Герилски рат

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Герила)
Герилско ратовање током Полуострвског рата, сликао га је португалски уметник Року Гамеиро. Израз „герила“ настао је током овог сукоба, који се догодио почетком 19. века.

Герилски рат, партизански рат[1] или мали рат, је у војној терминологији скуп борбених дејстава која изводе јединице у позадини противника, иза борбеног распореда, на споредним правцима и правцима комуникација.[2] Мали рат је у суштини посебан начин употребе војних јединица мање бројности, за разлику од нормалног (великог) рата који се изводи главним снагама на линији фронта. Понекад се малим ратом означавају и партизански, герилски и револуционарни ратови.[2] Герилски рат се састоји у кориштењу малих али покретних јединица које изводе заседе, препаде и саботаже, у сврху слабљења непријатељске логистике и морала како би га се дугорочно онеспособило за даље вођење ратних операција.

Герилску стратегију могу примјењивати и редовна војска и нередовне, устаничке односно паравојне формације, а у правилу је примењује страна која је бројчано, технички или на други начин инфериорна непријатељу који примјењује „конвенционалну” стратегију. Успешан партизански рат прераста у „конвенционални” рат, релативним изједначавањем по снази са непријатељем, стварањем регуларне војске и успостављањем чврстих фронтова. Герилска стратегија, поготово у 20. и 21. веку, представља карактеристику разних политичких покрета који своје циљеве настоје да остваре оружаном борбом; зато се ти покрети понекад називају и герилским покретима; за припаднике таквих паравојних формација се користи израз герилци или партизани. Израз герила се понекад користи и за неке мирнодопске делатности, ако се обављају мимо устаљених правила, као на пример герилски маркетинг или герилска кинематографија.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Назив герила потиче из шпанског језика где реч guerrilla doslovno значи ратић, односно деминутив за реч рат (guerra). У друге језике је ушла захваљујући наполеонској кампањи на Пиринејском полуострву (1808–1813), током које су Наполеонове француске снаге на самом почетку окупирале Шпанију, али после нису могле да се носе с герилцима који су уживали широку подршку међу становништвом. То је оставило снажан утисак на европску јавност и нагризло фаму о Наполеоновој непобедивости и војничком генију.

У шпанском језику се за герилца користи израз guerrillero, док је с временом сама реч guerrilla постала синоним за герилски покрет или герилске паравојне формације.

Историја[уреди | уреди извор]

Шпански рат за независност[уреди | уреди извор]

Појам гериле је настао током Наполеонове кампање на Пиринејском полуоству (1808 - 1813), приликом које су француске снаге на самом почетку окупирале Шпанију, али се после нису могле носити с герилцима који су уживали широку подршку међу становништвом. Регуларна шпанска војска није била одмах уништена, али је низала пораз за поразом:

Иако свагде тучена, шпанска регуларна војска се свагде ипак појављивала… Неуспешна битка код Окање 19. новембра 1809. била је последња велика регуларна битка Шпанаца; од тога времена они су се ограничили искључиво на герилски рат ... Када су неуспеси регуларне војске постали стална појава, свуда су никли герилски одреди.[3]
— К. Маркс и Ф. Енгелс, Револуционарна Шпанија
Сукоб Француза и шпанских герилаца.

Током читавог рата, остао је известан део земље неокупиран. Па и после личне интервенције Наполеонове, разбијања шпанске регуларне војске 1809, распуштања Централне хунте, родољуби се склањају у Кадиз који постаје престоница независне Шпаније.[4] Герилски отпор се наставља, али са омасовљењем герилских одреда дошло је до опадања њихове војничке моћи:

У трећем раздобљу гериле су подражавале регуларну армију; њихови су одреди ојачали на 3—6 хиљада људи... Та промена организације герилаца ишла је потпуно на руку Французима. Услед своје многобројности, герилама је било онемогућено да се сакривају као пре и да опет изненада ишчезавају, избегавајући сукобе; гериле су онда биле често нападане неочекивано, разбијене, распршене и на дуго су време губиле способност да наносе штету Французима.[3]
— К. Маркс и Ф. Енгелс, Револуционарна Шпанија

Маркс и Енгелс оцењују да је до шпанских пораза долазило понајвише због слабости руководства и недостатка војне дисциплине герилских јединица:

Централна хунта није успела да заштити домовину јер није извршила своју револуционарну мисију... До самог свршетка рата шпанска војска није никад постигла средњи ниво дисциплине и потчињавања... У другом раздобљу герилски одреди, састављени од остатака разбијених шпанских армија, шпанских дезертера из француске армије, кријумчара и др., водили су рат на своју руку, независно од ма чијих туђих утицаја и према својим непосредним интересима... Упоређујући три раздобља герилског рата са политичком историјом Шпаније, видимо да они представљају одговарајуће фазе опадања борбености народа кривицом контрареволуционарно расположене владе... Партизански рат завршио се претварањем герилских одреда у нерегуларне војне јединице које су се или изродиле у бандитске руље или спустиле на ниво стајаћих пукова.[3]
— К. Маркс и Ф. Енгелс, Револуционарна Шпанија

Упркос свему, дуготрајан шпански отпор је оставио снажан утисак на европску јавност и нагризао утисак о Наполоеновој непобедивости и војничком генију.

Кинески грађански рат[уреди | уреди извор]

Кинески грађански рат се, с дужим прекидом, водио од 1927. до 1950. године, између владе Републике Кине и побуњеника на челу са Комунистичком партијом Кине. Из герилских одреда, после пораза Прве велике револуције (од 1925—27), израсла је кинеска Црвена армија. Вођа кинеске револуције Мао Цедунг више пута је наглашавао њен партизански карактер, истовремено одбацујући „партизанштину" у смислу недостатка јединства и дисциплине:

Комунистичке вође говоре преживелима Дугог марша.

