Гликолизирани хемоглобин

Из Википедије, слободне енциклопедије

Гликолизирани или глуколизирани хемоглобин (HbA1c) један је од деривата крви који настаје слепљивањем беланчевина хемоглобина и глукозе. Настаје патолошким стањима када се глукоза у дужем временском периоду налази у вишку у крви (хипергликемија). Шта се у крви налази више глукозе виша је и вредност гликозилираног хемогобина. HbA1c је добар показатељ циркадијалног ритма глукозе и квалитета метаболичке регулацје шећерне болести за један дужи период - у протеклих 2 до 3 месеца која претходе његовом одређивању, који је еквивалентан животном веку еритроцита.[1][2]

HbA1c одсликава само средњу вредност шећера у крви током два или три месеца, али не пружа увид у колебање нивоа шећера у крви током дана, не открива евентуалне хипогликемије и не омогућава да се одабере најбоља врста, доза и време убризгавања инсулина. Метода није замена за преглед шећера у крви, већ се само добро са њом допуњава.

Основне поставке[уреди]

Саставни део крви су црвена крвна зрнца, чији је саставни део и беланчевина хемоглобин. Хемоглобин HbA1c који се налази у црвеним крвним зрнцима је беланеевина за коју се у стањима трајно високих вредности гликемије везује шећер из крви, а степен његовог везивања је пропорционалан висини и дужини одржавања високог нивоа шећера у крви. Другим речима, уколико је концентрација шећера у крви виша утолико је веће његово везивање за хемоглобин, и обрнуто.

Гликолизирани хемоглобин је фракције хемоглобина која се неензимски гликозилира и чија концентрација одражава тенденцију промена вредности гликемије у дужем временском периоду. Гликозиловани хемоглобин HbA1 се састоји из 4 компоненте: HbA1а1, HbA1а2, HbA1b и HbA1c . Ове врсте се међусобно разликују по врсти угљених хидрата везаних за хемоглобин (Hb) или по типу амино групе која учествује у реакцији. Код нормогликемичних особа удео HbA1а1, HbA1а2 и HbA1b у укупном Hb износи од 0.4% -0.8%. Удео HbA1b у укупном Hb износи 4% -5%, тако да је удео укупног гликозилованог Hb око 5% -7.5%.

С обзиром да ниво HbA1c, који одражава неензимску глукозилацију хемоглобина, промена нивоа ове фракције посматра се у контексту живота еритроцита. А како је животни век еритроцита 120 дана а глукозилације хемоглобина није линеарни процес већ се највећи део одвија тек у другој половини животног века еритоцитанакон, који због старења бивају зањењени новим, не постоји рационална основа да се ниво HbA1c анализира у интервалу краћем од 60 дана. Зато се у пракси код особа са хипергликемијом мерењем концентрације гликолизираног хемоглобина у крви може утврди која је била просечна концентрација глукозе у крви у задњих 8—12 недеља или 2 до 3 месеца. С обзиром да ниво ХбА1ц одражава неензимску гликозилацију хемоглобина, промена нивоа ове фракције се посматра у контексту живота еритроцита. Како је животни циклус еритроцита 120 дана, а гликозилације хемоглобина није линеарни процес већ се највећи део одвија тек у другој половини животног века еритоцита, не постоји рационална основа да се ниво ХбА1ц анализира у интервалу краћем од 60 дана, а сматра се да је овај параметар мера просечног нивоа гликемије у периоду од 8 до 12 седмица.

Код особа које не пате од хипергликемије или шећерне болести, просечне вредности HbA1c крећу се у распону од 3,5 % до 5,5%. Када је HbA1c 7% просечна вредност шећера у крви је 6,5 mmol/l., што најбоље илуструје приказани дијаграм.[3]

Дијаграм вредости HbA1c у односу на концетарцију глукозе у крви

HbA1c % mmol/l
13
18
12
17
11
15
10
13
9
12
8
10
7
8
6
7
5
5

Код особа са шећерном болешћу оне су значајно више нпр. 8,0 % до 13 %. за вредности глукозе у крви од 10—13 mmol/l.

Вредности HbA1c од 6,5% до 7.5 % сматрају се задовољавајућим, код особа са шећерном болешћу

Значај[уреди]

Одређивање HbA1c у крви, тренутно је једна од најбољи метода да се шећерна болест прати и држи под контролом. Наиме одређивање HbA1c је много поузданија метода за откривање постојање лоше метаболиеке регулације шећерне болести, нарочито у оним случајевима код којих она може остати неоткривена ако се само једном у 2-3 месеца одређује шећер у крви или начини тзв. дневни гликемијски профил (када се гликемија одређује више пута у току дана, евентуално и током ноћи).

Колики је значај смањење вредности HbA1c за само 1% најбоље говоре ови подаци, који указују на смањење ризика од: • настанка свих компликација код шећерне болести за 21% • смртног исхода изазваног шећерном болешћу за чак 21% • настанка инфаркта срца за 14% • микроваскуларних компликација (неуропатије, отказивања рада бубрега и оштећења вида) за чак 37%.

Међутим ова метода не искључује мерење шећера у крви по одређеном ритму, од стране самих пацијената, који контролишу ниво шећера у крви помоћу самомерача и тачно евидентирају. То има посебан значај јер након болесникове посете лекар врши упоређивање тих вредности са вредношћу HbA1c. Тек на основу резултата ове две анализе може се остварити најбоља процена успешности лечења и прави план даље терапије у наредном периоду.

Начин извођења[уреди]

Анализа је врло једноставна, брза и релативно јефтина. Потребан је само један узорак крви, а сама анализа је готова за један дан. Све методе за мерење гликохемоглобина не захтевају велику количину узорка крви, тако да се може користити капиларна крв.

Такође нису потребни никакви специјални услови за вађење крв, а пацијент не мора бити на таште. Венска крв се обично сакупља са ЕДТА, али се могу користити и хепарин и флуорид-оксалат као антикоагуланси.

Узорак крви се може сакупити и на филтер папиру који је предходно наквашен раствором који садржи глукозаоксидазу. Глукоза оксидаза везује слободну глукозу и спречава брзу ин витро гликозилацију хемоглобина за време сушења. Међутим овај инхибиторни ефекат није потпун и проценат гликохемоглобина расте временом, тако да су у току 14 дана промене минималне.[4]

Веродостојност резултата[уреди]

Постоји мали број ситуација (неке тешке анемије, узимање алкохола, трудноћа, уремија и нека друга обољења) када добијена вредност може бити нереално повишена или снижена. У таквим стањима задатак лекара је да додатним испитивањима изврши процену веродостојности добијеног резултата .

Извори[уреди]

  1. Miedema K (2005). "Standardization of HbA1c and Optimal Range of Monitoring". Scandinavian Journal of Clinical and Laboratory Investigation. 240: 61–72.
  2. Expert Committee on the Diagnosis and Classification of Diabetes Mellitus. Report of the expert committee on the diagnosis and classification of diabetes mellitus. Diabetes Care 2003; 26(Suppl 1): S5–20.
  3. Gibb I, Parnham A, FonfrÒde M, Lecock F. Multicenterevaluation of Tosoh glycohemoglobin analyzer. Clin Chem 1999; 45: 1833 ’ 41.
  4. Talwar D, Barr BB, Kesson CM, Robb DA. Determination of glycosylated adult and foetal haemoglobins by affinity chromatography. Clin Chim Acta 1983; 128: 61’ 67.

Спољашње везе[уреди]