Бока Которска

Из Википедије, слободне енциклопедије


Координате: 42° 26′ СГШ, 18° 38′ ИГД

Снимак Боке которске из сателита

Бока Которска, или скраћено Бока, историјска је и географска област која се налази у Црној Гори и представља залив Јадранског мора. Залив је дубоко зашао под литице Ловћена (1.654 м) и Орјена (1.894 м). Почиње Херцегновским заливом, који се сужава у Кумборски теснац, њиме прелази у Тиватски залив, па кроз пролаз Вериге улази у Рисански и Которски залив. Већа насеља у Боки су: Њивице, Игало, Херцег Нови, Савина, Мељине, Зеленика, Кумбор, Ђеновићи, Баошићи, Бијела, Каменари, Костањица, Морињ, Рисан, Пераст, Љута, Доброта, Котор, Шкаљари, Муо, Прчањ, Доњи Столив, Горњи Столив, Лепетане, Доња Ластва, Горња Ластва, Тиват, Кртоли, Луштица, Росе, а између њих је још десетак малих насеља.

У Боки которској постоји и девет острва: Превлака, Мамула и Острво Ваведење на самом улазу у Бококоторски залив, Госпа од Милости, Свети Марко и Острво Цвијећа, Зановетни Шкољиц у Тиватском заливу, те Кртољска увала, а Госпа од Шкрпјела и Свети Ђорђе у Рисанском заливу.

Основни морфометријски подаци Бококоторског залива: Укупна површина је 87,33 км². Укупна запремина је 2.412.306.000 км³. Максимална дубина је 60 м. Средња дубина је 27,3 м. Дужина залива је 28,13 км. Дужина обале је 105,7 км. Разуђеност обале (K) износи 3,07. Ширина улаза је 2,95 км.[тражи се извор од 06. 2013.] Претпоставља се да је на настанак Бококоторског залива утицала флувијална ерозија у плиоцену. Овај регион је познат по највећој просечној количини падавина у Европи — регион Црквице.

Боку которску су прославили храбри поморци, вешти мајстори, градитељи, многи истакнути умни људи. Има славну историју — од грчких колонија, преко Илира, Рима, Византије, српских средњовековних држава (Дукља, Србија и Босна) до Турака, Млечана (в. Млетачка република), Руса, Наполеона и Аустрије. Сви су имали амбиције да њоме господаре. Поморство је била основа живота и дало је печат великом културном наслеђу. У 17. и 18. веку Бока је имала преко 300 бродова дуге пловидбе и до 300 мањих, који су годишње зарађивали 200.000 млетачких златника. Пераштани су у 16. веку имали поморску школу (Наутика) на гласу, а у њој су школовали морнаре и за руског цара Петра Великог.

Природа[уреди]

Идући од пучинског мора према планинском залеђу налазе се продор Оштро, између рта Оштро и полуострва Луштице, затим Херцегновски или Топлански залив, који се преко Кумборског теснаца везује за Тиватски залив. Из Тиватског залива пролази се кроз теснац Вериге према Рисанском заливу на западу и Которском заливу према истоку. Од улаза у Боку до Котора простире се пловна линија дугачка 33 километра. Улаз у залив широк је 3 километра, док ширина Верига није већа од 300 метара. Спољашњи продор Боке је усечен у Витаљинско-луштички гребен, а унутрашњи у Девесиљско-врмачки гребен. У рељефу залива Боке истичу се две удолине, које се пружају од северозапада ка југоистоку. Спољашња удолина је Суторинско-грбаљска и у њој се налази Топланско-тиватски залив, а унутрашња удолина је Морињско-которска и у њој се налази Рисанско-которски залив. По истом правцу пружају се и оба гребена. Удолине се састоје од млађих, палеогенских стена, док су оба гребена изграђена од мезозоичких кречњака.[1]

Рељеф[уреди]

Насупрот издашним падавинама, кречњачко залеђе Боке је безводно. Кишница се брзо упија, вода понире и избија у снажним врелима, најчешће где је кречњак у контакту са непропустљивим флишем. У Боки се налази више снажних врела слатке воде односно извора подземних токова крашког краја. Међу њима се истичу: јако периодско врело Сопот код Рисна, врело Спила код истог места, врело Доброта или Љута у Доброти, врело Шкурде и јака вруља Гурдић код Котора, врело Грбаљ итд. Код врела Сопот јавља се на површини мора од 20 м² јако кључање воде. Максимална измерена издашност врела Љуте износи 170 м³, док минимум издашности износи само 0,10 м³ у секунди.

Плодно земљиште, погодна клима и мале надморске висине утичу да удолине буду покривене разним природним и културним добрима. Девесиљско-врмачки гребен се састоји од глиновитих кречњака који услед распадања дају обиље глине. Његови највиши делови су под листопадном вегетацијом, а спољашњи и нижи делови под зимзеленим жбуњем. У долинама и увалама има црвенице на којој расту медитеранске културе.

Становништво и привреда[уреди]

Бока је одавно настањена. У њој се налазе археолошки споменици из предримског и римског времена. У 1. веку Бока је припадала провинцији Далмацији. Историја Боке у ствари почиње око 288. године нове ере, оснивањем илирског насеља Rhiziniuma (Рисна). У Боки су се до доласка Словена смењивали Римљани, Византијци и Готи. После су Боком владали Немањићи и босански краљ Твртко I. Бока је тридесетак година била и самостална, а Котор је био република. У морско-копненом делу Боке, са површином од око 400 км², живи око 25.000 становника, што значи да просечна густина износи 64 ст./км².

За привреду Боке развијенија индустрија има већи значај од рударства. Око Херцег Новог има боксита, а код Котора мангана. У Боки се експлоатише мермер. Кречњак Верига је жилав, али подесан за обраду. Представља одличан грађевински материјал, који је поред осталог послужио и у изради Марковог трга у Венецији.[тражи се извор од 08. 2016.]

Историја[уреди]

Прероманске црквене грађевине у Боки Которској: из 9. века (1) и из 10/11. века (2)

У доба Аустроугарске двојне монархије, Бока Которска је била двојезичка територија, на којој су од 1867. до 1918. године службени језици били италијански (доминантан језик у числеиталијанској Далмацији) и српски.[2]

Становништво[уреди]

У региону Боке Которске (узет је појам општина које припадају заливу) релативну националну већину чине Срби, апсолутном већином се прича српски језик, а апсолутна већина становништва припада Српској православној цркви.

Етнички састав према попису из 2003.[3]
Срби
  
9.969 49,28 %
Црногорци
  
7.447 36,81 %
Хрвати
  
2.441 12,07 %
непознато
  
372 1,83 %
Етнички састав према попису из 2011.[4]
Срби
  
26.435 39,17 %
Црногорци
  
26.108 38,68 %
Хрвати
  
4.519 6,69 %
остали
  
10.434 15,46 %

Галерија слика[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Марковић, Јован. Географске области СФРЈ.
  2. Драчевица. бр. 3. Приступљено 17. 1. 2013.
  3. Књига 1: Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. Републички завод за статистику, Подгорица. септембар 2004. ISBN 86-84433-00-9.
  4. Завод за статистику Црне Горе, Монстат — Попис становништва у Црној Гори 2011. године

Спољашње везе[уреди]