Венеди

Античка Европа и Медитеран у 2. веку, са границама Римског царства, изван којих су живели Венеди

За друге употребе, погледајте страницу Венеди (вишезначна одредница).

Не поистовећивати са Венети.

Венеди (лат. Venedi; грч. Οὐενέδαι), такође познати и као источноевропски Венети (лат. Venethi, Venethae), древни су народ који је током античког периода живео у источној Европи, на подручјима између река Висле и Дњепра, односно на ширем простору који се пружа иза Карпатских планина, од обале Балтичког мора до ушћа реке Дунава у Црно море. Помињу се у делима појединих античких писаца, од Плинија Старијег, преко Тацита, до Клаудија Птолемеја, а потом и код Јорданеса, који их је означио као претке Словена и Анта. Тиме је постављена основа за покретање сложених питања о пореклу и етничком идентитету старих Венеда, на шта се надовезију и друга питања, која се односе на њихове евентуалне везе са неким другим античким народима, што се у првом реду односи на севренојадранске Венете (лат. Veneti) и поједина келтска племена сличног имена. У научним круговима су поводом поменутих питања изношене разе претпоставке, тако да део истраживача заступа тезу о словенском идентитету источноевропских Венеда, док остали не прихватају такав закључак и заступају другачија гледишта.

Део карте Клаудија Птолемеја

Поред Јорданесових података, једно од главних упоришта за тезу о словенском идентитету старих Венеда налази се у вишеструко посведоченом средњовековном појму Венди (нем. Wenden), који се у немачком језику користио за означавање Словена.

Историја

Најранији познати подаци о Венедима у сачуваним историјским изворима потичу из првих векова нове ере и налазе се у делима појединих античких писца, од којих су најзначајнија тројица: Плиније Старији, Публије Корнелије Тацит и Клаудије Птолемеј.

Плиније

Према староримском писцу Плинију Старијем (1. век), древни Венеди (лат. Venedi) су убрајани међу источноевропске народе који су живели на просторима око реке Висле (лат. Vistla), а поменути су (Naturalis historiae, IV: 97) између Сармата и Скира (лат. quidam haec habitari ad Vistlam usque fluvium a Sarmatis, Venedis, Sciris, Hirris tradunt). Плиније је разним местима такође помињао и севернојадранске Венете, као и келтска племена са сличним именима, али их није мешао нити поистовећивао са источноевропским Венедима.

Тацит

Староримски историчар Тацит (крај 1. века) помиње Венеде (лат. Venedi) међу источноевропским народима који живе између Германа или Сармата (Germania, 46). Поменувши поједине обичаје и начин живота Венеда (лат. Venedi multum ex moribus traxerunt), Тацит је указао на извесне обичајне и језичке сличности или разлике са Германима и Сарматима, али је оклевао да Венедима изричито припише германски или сарматски идентитет. На основу чињенице да „граде куће“ и „користе штитове“, те „радо путују пешке“, Тацит их је сматрао другачијима од Сармата, „који живе у запрежним колима и на коњима“.

Птолемеј

Познати старогрчки географ Клаудије Птолемеј (2. век) поменуо је Венеде (грч. Οὐενέδαι) у својој Географији (Geographia, III: 5). Балтичко море је назвао Сарматским океаном, чији је део и Венедски залив, а део планинског венца Карпата назвао је Венедским планинама. Сврставши Венеде међу највеће народе на ширем простору Сарматије, као њихове суседе је на подручјима око реке Висле поменуо неколико племена, укључујући и народ чије је име забележено као Stauanoí (грч. Σταυανοί), док се приликом навођења источноевропских племена на другом месту помињу и Souobēnoi (грч. Σουοβηνοί). У делу стручне јавности, како лингвистичке тако и шире славистичке, етноними Stauanoí и Souobēnoi (=*Svobene) тумаче се и прихватају као рано сведочанство о појави словенског имена.

Појтингерова карта

Појтингерова карта: Венеди (лат. Venadis Sarmatae), назаначени северно од римске Дакије

На Појтингеровој карти (лат. Tabula Peutingeriana), која је настала у 13. веку на основу старијег предлошка античког порекла, Венеди се помињу два пута: северно од ушћа Дунава (лат. Venedi) и североисточно од римске Дакије (лат. Venadis Sarmatae). Пошто су на карти назначени у источноевропским областима изван граница римске Дакије и северно од делте Дунава, поменути подаци се од стране разних истраживача тумаче као сведочанства о словенској припадности Венеда.

