Вето

Из Википедије, слободне енциклопедије

Вето (лат. veto) долази од латинског, и у дословном преводу значи забрањујем. Користи се да се одреди да одређена страна једнострано зауставља одређену одлуку. Вето значи даје неограничену власт да се начине измене, али не даје власт да се измене усвоје.

Вето вуче порекло од римских магистрата који су имали право да једнострано одбију закон (лат. lex) који би им проследио Римски сенат. То њихово право се звало право интерцесије.

Врсте[уреди]

Постоји апсолутно и суспензивно (одлажуће) вето. Апсолутно вето је постојало у монархијама и код њега монарх је могао коначно ветирати неку одлуку коју изгласа парламент. Суспензивно вето постоји у већини република и њега поседује председник републике. Користи га тако што може да одбије да премапотпише акт који парламент изгласа (сваки закон усвојен у парламенту мора бити потписан од стране председника). Тиме он одлаже ступање изгласаног акта на правну снагу, али када се тај акт поново потврди у скупштини и изгласа квалификованом већином он одмах ступа на праввну снагу и без премапотписа председника.

Организација уједињених нација[уреди]

У Савету безбедности Организације уједињених нација пет земаља сталних чланица (САД, Русија, Кина, Француска, Велика Британија) имају право вета. Ако било која од ових земаља стави вето на неки предлог, он се одбацује, чак иако све остале земље-чланице гласају за дати предлог.

Види још[уреди]