Герман Казански
| Герман Казански | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Световно име | Григорије Федорович Садирев-Полев |
| Датум рођења | 1505. |
| Место рођења | Старица, |
| Датум смрти | 6. новембар 1567. (61/62 год.) |
| Место смрти | Москва, Царска Русија |
| Држављанство | Царска Русија |
| Религија | Руска православна црква |
| архиепископ Казански и Свижски | |
| Године | 12. март 1564. — 6. новембар1567. |
| Претходник | Гурије |
| Наследник | Лаврентије I |
Архиепископ Герман (рођ. Григориј Федорович Садирјев-Полев; 1505, Старица — 6. новембар 1567, Москва) — епископ руске цркве, архиепископ казански и свијашки, кандидат за престо Московске митрополије. Светитељ Руске православне цркве.
Спомен (по јулијанском календару): на дан упокојења 6. новембра, први пренос моштију 25. септембра и на дан другог преноса моштију 23. јуна[1]. Његове мошти почивају у Свијажску, у Богородицком манастиру.
Биографија[уреди | уреди извор]
Григориј Полев је рођен у Старици и потекао је из породице Полев, која води порекло од бојара Александра Борисовича Пола – потомка кнезова Смоленска. Према кнезу Курбском, Григорије је био „светли човек, чак се и Полеви називају, племство по рођењу“[2]. Кнежевску титулу изгубио је Ф.Д. Полев, Григоријев пра-прадеда, који је ступио у службу волоцког кнеза Бориса Васиљевича.
Григорије је са 25 година примио монашки постриг са именом Герман у манастиру Волоколамск, где се подвизавао под руководством игумана Гурија (касније архиепископа казанског) и радио на преписивању књига. У инвентару књига Волоколамског манастира за 1545. годину налазе се уписи: „Јеванђеље на десето писмо Германова из Садирјева“, „Богородица на десето писмо Германова из Садирјева“. У манастиру је Герман упознао Максима Грка, који је тамо служио казну.
Почетком 1551. године Герман је постављен за архимандрита Успенског манастира Старицки. Године 1554. био је у Москви током суђења јеретику Матвеју Башкину; Герман је добио упутство да га прати у изгнанство у Волоколамски манастир. Испунивши наређење, Герман је остао у манастиру као благајник.
Свети Гурије је, примивши на управљање ново казанско стадо, позвао Германа код себе и 3. фебруара 1555. године поставио за игумана Гуријевог манастира Свијажске Богородице Успења, што је било веома важно за ширење хришћанства међу странцима. Казањске области. Под Германом су у манастиру подигнуте камене цркве: црква у име Светог Николаја Чудотворца са звоником и трпезаријом (1556) и Успенски сабор (1558). У Казању је отворено манастирско подворје, које је до краја 16. века постало самосталан манастир.
После Гуријеве смрти 12. марта 1564. године, Герман је изабран за архиепископа Казанског и Свијажског од Сабора руских епископа, поставши наследник Светог Гурија. У Казању је провео око две године и био је позван у Москву да учествује на Земском и Црквеном сабору.
Кандидат за митрополита[уреди | уреди извор]
Док је био у Москви 1566. године, Герман је, на хитну молбу цара Ивана Грозног, против његове воље, постављен за московског митрополита[3].
Велики кнез је молио казанског епископа Германа да преузме митрополитски престо. Герман се успротивио, али је одлуком Преосвећеног сабора принуђен да постане митрополит.
Герман је био настањен у митрополитским одајама до свог уздизања у чин. У то време, светац је захтевао да Иван укине опричнину и почео да га осуђује, позивајући га на покајање. Цар, слушајући протесте својих блиских, који су говорили: „Зар заиста желиш, Царе, да будеш још горчи у заточеништву са тим епископом него што си био са Алексејем и Силвестром неколико година раније?“, наредио да каже Герману: „Још ниси уздигнут у митрополију, а већ ми одузимаш слободу“ и протерао га из митрополитског двора, наложивши да се држи у Москви под присмотром. Вероватно Герман није рашчињен јер се његово име помиње у Никоновом летопису међу осталим учесницима обреда устоличења московског митрополита Филипа.
Свети Герман је преминуо у Москви 6. новембра 1567. године за време пошасти, али постоји мишљење да је или задављен или отрован по наређењу цара[4]. У својој Историји великог кнеза Москве, Андреј Курбски пише да је два дана након протеривања из митрополитских одаја његово тело пронађено у дворишту и додаје: "Овиј говори о оном који је у тајности задављен због његове [краљевске] заповести, али је Овија убио смртоносни отров" — Андреј Курбски. "Прича о великом кнезу Москви"
Према житију светог мученика Филипа, Германа је у својој келији убио стражар, који му је секиром одсекао главу. Откривање Германових моштију 1888. и њихово отварање 1922. делимично су потврдили ову верзију. У опису моштију стоји: „Глава му је одсечена, и на неки начин необичан у обичном погубљењу, са два ударца – једним испред, одсеченим доњи део, а другим по потиљку“.
Сахрањивање и поштовање[уреди | уреди извор]
Светитељ је сахрањен у несачуваном кремаљском Саборном храму Светог Николаја Чудотворца Гостунског. Његове мошти су пронађене 1595. године (према другим изворима 1592. године) и, уз дозволу цара Теодора Јоановича, пренете су у манастир Свијажске Богородице. Године 1714. његове мошти су пренете из олтара Успенске цркве манастира у сам храм. Године 1842. за мошти је урађена нова чемпресова светиња сребром позлаћена, а 1888. године на главу светитеља стављена је нова митра, док је у протоколу забележена нетрулежност моштију и рез на врату, због чега је могуће говорити о мучеништву. Састављена је нова служба, где се светитељ назива свештеномучеником, али Синод није дозволио њено објављивање.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Pravoslavnaja ėnciklopedija. Tom 12: Gomel'skaja i žlobinskaja eparchija - Grigorij Pakurian. Moskva: Pravoslavnaja Ėnciklopedija. 2006. ISBN 978-5-89572-017-2.
- ^ История СПБ ФИЦ РАН: 45 лет научной деятельности. Федеральное государственное бюджетное учреждение науки «Санкт-Петербургский Федеральный исследовательский центр Российской академии наук» (СПБ ФИЦ РАН). 2023. ISBN 978-5-6047036-7-0.
- ^ „Глава VIII. О страданиях священномученика Филиппа митрополита Московского”. Церковно-Научный Центр "Православная Энциклопедия" (на језику: руски). Приступљено 2024-03-15.
- ^ „Герман Казанский и Свияжский”. www.hrono.ru. Приступљено 2024-03-15.