Гргур Гризогоно
| Гргур Гризогоно | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | пре 1142. |
| Место рођења | Задар, Краљевина Угарска |
| Датум смрти | око 1196. |
| Место смрти | Задар, Краљевина Угарска |
| архиепископ Бара | |
| Године | 1172-1189 |
| Претходник | непознато |
| Наследник | Јован I |
Гргур Гризогоно (Гргур Барски) родом из Задра, био је епископ Бара у периоду од 1172. до 1196. године. Именовао га је папа Александар III, преко сплитског надбискупа Раниера. Умро је у Задру. Старија литература сматрала га је аутором Летописа попа Дукљанина.
Порекло и рани живот
[уреди | уреди извор]О Гргуровом раном животу нису сачувани никакви подаци. Нису сачувани извори о овом прелату пре доласка у Бар. Данијел Фарлати смешта почетак његовог епископата у 1172. годину, што се данас узима као релеватно, упркос недостатку изворне потврде. Према истом аутору, Гргур је припадао задарској породици Грисогоно. Најстарији дипломатички документ о овом породици потиче из 14. маја 1190. године.[1]
У тренутку доласка Гргура на епископску столицу, Барска епископија формално је потпадала под јурисдикцију Дубровника. Одлука антипапе Климента III из 1089. године о оснивању Барске архиепископије је средином 12. века поништена, те је митрополија у овом граду подложена архиепископу Дубровника.[2] Директан изворни податак о томе садржан је за 1167. годину, односно за временски период близак претпостављеном доласку Гргура на чело катедре. Због тога се намеће закључак да је и Гргур, барем у почетку, морао признати власт дубровачког архиепископа Трибуна.[3]
Епископат
[уреди | уреди извор]Кореспонденција са сплитским архиепископом
[уреди | уреди извор]Гргур Грисогоно остао је упамћен као енергични борац за обнову Барске архиепископије. Његова делатност обележила је прошлост барске цркве у другој половини 12. века. Тежње барског епископа поклапале су се интересима сплитског архиепископа Герарда, који је тежио обнови своје власти над читавом Далмацијом, што му је ускраћено актом о формирању архепископије у Бару 1142. године. Барски епископ је између 1175. и 1179. године упутио писмо сплитском старешини, позивајући га на заједничко деловање пред папом. Гргур је признао Сплитску архиепископију као "мајку и господарицу" тражећи од Герарда интервенцију код папе зарад обнове архиепископије у Бару.[4] Непознат је резултат ове иницијативе. Међу учесницима Трећег латеранског сабора (1179) био је и сплитски архиепископ, али није забележено да се он тада заложио за права барског епископа.[5]
Политичке прилике у време Гргуровог епископата
[уреди | уреди извор]
Гргурово деловање временски се поклапа са значајним политичким променама у Дукњи. Након смрти византијског цара Манојла I Комнина (1180), у Цариграду долази до превирања око царског престола. Угарски краљ Бела III и српски велики жупан Стефан Немања искористили су повољне околности да се прошире на рачун византијских територија. Немања је тако утро пут независности српске државе, објединивши област Рашке са старим српским територијама у Приморју. О Немањином освајању Дукље сачувани су сасвим оскудни подаци из пера његовог биографа и сина Стефана Првовенчаног. Оно се хронолошки може ограничити у период између 1181. и 1186. године.[6][7]
Драгоцен извор о Немањиним нападима у Зети представља писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију, настало 1183. или 1184. године. Епископ пише да је Немања наметнуо граду плаћање данка од 800 перпера. Услед ратних прилика, градска поља била су опустошена, те Бар није био у стању исплатити толику суму. Због тога су српске снаге опселе Бар. Писмо открива да се епископ старао о одбрани свога града.[8]
Однос према дукљанском краљу Михаилу III Војислављевићу
[уреди | уреди извор]Михаило III био је последњи владар Дукље из династије Војислављевића. О његовој власти нису познати готово никакви подаци, с обзиром да су о личности самог краља сачувана свега три историјска извора. У поменутом писму сплитском канонику, барски епископ Гргур пише да се није могао ослањати на помоћ дукљанског кнеза који је био опседнут од стране својих ујака, односно браће Стефана Немање (Мирослав и Страцимир). Михаило се супротставио снагама српског великог жупана у рату услед којег је вероватно и погинуо. Међу живима свакако није био 1189. године, када се његова супруга Десислава помиње као удовица.[9]
Модерни истраживачи претпоставили су блиске односе између барског епископа Гргура и дукљанског краља Михаила. Едуар Перичић претпоставља да би Гргур могао бити Михаилов саветник или сарадник у државним питањима, нешто попут дворског канцелара.[10] У сваком случају, Гргур је остао носилац тежње ка обнови Барске архиепископије и жесток противник нове власти све до свог повлачења.