Јордан

Готски историчар Јорданес (6. век) у свом делу „О пореклу и делима Гета“ (Getica) такође помиње Венеде, чије име увек записује у облику Венет(х)и, са додатним "х" (лат. Venethi), правећи тиме јасну разлику у односу на начин помињања севернојадранске Венетије (лат. Venetia) и њених градова и становника, које је увек помињао без додатног слова. Ни на једном месту у свом делу Јорданес није мешао, нити поистовећивао источноевропске Венеде са севернојадранским Венетима.

Јорданес је овако описао места становања Венет(х)а, односно Склавена и Анта: „На њиховој левој падини [Карпати], спуштајући се ка северу, почевши од родног места реке Висле, насељено је многољудно племе Венет(х)а на пространим просторима. Иако се њихова имена сада разликују према различитим клановима и локалитетима, они се и даље углавном зову Склавени и Анте. Склавени живе од града Новиетауна и језера званог Мурсиан до Дњестра [Дњестра], а на северу до Висле [Висле], уместо градова имају мочваре и шуме. Анте, најјачи од оба [племена], ширили су се од Данастра до Данапра [Дњепра], где Понтско [Црно] море чини кривину; Ове реке су одвојене једна од друге многим прелазима“.

У склопу излагања о владавни остроготског краља Херманариха (умро 375. или 376. године), Јорданес такође помиње и источноевропске Венет(х)е, односно Анте и Склавене: „Ови, као што смо већ рекли на почетку нашег излагања, наиме при навођењу племена, потичу из једног корена и сада су познати под три имена: Венет(х)и, Анти, Склавени. Иако сада, због наших сагрешења, свуда бесне, али тада су се сви потчинили власти Германариха“.

Лингвистички подаци

У раносредњовековним документима, Германи су своје најближе суседе, Словене, називали и Венди (нем. Венден) До данас, Немци користе овај етноним (нем. Венден) за означавање Лужичких Срба. Исто значење сачувано је и у језицима финских народа, који су ову реч позајмили из германских језика.

Археолошка налазишта

Поморска култура, која је била распрострањена на јужној обали Балтичког мора на ушћу Висле пре инвазије Гота, везује се за Венде. Поморска култура се развијала у блиској интеракцији са Лужичком културом.

Током 20. века, археолози су расправљали о томе да ли је пшеворска култура (2. век пре нове ере – 4. век) била чисто германска или чисто словенска. Археолог В. В. Седов је веровао да су главна етничка група у пшеворској култури били словенски земљорадници - потомци становништва подклешевске културе сахрањивања. Њихову територију, посебно западне земље, више пута су нападала разна германска племена. Придошло становништво, више милитаризовано од локалног становништва, успело је да потчини локалне земљораднике у низу области, а целокупно становништво ових крајева римски аутори називају етнонимима доминантног племена (Бургунди, Вандали итд.). ), пошто су информације у Рим стизале од немачких обавештајаца. На територији пшеворске културе (између река Одре и Висле) у првим вековима нове ере. Историчари локализују германско племе Вандили (Вандали). Лингвиста С. Л. Николаев сматра Словене пшеворске културе за Словене-Венде (укључујући Луги-Лужичане), а германска племена која су напала њихове територије дефинише као углавном Вандале. У случају Вандала, забуна између имена словенских „Венда” и германских Вандала повезана је и са консонансом, коју Николајев објашњава односом етнонима на протоиндоевропском нивоу.

Венеди и Словени

Готски историчар Јордан из 6. века у свом делу „О пореклу и делима Гета” указао је на Венеде као претке Анта и Словена.. Поред Јордана, Венеде су са Словенима поистовећивали и латински писци 7-8 века: у Фредегаровој хроници (7. век) Венеди (Винедос) се помињу више пута у вези са Словенима (Sclavos) у вези са догађајима из 623. године: „Словени, звани Венеди“, „Словени, познати као Венеди“. У Житију Светог Колумбана: „У међувремену ми је пала у главу мисао да одем на територију Млечана (Венетиорум), који се такође зову Словени (Сцлави)...“ . Англосаксонски писац Алкуин, који је живео за време Карла Великог, писао је у свом писму (датираном 790. године): „Али прошле године је краљ са својом војском јурнуо на Словене (Сцлавос), које ми зовемо Вионудос...“.

