Венети

Древни италски народи и њихови језици, укључујући и Венете

За друга значења, погледајте страницу Венети (вишезначна одредница).

Венети (лат. Veneti) су антички народ који је живео на сверним обалама Јадранског мора. По имену тог народа назив је добила староримска регија Венетија (лат. Venetia), а потом и италијанска регија Венето (итал. Veneto), чији је главни град Венеција (итал. Venezia). Севернојадрански Венети и њихова област (Венетија) помињу се у разним историјским изворима из античког периода, укључујући и дела Херодота, Полибија, Страбона, Плинија Старијег, Тацита, Птолемеја и других.

Венети и остали италски народи (црвено) у 4. и 3. веку старе ере, након запоседања дела Падске низије од стране Гала (плаво)

Древни Венети су говорили венетским језиком, који је изумро током периода римске власти, а припадао је породици индоевропских језика. Познат на основу неколико стотина кратких записа и забележених имена из периода од 6. до 1. века старе ере. Венетски је имао извесне сличности са старим италским језицима, али је претрпео и додатне утцаје из келтских језика. Древни венетски језик стога не би требало мешати са савременим италијанским венецијанским језиком. У савременој терминологији се за древне Венете користи и израз палео-Венети, односно Палеовенети, ради разликовања од становника данашње италијанске регије Венето, за које се на италијанском језику користи израз Венети.

Староримска регија Венетија и Хистрија (лат. Regio X Venetia et Histria)

Иако су првобитно били слободни, Венети су током 4. и 3. века старе ере у неколико наврата били захваћени узастопним ратовима које је Римска република водила против новодосељених галских племена у Падској низији, што је резултирало постепеним римским освајањем тих простора и стварањем нове провинције која је по покореним цисалпинским Галима названа Цисалпинска Галија (лат. Gallia Cisalpina). У састав те простране провинције ушла су и сва локална племена (Венети и остали). Становници те провинције су средином 1. века старе ере добили и римско грађанско право, након чега је и сама провинција укинута и у целини интегрисана у управну структуру Римске Италије.

У склопу Августове административне реформе, цела Италија је подељена на 11 регија, а том приликом је на матичном подручју севернојадранских Венета створена Десета регија Венетија и Хистрија (лат. Regio X Venetia et Histria). Крајем 3. века нове ере, у склопу Диоклецијанове реформе, регија је трансформисана у провинцију под називом Осма провинција Венетија и Хистрија (лат. VIII provincia Venetia et Histria), са седиштем у Аквилеји. Током раздобља римске власти, древни Венети су постепено романизовани, чиме су престали да постоје као посебан народ.

Теорије о пореклу

У науци постоји неколико теорија о пореклу и припадности Венета. Многи истраживачи сматрају да су древни Венети били сродни осталим италским народима, од којих су се разликовали првенствено по накнадним утицајима, које су примили од суседних келтских (гласких) племена, настањених током предримског периода у великом делу Цисалпинске Галије. Поједини истраживачи су указивали на могућу везу између севернојадранских Венета и галског племена такође званог Венети, које је живело на атланској обали Галије, док су други указивали на могуће сродство са суседним Карнима, Хистрима и Либурнима, а у ширем контексту и са осталим илирским племенима, али те претпоставке нису наишле на шире прихватање у стручним круговима.

Посебну појаву у делу стручне јавности представља венетска теорија о пореклу Словена. Кључни антички аутори (Плиније, Тацит, Птолемеј) правили су јасну разлику између севернојадранских Венета и источноевропских Венеда (лат. Venedi; грч. Οὐενέδαι), али сличност поменутих назива је неке касније ауторе (Јорданес) навела да појам Венети у својим делима употребе и за именовање Венеда, уз додавање слова "х" (лат. Venethi), ради разликовања, што је у контексту каснијег немачког појма Венди (нем. Wenden), којим се означавају Словени, дало повода за настанак теорије о словенскм идентитету не само источноевропских Венеда (што се у стручној јавности сматра легитимном тезом), већ и севернојадранских Венета (што није наишло на прихватање у ширим научним круговима).

Тим поводом је настао низ новијих радова, који се објављују првенствено у електронским публикацијама. Поједини аутори су приликом објављивања таквих радова наводили различите, а неретко и противречне афилијације (позивање на припадност научним и другим истраживачким установама и организацијама), уз изостављање података о стручним квалификацијама за бављење предметном тематиком, што је довело до покретања питања о природи таквих радова. У једном од радова који је објављен 2020. године, изнете су тврдње да скоро четвртину (~24%) ономастичког корпуса севернојадранских Венета чине имена словенског порекла, уз указивање на наводно присуство Словена у свероисточним областима античке Италије пре 5. века. Један од аутора тог рада, којим се задире у комплексна и спорна питања у области лингвистике, по струци је астроном.

Види још

• Италски народи
• Римска Италија
• Историја Италије
• Цисалпинска Галија
• Венетска теорија

Литература

• Gołąb, Zbigniew (1992). The Origins of the Slavs: A Linguist's View. Columbus: Slavica Publishers. 
• Мирковић, Мирослава (2002). Римска држава под краљевима и у доба републике (753-27. пре Хр.): Историја и институције. Београд: Досије. 
• Мирковић, Мирослава (2003). Римска држава у доба принципата и домината: Од Августа до Константина (27. пре Хр.-337. н. е.). Београд: Досије. 
• Мирковић, Мирослава (2014а). Историја римске државе од Ромула, 753. године пре Христа, до смрти Константина, 337. године нове ере. Београд: Службени гласник. 
• Мирковић, Мирослава (2014б). Диоклецијан. Београд: Службени гласник. 
• Мирковић, Мирослава (2016). Позно Римско царство од Диоклецијана до Теодорикова освајања Италије 284-493. Београд: Службени гласник. 
• Curta, Florin (1999). . „Hiding Behind a Piece of Tapestry: Jordanes and the Slavic Venethi”. Jahrbücher für Geschichte Osteuropas. 47 (3): 321—340. 
• Wilkes, John (1992). The Illyrians. Oxford: Wiley-Blackwell.