Гликозилирани хемоглобин A1c

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Гликозилирани хемоглобин A1c или глукозилирани хемоглобин A1c (скраћено HbA1c) један је од деривата крви који настаје слепљивањем беланчевина хемоглобина и глукозе у процесу гликације.[1] Настаје патолошким стањима када се глукоза у дужем временском периоду налази у вишку у крви (хипергликемија). Шта се у крви налази више глукозе виша је и вредност гликозилираног хемогобина. HbA1c је добар показатељ циркадијалног ритма глукозе и квалитета метаболичке регулацје шећерне болести за један дужи период - у протеклих 2 до 3 месеца која претходе његовом одређивању, који је еквивалентан животном веку еритроцита.[2][3]

HbA1c одсликава само средњу вредност шећера у крви током два или три месеца, али не пружа увид у колебање нивоа шећера у крви током дана, не открива евентуалне хипогликемије и не омогућава да се одабере најбоља врста, доза и време убризгавања инсулина. Метода није замена за преглед шећера у крви, већ се само добро са њом допуњава.

Основне поставке[уреди]

Структура протеина хемоглобин HbA1 Хумани хемоглобин (Hb) се нормално састоји из HbA (a2b2), HbA2 (a2d2) i HbF (a2g2). Синтеза ових хемоглобина је генетски контролисана; а, б, г и д ланци су кодирани различитим генима. Део HbA који подлеже гликозилацији означен је као HbA1. Хроматографском анализом раздвојене су фракције HbA1 и то: HbA1a, HbA1b i HbA1c. То су гликозилирани Hb или глукозилирани Hb а најчешће се зову гликохемоглобини. Називају се и „брзим” хемоглобинима зато што мигрирају брже у електричном пољу него HbA0. HbA1c чини 75—80% од укупног гликозилираног хемоглобина. HbA1c се раздваја у две субфракције: HbA1a1 и HbA1a2
Хемоглобин

Саставни део крви су црвена крвна зрнца, која у себи садрже као саставни и најважнији део беланчевинухемоглобин. Хумани хемоглобин (Hb) није хемијски хомоген. У еритроцитима здраве одрасле особе постоје три различита типа хемоглобина: фетални хемоглобин (HbF), два хемоглобина која припадају одраслима (HbА, који је доминантан и HbА2), и гликозилирани хемоглобин (HbA1+A0), чије су количине приказане на овој табели:

Врста хемоглобина Глобин Удео у укупном Hb
Адултни хемоглобин A (HbA) α2 β2 90—97%
Адултни хемоглобин A2 (HbA2) α2 δ2 2—5%
Фетални хемоглобин (HbF) α2 γ2 2%
Укупни гликозилирани хемоглобин (HbA1+A0) α2 β2 + шећер 3—9%

Један пар α-ланаца је исти за све три фракције Hb, док је други пар део глобина различит за претходни Hb: γ, β и δ ланац.

Гликозилирани хемоглобин

Током 1950-их, гликолизовани HbА1 изолован је из HbА а применом хроматографске анализе издвојене су и остале три фракције HbА1а, GbА1b и HbА1c.[4] Гликација је неензиматски додатак шећера резистентан на амино групе протеина. Гликовани хемоглобини се разликују један од другог у зависности од врсте доданих угљених хидрата и места гликације. Место гликације је обично Н-терминални део ланца β-глобина, али се гликација може десити и на другим деловима β-ланца или на α-ланцу.[1][5] Гликозилирани хемоглобин HbA1 се састоји из више компоненти приказаних на овој табели:

Врста гликозилираног хемоглобина Глобин Удео у Hb
Гликозилирани хемоглобин A0 (HbA0) α2 β2-лизин или α-ланац + шећер 1%
Гликозилирани хемоглобин A1 (HbA1 = HbA1a + HbA1b + HbA1c) α2 β2-валин + шећер 5—8%
Гликозилирани хемоглобин A1a (HbA1a) α2 β2-валин + фруктоза-1,6-дифосфат или
α2 β2-валин + глукоза-6-фосфат
Гликозилирани хемоглобин A1b (HbA1b) α2 β2-валин + прирувична киселина
Гликозилирани хемоглобин A1c (HbA1c) α2 β2-валин + глукоза 4 – 6%
(75—80% HbA1)
Пре-HbA1c (нестабилна Шифова база, алдимин) лабилни интермедијер HbA1c 5—8%

HbA1c је најзаступљенијаје фракција гликозилираног хемоглобина, која настаје иреверзибилном неензимском гликацијом.