Неки аутори 19. века (на пример, словенофил А.С. Хомјаков) позивали су се на хроничара Хелмолда из 12. века, који је написао у својој „Словенској хроници“:

Тамо где се Полонија завршава, долазимо до простране земље оних Словена који су у старини били Вандали, а сада се зову Винити или Винули.

Староруски летопис „Повест о прошлим годинама” (почетак 12. века) и средњовековне литванске легенде о Палемону повезују порекло својих народа са регијом Норик, која се налази у суседству севрнојадранских Венета. Према Причи о прошлим годинама: "После разарања стуба и поделе народа, Симови синови заузели су источне земље, а Хамови синови су завладали јужним земљама. Јафетови синови заузели су запад и северне земље. Од ових истих седамдесет и два народа произашао је словенски народ, од Јафетовог племена – такозвани Норици, који су Словени".

Ово је у складу и са легендом о настанку чешког народа, описаном у књизи Прокопа Слободе:

"Знам добро оно што је многима познато, али не свима, како је једном из овог Крапинског краја, по прорачуну Петра Кодицилија и многих других, 278. године отишао веома племенит племић Чех са својом браћом Лехом и Руса, као и са свим његовим пријатељима и породицом, јер нису више могли да подносе велике нападе и угњетавања које су Римљани вршили против њих, а посебно против команданта римских трупа Аурелија, који је наоружаном руком чувао Илирију. и толико угњетавао своју породицу да су Чех и његови људи подигли побуну против њега и одвели га из живих. И услед тога, плашећи се моћне руке Римљана, напусти Крапину, своју домовину. Он је 14 година служио са Салманином, сином Цирципановим, у то време владаром и будућим вођом чешког народа…"

Садржај ове легенде је у складу са римским хроникама, које говоре о побуни Марка Аурелија Кара у Норику и Рецији 282. године, услед чега су побуњеници убили римског цара Марка Аурелија Проба и власт је прешла на Кара.

Св. Бонифације 745-746. године у писму енглеском краљу Елтибалду описује овако: „А у Венеда, тог најгорег и најстрашнијег људског рода, толико се узајамно воле и поштују супрузи, да жене, када им муж умре, не желе живети. И међу њима је поштована жена која себи сопственим рукама задаје смрт и на истој ломачи изгори са мужем."

У Балтику се налази Венедски залив, а на Карпатима Венедска планина (гора).

Види још

• Прасловени
• Псеудофредегарова хроника

Литература

• Vlasto, Alexis P. (1970). The Entry of the Slavs into Christendom: An Introduction to the Medieval History of the Slavs. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Gołąb, Zbigniew (1992). The Origins of the Slavs: A Linguist's View. Columbus: Slavica Publishers. 
• Loma, Aleksandar (1993). „Podunavska prapostojbina Slovena: Legenda ili istorijska realnost?”. Јужнословенски филолог. 49: 187—220. 
• Schramm, Gottfried (1995). „Venedi, Antes, Sclaveni, Sclavi: Frühe Sammelbezeichnungen für slawische Stämme und ihr geschichtlicher Hintergrund”. Jahrbücher für Geschichte Osteuropas. 43 (2): 161—200. 
• Curta, Florin (1997). „Slavs in Fredegar and Paul the Deacon: Medieval gens or scourge of God?” (PDF). Early Medieval Europe. 6 (2): 141—167. Архивирано из оригинала 20. 07. 2025. г. Приступљено 03. 02. 2026. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Curta, Florin (1999). „Hiding Behind a Piece of Tapestry: Jordanes and the Slavic Venethi”. Jahrbücher für Geschichte Osteuropas. 47 (3): 321—340. 
• Curta, Florin (2001). The Making of the Slavs: History and Archaeology of the Lower Danube Region, c. 500–700. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Curta, Florin (2006). Southeastern Europe in the Middle Ages, 500–1250. Cambridge: Cambridge University Press.