Вуколај Радоњић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Вуколај Радоњић
Vukolaj Radonjic by Adam Stefanovic.jpg
Вуколај Радоњић, слика Адама Стефановића
Датум рођења 1770.
Место рођења Његуши
Датум смрти 30. мај 1832.
Место смрти Котор

Вуколај Јованов Радоњић (Његуши, око 1770Котор, 30. мај 1832) је био посљедњи црногорски гувернадур.

Живот[уреди]

Школовање је завршио у Племићкој академији у Шклову (данашња Белорусија) отвореној 1778. године, где је стекао и титулу кавалијер и добио Орден Свете Ане. Такође је био носилац ордена Св. Георга, као и неких наследних титула. Био је ожењен Станом Вуковом Петровић (Његуши, око 1775 — Котор 28. септембар 1855). Још за живота његовог оца гувернадура Јована Радоњића вршио је дужност гувернадура (1798—1799) и као гувернадур био члан црногорске Народне скупштине, као и његов брат од стрица — протопоп Станко Радоњић. Био је и нахијски судија од 23. септембра 1799. године. Такође, био је и председник Сената старих што је у том тренутку значило врховну власт са којом је имао право и да у сваком моменту може да распусти Сенат.

За гувернадура је формално изабран 15. маја 1804. године на општенародној скупштини, две године после смрти свога оца. На Уговору проглашења уједињења између Боке и Црне Горе у Доброти, 29. октобра 1813. године поред потписа владике Петра I стоји потпис гувернадура Вуколаја Радоњића у име целе Црне Горе и Брда, као и осталих главара других општина.

Вуколај је командовао са одредом од 3.000 људи у боју код утврде Тројице-Котор у протјеривању Наполеонових војника.

Под оптужбом да је са својим братом Марком чинио разне преступе и пркосио владики Петру II да врати општецрногорски печат који је припадао његовом оцу гувернадуру Јовану, дана 16. јануара 1832. године био је изведен пред суд и осуђен да се он и брат метну у окове и затворе у пећини Цетињског манастира (касније по њима названој Губернадурица), а 32 члана њихове породице протерају на аустријску територију (Котор), од којих је шесторо њих било убијено у својим кућама јер их нису хтели напустити. Имовина им је била заплењена и подељена, а куће запаљене и срушене до темеља. Од камена њихових кућа је и данас изграђена половина кућа на Његушима, као и школа. Од њих је још тражено да продају сву своју имовину и у Приморје, иначе све дотле Вуколај и Марко неће бити пуштени из тамнице (Писмо Његоша аустријским властима у Котор са захтевом да се присиле Радоњићи на продају своје имовине у Приморју, а на које которске власти шаљу негативан одговор на непримерен захтев владике). Пошто је се Вуколај разболео, 20. априла 1832. пуштен је у Котор, гдје је у ноћи између 29. и 30. маја у которској болници и умро од последица тамновања на Цетињу. Портрет Вуколаја Радоњића (уље на платну) налази се у Народном музеју Београд.

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • Академик Радован Радоњић о студији "Гувернадурско-митрополитска контроверза у црногорској историографији"
  • Виала де Сомијер, “Историјско и политичко путовање у Црну Гору”
  • Бојан Драшковић - "Његош"
  • Милован Ђилас: Његош - пјесник, владар, владика. 1988. г.
  • Томица Никчевић "Гувернадурство као политичка струја Црне Горе
  • Чедомир Лучић: Власт и спонтани утицаји у Црној Гори 1499-1851, Српско Сарајево-Подгорица, 2002.

Спољашње везе[уреди]