Хемоглобин HbA1c који се налази у црвеним крвним зрнцима је беланчевина за коју се у стањима трајно високих вредности гликемије везује шећер из крви, а степен његовог везивања је пропорционалан висини и дужини одржавања високог нивоа шећера у крви. Другим речима, уколико је концентрација шећера у крви виша утолико је веће његово везивање за хемоглобин, и обрнуто.

Гликозилирани хемоглобин је фракције хемоглобина која се неензимски гликозилира и чија концентрација одражава тенденцију промена вредности гликемије у дужем временском периоду.

Оне се међусобно разликују по врсти угљених хидрата везаних за хемоглобин (Hb) или по типу амино групе која учествује у реакцији.

Код нормогликемичних особа удео HbA1а1, HbA1а2 и HbA1b у укупном Hb износи од 0.4% -0.8%. Удео HbA1с у укупном Hb износи 4—5%, тако да је удео укупног гликозилилираног Hb 3—9%.

С обзиром да ниво HbA1c, одражава неензимску гликозилацију хемоглобина, промена нивоа ове фракције посматра се у контексту живота еритроцита. А како је животни век еритроцита 120 дана а гликозилација хемоглобина није линеарни процес већ се највећи део одвија тек у другој половини животног века еритоцита, због старења еритроцити бивају замењени новим. Према томе не постоји рационална основа да се ниво HbA1c анализира у интервалу краћем од 60 дана. Зато се у пракси код особа са хипергликемијом мерењем концентрације гликозилираног хемоглобина у крви може утврди која је била просечна концентрација гликозе у крви у задњих 8—12 недеља или 2 до 3 месеца.

Код особа које не пате од хипергликемије или шећерне болести, просечне вредности HbA1c крећу се у распону од 3,5 % до 5,5%. Када је HbA1c 7% просечна вредност шећера у крви је 6,5 mmol/l., што најбоље илуструје приказани дијаграм.[6]

Када анализирати HbA1c

С обзиром да ниво гликозилираног хемоглобин A1c одражава неензимску гликозилацију хемоглобина, промена нивоа ове фракције се посматра у контексту живота еритроцита.

Како је животни циклус еритроцита 120 дана, а гликозилације хемоглобина није линеарни процес већ се највећи део одвија тек у другој половини животног века еритоцита, не постоји рационална основа да се ниво HbA1с анализира у интервалу краћем од 60 дана, јер се сматра се да је овај параметар мера просечног нивоа гликемије у периоду од 8 до 12 недеља.

Дијаграм вредости HbA1c у односу на концетарцију глукозе у крви.[a]

HbA1c % mmol/l
13
18
12
17
11
15
10
13
9
12
8
10
7
8
6
7
5
5

Код особа са шећерном болешћу оне су значајно више нпр. 8,0 % до 13 %. за вредности глукозе у крви од 10—13 mmol/l. Вредности HbA1c од 6,5% до 7.5 % сматрају се задовољавајућим, код особа са шећерном болешћу.

Референтне вредности[уреди]

Вредности гликохемоглобина се изражавају као удео појединих фракција у односу на укупни Hb. Према међународном мерном систему (SI) оне треба да буду изражене уделом фракције до јединице, али код већине комерцијалних тестова оне су изражене у процентима. Референтне вредности зависе од методе и фракције која се мери (HbA1c или HbA1), а неки договорени консензус би био: за HbA1 5 8%, а за HbA1c 3 6%.

Светска Здравствена Организација препоручује за контролу гликемије следеће вредности за HbA1c:

  • < 6,5% — добро контролисана гликемија,
  • 6,5 — 7,5% — граничне вредности гликемије,
  • > 7,5% — лоше контролисан ниво гликемије.[7]

Како не постоји специфичан (идеалан) опсег за добру контролу и резултате пацијената би требало интерпретирати по индивидуалној основи.[8]

Значај одређивање HbA1c[уреди]

Одређивање HbA1c у крви, тренутно је једна од најбољи метода да се шећерна болест прати и држи под контролом. Наиме одређивање HbA1c је много поузданија метода за откривање постојање лоше метаболиеке регулације шећерне болести, нарочито у оним случајевима код којих она може остати неоткривена ако се само једном у 2-3 месеца одређује шећер у крви или начини тзв. дневни гликемијски профил (када се гликемија одређује више пута у току дана, евентуално и током ноћи).

