Бољари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Руски бољари у 16. и 17. веку
Московски бољар посећује своју породичну цркву (1912), насликао Иван Горјушкин Сорокопудов

Бољари су били виши слој феудалне аристократије у Русији, Бугарској и Румунији.[1] У Русији су постојали од 10. до краја 17. века. Једини виши слој аристократије су били кнежеви.

Етимологија[уреди]

Једни су тврдили да реч долази од бој или болиј (већи). Према некима реч је пореклом са туркијских језика и састоји се од корена бој, што значи племенит и ар или аир. Према другим изворима реч долази од руског бојарин (члан племена Бојар) или староруског бољарин. Постоји хипотеза је да бољарин долази од бугарске речи боила, што значи племенито.

За лингвисте, титула Boila је претходник или стари облик титуле бољар (бугарске речи за боњара). Боила је била титула коју су имали неки од бугарских аристократа (углавном регионални гувернери и племићки ратници) у Првом бугарском царству (681–1018). Множина речи boila, bolyare се јавља у натписима на бугарском језику[2][3] и приказана је као boilades или boliades у грчким византијским документима.[4][5] Научници и лингвисти су предложили више теорија о извођењу те речи, као што је има корене у старом турском језику: bai („племенит, богат”; cf. „bey”), у коме је реч изведена из beg, bag, из индоевропске иранске речи bagh са значењем господар. Стога је Багдад (господару дато), слично са руским бог.[4]

Бољари у Русији[уреди]

Свадба бољарова (Константин Мајаковски 1883.)

За време Кијевске Русије бољари су имали велику моћ, јер су пружали војну подршку кијевском кнезу. Моћ и престиж многих бољара зависио је о њиховој служби према држави, историји службе породице, а у мањој мери према поседу. Бољари су кроз државно веће Думу саветовали кнеза. За своје услуге добијали су огромне поседе. Као чланови Бољарске думе били су и главни законодавци Кијевске Русије.

Након инвазије Монгола у 13. веку, бољари из делова Кијевске Русије постали су чланови пољског и литванског племства. У 14. и 15. веку многи бољари, који нису добили племићки статус активно су учествовали у стварању козачке војне организације на јужним рубовима Пољско-литванске уније. Неки бољари нису могли да прихвате пољско-литванску унију, па су се преселили у Московску кнежевину где су задржали високе позиције.

У Московској кнежевини бољари су задржали моћ и утицај.[6] Како је велики кнез Москве постајао моћнији тако је смањивао моћ бољара. То се посебно дешавало у доба Ивана III Васиљевича и Ивана Грозног. Иван Грозни је посебно оштро смањио власт бољара. Укинуо је старо право бољара да могу напустити једног кнеза и постати вазали другог кнеза.

Бољарска дума је у 17. веку проширена од 30 чланова на 100. Петар Велики је 1711. године укинуо Бољарску думу приликом своје велике реформе власти и администрације.

Бољари у Бугарској[уреди]

Чланови племства током Првог бугарског царства звали су се боила, а током Другог бугарског царства бољар или бољарин. Титула је била наследна. Бољари су се делили на велике бољаре и мале бољаре.

Бољари у Србији[уреди]

Реч бојар, бојарин, у нас бољар долази преко Бугарске, од турко-монголске речи Бајар, шта је најпре значило „богат“, па онда „одличан“. Св. Сава наводи у биографији свога оца српске Бољаре, који с његовом браћом и свештенством иду у сусрет моштима Немањиним, а Првовенчани, описујући Немањин збор против јеретика, помиње старце и велможе.

У Влашкој и Молдавији[уреди]

У подручју Карпата настањеног Румунима класа бољара је настала из сеоских заједница у раном средњем веку. У почетку су били бирани, а касније су били наследни. Имали су судску и административну улогу. Постепено је дошло до раслојавања на велике и мале бољаре. Од 15. века постали су најзначајнији политички фактор у Влашкој и Молдавији. У Трансилванији их није било, јер су их Мађари углавном асимиловали у мађарско племство или су изгубили статус. У појединим временима бољари би повећали своје привилегије. Имали би апсолутну контролу над становницима своје области и нису били обавезни да плаћају порез. Бољари би се често удруживали у моћне групе у покушају свргавања кнежева.

У 17. и 18. веку румунски бољари су прихватили грчку културу и начин живота. У том периоду богати људи су могли купити положај бољара од кнеза, јер су бољари имали значајне политичке функције. У 19. веку многи бољари се почињу залагати за промене и модернизацију. Многи од њих су учествовали у процесу румунског националног буђења, што је кулминирало уједињењем Влашке и Молдавије 1859. године. У новоствореној држави бољари су били значајан фактор. Многе њихове привилегије биле су постепено укидане, али поседовали су највише земље. Дошло је до сељачких буна против њих, а после Првог светског рата извршена је аграрна реформа и одузета је земља бољарима.

Референце[уреди]

  1. ^ Behind the names: Pajari
  2. ^ Bulgarian Etymological Dictionary, Volume I, Bulgarian Academy of Sciences publishing house, 1971, p. 71
  3. ^ 9th century stone inscription from Bulgaria mentioning boyars ( boila)
  4. 4,0 4,1 Vasmer's Etymological Dictionary (Russian)
  5. ^ Constantine Porphyrogenitus, de Cerimoniis aulae Byzantinae, II, 46–47
  6. ^ Gustave, Alef (1967). „Reflections on the Boyar Duma”. The Slavonic and East European Review. 45 (104): 76—123. JSTOR 4205832. 

Спољашње везе[уреди]