Ми смо против „партизанштине" Црвене армије, али морамо признати њен партизански карактер. Ми смо против дуготрајних операција и против стратегије са брзим решењем, док верујемо у стратегију дуготрајног рата и у операције са брзим решењем. Ми смо против непокретних оперативних фронтова позиционог ратовања, ми верујемо у покретне оперативне фронтове и у маневарски рат... Партизански карактер је одлика Црвене армије, предност за нас и средство помоћу ког тучемо непријатеља. Ми смо спремни да се ослободимо овог својства, али то не можемо учинити сада. Ово својство постаће непожељно у будућности и мораће се одбацити, али је оно данас драгоцено и морамо се чврсто држати њега.[4]

У октобру 1934. године је Прва фронтална армија Кинеске Совјетске Републике била под тешким ударом снажније војске Чанг Кај Шека. Како би избегла потпуно уништење, армија је под командом Мао Цедунга и Чоу Енлаја извршила велико полукружно повлачење према северу Кине у укупној дужини од 12 500 км и у трајању преко 370 дана.[5] Маршрута је ишла преко једних од најнепроходнијих региона западне Кине, све до северне провинције Шанси, а успут су пробијене четвороструке блокаде Куоминтанга. Дуги марш је у кинеској историји остао упамћен као један легендарних подвига кинеских комунистичких герилаца. У маршу је учествовало 130 000 бораца, од којих је преживело само 10% њих. Маово вођење армије током Дугог марша осигурало му је велику популарност.

Народноослободилачка борба Југославије[уреди | уреди извор]

Партизански рат је, већ од 1941. године, био основна форма народноослободилачке борбе, која је брзо прерасла у масован, свенародни оружани устанак и рат. За разлику од других покрета отпора, партизански рат у Југославији није био тек помоћна форма уз илегалну активност у градовима или уз дејство регуларне војске (које на почетку устанка није било).[4] Искуство устанка у Србији (1941) показало је да оружани устанак треба развијати не само у масовност, то јест квантитативно, већ и квалитативно. Показало се да се мора прећи на стварање правих војних јединица, способних да напусте своју територију и да ратују где год је потребно.[4]

У току самог рата, већ прве године, из партизанских одреда организовано израстају регуларне војне јединице, невезане за територију, и ствара се нова регуларна југословенска војска. Народноослободилачка војска развија се све време рата без икакве материјалне помоћи споља, све до пред крај рата, наоружавајући се у борби од непријатеља. Уз нову регуларну армију су упоредо наставили да се организују и дејствују партизански одреди. Тако је народноослободилачка војска примењивала комбинацију партизанског ратовања са фронталним борбама.[4]

Устанак је од самог почетка организовано вођен од стране КПЈ, као „перманентни рат до истребљења — против окупатора и домаћих издајника.”[4]

Обележја[уреди | уреди извор]

Партизански рат је облик оружане борбе који омогућава борбу против вишеструко бројнијег и технолошки надмоћнијег противника. То се постиже избегавањем уништења у неповољним околностима, те стварањем привремене бројчане надмоћи ради уништења непријатељских делова:

Наша стратегија је „један против десет", док је наша тактика „десет против једног" — такво јединство супротности је један од закона помоћу којих савлађујемо непријатеља... Ми наносимо пораз великом броју малим бројем — то је оно што говоримо управљачима Кине у целини. Ипак ми наносимо пораз малом броју великим бројем — то је оно што говоримо непријатељу који дејствује на бојном пољу.[4]

Развојем партизанског рата, борба против окупатора се наставља и након што је државна територија окупирана. Партизанским обликом оружане борбе агресору се намеће дуготрајна исцрпљујућа оружана борба и продужетак рата. Циљ герилског начина ратовања је да се снаге окупатора развлаче по целом ратишту и постепено сламају, а снаге ослободилаца непрекидно расту и јачају, предузимањем огромног броја напада, уз свестрану подршку становништва.[6]

Садржај и суштину партизанског облика оружане борбе чине масовност, непрекидна активност, офанзивност, упорност, постизање изненађења брзим и неочекиваним маневрима, вешто коришћење геофизичких особина земљишта, те ослонац на сталну и свестрану подршку становништва. Основни циљ дејства партизанских снага је уништавање живе силе и ратних материјалних средстава агресора уз рационално кориштење властитих снага, све док однос снага не буде измењен у нашу корист. Када се то постигне биће створени услови за поновни прелазак на комбиновани облик оружане борбе и за коначну победу над агресорима.[6]
— Петар Клеут, Партизанска тактика

Главне карактеристике партизанског рата су офанзивност, држање иницијативе и избегавање крутих фронтова.[6] Партизански рат је често по свом карактеру општенародни, па у њему учествују и оне категорије становништва које су најчешће поштеђене учешћа у „регуларном” рату (жене, деца и сл.).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Mladenović B. Toplički ustanak 1917. godine - (ne)istraženost teme i mogućnost daljeg istraživanja. Baština 2006;(20-2):313-322.
  2. ^ а б Војна енциклопедија, Београд, 1973., књига пета, pp. 244.
  3. ^ а б в K. Marks i F. Engels, “Revolucionarna Španija”, članak objavljen u “New York Daily Tribute”, 30. oktobra 1854.
  4. ^ а б в г д ђ е General-pukovnik Koča Popović, Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije
  5. ^ Жанг & Ваугхан 2002.
  6. ^ а б в PПетар Клеут, Партизанска тактика

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]