Колики је значај смањење вредности HbA1c за само 1% најбоље говоре ови подаци, који указују на то да је смањење ризика мање:

  • 21% — за настанка свих компликација код шећерне болести
  • 21% — за смртнои исход изазван шећерном болешћу
  • 14% — за настанка инфаркта срца
  • 37% — за појаву микроваскуларних компликација (неуропатије, отказивања рада бубрега и оштећења вида).

Међутим ова метода не искључује мерење шећера у крви по одређеном ритму, од стране самих пацијената, који контролишу ниво шећера у крви помоћу самомерача и тачно евидентирају. То има посебан значај јер након болесникове посете лекар врши упоређивање тих вредности са вредношћу HbA1c. Тек на основу резултата ове две анализе може се остварити најбоља процена успешности лечења и прави план даље терапије у наредном периоду.

Начин извођења[уреди]

Анализа је врло једноставна, брза и релативно јефтина. Потребан је само један узорак крви, а сама анализа је готова за један дан. Све методе за мерење гликохемоглобина не захтевају велику количину узорка крви, тако да се може користити капиларна крв.

Такође нису потребни никакви специјални услови за вађење крв, а пацијент не мора бити на таште. Венска крв се обично сакупља са ЕДТА, али се могу користити и хепарин и флуорид-оксалат као антикоагуланси.

Узорак крви се може сакупити и на филтер папиру који је предходно наквашен раствором који садржи глукозаоксидазу. Глукоза оксидаза везује слободну глукозу и спречава брзу ин витро гликозилацију хемоглобина за време сушења. Међутим овај инхибиторни ефекат није потпун и проценат гликохемоглобина расте временом, тако да су у току 14 дана промене минималне.[9]

Веродостојност резултата[уреди]

Постоји мали број ситуација (неке тешке анемије, узимање алкохола, трудноћа, уремија и нека друга обољења) када добијена вредност може бити нереално повишена или снижена. У таквим стањима задатак лекара је да додатним испитивањима изврши процену веродостојности добијеног резултата.[10] .

Напомене[уреди]

  1. ^ Гликозилирани хемоглобин A1c може се изражавати у % или mmol/mol

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Bunn HF, Haney DN, Kamin S, Gabbay KH, Gallop PM. The biosynsthesis of human hemoglobin A1c. J Clin Invest. 1976;57:1652-9.
  2. ^ Miedema K (2005). "Standardization of HbA1c and Optimal Range of Monitoring". Scandinavian Journal of Clinical and Laboratory Investigation. 240: 61–72.
  3. ^ Expert Committee on the Diagnosis and Classification of Diabetes Mellitus. Report of the expert committee on the diagnosis and classification of diabetes mellitus. Diabetes Care 2003; 26(Suppl 1): S5–20.
  4. ^ Kahn R, Fonseca V. Translating the A1c Assay. Diabetes Care. 2008;31(8):1704-7.
  5. ^ Mortensen HB, Christophersen C. Glucosylation of human haemoglobin A in red blood cells studied in vivo: kinetics of the formation and dissociation of haemoglobin A1c. Clin Chem Acta. 1983;134:317-26
  6. ^ Gibb I, Parnham A, FonfrÒde M, Lecock F. Multicenterevaluation of Tosoh glycohemoglobin analyzer. Clin Chem 1999; 45: 1833 ’ 41.
  7. ^ Niederau CM, Reinauer H. Glycohemoglobins. In Thomas L ed. Clinical laboratory diagnostics. Use and assessment of clinical laboratory results. Frankfurt/Main: THBooks Verlagsgesellschaft mbH, 1998:142—148.
  8. ^ Sacks DB. Glycated proteins. In: Burtis CA, Ashwood ER ed. Tietz textbook of clinical chemistry. Philadelphia: W.B. Saunders Company 1994: 980 ’ 8.
  9. ^ Talwar D, Barr BB, Kesson CM, Robb DA. Determination of glycosylated adult and foetal haemoglobins by affinity chromatography. Clin Chim Acta 1983; 128: 61’ 67.
  10. ^ Trivelli LA, Ranney HM, Lai HT. Hemoglobin components in patients with diabetes mallitus. N Engl J Med 1971; 284: 353 ’7.

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).