Повлачење из Бара
[уреди | уреди извор]Наметањем политичке власти, Стефан Немања је утицао и на црквене прилике у Дукљи. Не интересујући се претерано за барско-дубровачки конфликт, Немања је прихватио стање које је 1142. године установила Апостолска столица, признајући примат архиепископа Дубровника. У привилегијама папске курије из 1187. и 1188. године дубровачка јурисдикција помиње се у непромењеном облику.[11] У таквој ситуацији није било места за упорног барског епископа. Он је 1189. године напустио Бар. Августа 1189. године се са Михаиловом удовицом Десиславом и жупаном Чрнехом налазио у Дубровнику, одакле се запутио у Задар, у своју отаџбину.[12]
Смрт
[уреди | уреди извор]Гргур се у дипломатичкој грађи јавља и у наредним годинама. Био је присутан међу сведоцима у спору између вранских темплара и бенедиктинаца манастира Светог Козме и Дамјана од 9. јула 1194. године. У овој исправи и даље се наводи као "архиепископ Бара", из чега се види да се титуле у егзилу није одрекао. На катедри је, међутим, већ седео Гргуров наследник, епископ Јован. Податке из реченог документа преузима папа Иноћентије III, услед чега се Гргур са архиепископском титулом помиње и у званичном папском документу из 1200. године.[13]
Гргуров тестамент сачињен 1196. године последњи је документ који га помиње међу живима. Услед тешке болести, Гргур је приступио састављању опоруке. Своју имовину завештао је манастиру Светог Кршевана у Задру. Веома интересантна околност је та што Гргур у писму себе назива "некадашњим архиепископом Бара". У науци је то тумачено претпоставком да се Гргур пред крај живота добровољно одрекао наслова, признајући тиме права епископа Јована који је управо тада, уз подршку Немањиног сина Вукана, водио преговоре о обнови Барске архиепископије.[14]
Претпоставка о ауторству „Љетописа попа Дукљанина“
[уреди | уреди извор]
У старијој научној литератури барски епископ сматрао се аутором познатог списа шире познатог као "Барски родослов" или "Летопис попа Дукљанина". Ову тезу први је истакао хрватски историчар Вјекослав Клаић још 1925. године. Посебну монографију проблему је посветио Едуар Перичић, не сумњајући у Гргурово ауторство. [15]
Модерна наука одбацила је претпоставку о Гргуру као аутору "Летописа попа Дукљанина". Истраживачи се данас опредељују према две хипотезе: Тибора Живковића, да је аутор био барски архиепископ Рудгер који је живео у доба краља Милутина и француске историчарке Соланж Бижон, да је аутор био познији дубровачки бенедиктинац Мавро Орбин.[16]
References
[уреди | уреди извор]- ^ Живковић 2024, стр. 155-156.
- ^ Живковић 2025, стр. 291-298.
- ^ Живковић 2024, стр. 156.
- ^ Живковић 2024, стр. 156-157.
- ^ Живковић 2024, стр. 158.
- ^ Острогорски 1996, стр. 370-375.
- ^ Равић 2011, стр. 184.
- ^ Равић 2011, стр. 183-190.
- ^ Живковић 2024, стр. 159-160.
- ^ Peričić 1998, стр. 237.
- ^ Живковић 2024, стр. 161.
- ^ Живковић 2024, стр. 163.
- ^ Peričić 1998, стр. 232.
- ^ Peričić 1998, стр. 232-233.
- ^ Peričić 1998.
- ^ Живковић 2024, стр. 242-243.
Литература:
[уреди | уреди извор]- Острогорски, Георгије (1996). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Peričić, Eduar (1998). Sclavorum Regnum Grgura Barskog. Bar: Conteko.
- Равић, Ивана (2011). . „Писмо барског епископа Гргура сплитском канонику Гвалтерију: прилог датирању Немањиног напада на градове у Дукљи”. Стари српски архив. 10: 189—196.
- Живковић, Војислав (2024). Барска архиепископија под српском влашћу у средњем веку (докторска дисертација). Нови Сад: Филозофски факултет.
- Живковић, Војислав (2025). . „Термин "Buduanensis Auarorum" у папским исправама упућеним дубровачкој цркви током 12. и 13. века”. Црквене студије. 22: 291—301.
