; Peterson, Bradley M. (2009). Foundations of astrophysics. New York: Pearson Addison-Wesley. стр. 471. ISBN 9780321595584. 
  15. ^ Besla, Gurtina; Martínez-Delgado, David; Marel, Roeland P. van der; Beletsky, Yuri; Seibert, Mark; Schlafly, Edward F.; Grebel, Eva K.; Neyer, Fabian (2016). „Low Surface Brightness Imaging of the Magellanic System: Imprints of Tidal Interactions between the Clouds in the Stellar Periphery”. The Astrophysical Journal (на језику: енглески). 825 (1): 20. Bibcode:2016ApJ...825...20B. ISSN 0004-637X. S2CID 118462693. arXiv:1602.04222Слободан приступ. doi:10.3847/0004-637X/825/1/20. 
  16. ^ „Large Magellanic Cloud: spectacular from Earth's southern hemisphere | Clusters Nebulae Galaxies”. EarthSky. Приступљено 2013-07-17. 
  17. ^ McAlpine, Stuart; Frenk, Carlos S.; Deason, Alis J.; Cautun, Marius (2019-02-21). „The aftermath of the Great Collision between our Galaxy and the Large Magellanic Cloud”. Monthly Notices of the Royal Astronomical Society (на језику: енглески). 483 (2): 2185—2196. Bibcode:2019MNRAS.483.2185C. ISSN 0035-8711. arXiv:1809.09116Слободан приступ. doi:10.1093/mnras/sty3084. 
  18. ^ а б Vujnović, Vladis: Rječnik astronomije i fizike svemirskog prostora, Zagreb: Školska knjiga, 2004, ISBN 953-0-40024-1, str. 92
  19. ^ „Znanstvenici upozoravaju: U sudaru naše i susjedne galaksije nastat će crna rupa”. Приступљено 2019-12-30. 
  20. ^ а б „Započeo je sudar naše s drugom galaksijom, već se stvaraju nove zvijezde”. Приступљено 2020-01-17. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]