Задар

Из Википедије, слободне енциклопедије
Задар
Zadar.jpg
Поглед на Задар са звоника катедрале св. Стошије
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава  Хрватска
Жупанија Задарска
Основан 9. век п. н. е. Либурнско насеље
48. п. н. е. Римска колонија
Становништво
Становништво
 — 2011. 70.674
Агломерација (2011.) 75.082
Географске карактеристике
Координате 44°07′10″ СГШ; 15°13′58″ ИГД / 44.119392309399615° СГШ; 15.232911157737525° ИГД / 44.119392309399615; 15.232911157737525Координате: 44°07′10″ СГШ; 15°13′58″ ИГД / 44.119392309399615° СГШ; 15.232911157737525° ИГД / 44.119392309399615; 15.232911157737525
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Задар на мапи Хрватске
Задар
Задар
Остали подаци
Градоначелник Божидар Калмета (ХДЗ)
Поштански број 23000
Позивни број 023
Регистарска ознака ZD
Веб-сајт
Службена презентација града

Задар (итал. Zara, лат. Iader или Iadera, раније на немачком Sara [1][2]) је град у Хрватској и административно средиште Задарске жупаније. Према првим резултатима пописа из 2011. у граду је живело 75.082 становника, а у самом насељу је живело 70.674 становника.[3] Задар је центар шире северне Далмације. По броју становника је, након Загреба, Сплита, Ријеке и Осијека, пети град у Хрватској.

Географија[уреди]

Задар се налази на 44º 6' северне ширине и 15º 13' источне географске дужине u северној Далмацији. Развио се на повољном положају у средишту источне обале Јадранског мора, заштићен архипелагом задарских острва од утицаја отвореног мора, што је имало велику важност у раздобљу доминације поморског саобраћаја. На копну му залеђе чини пространа равница Равних котара, која му омогућава несметано просторно ширење, по чему се разликује од других приморских градова у Хрватској.

Масивом Велебита задарско је подручје одељено од Лике и континенталног дела Хрватске, но боља прометна повезаност са унутрашњошћу земље је омогућена изградњом ауто-пута ЗагребСплит, односно тунела Свети Рок.

Историја[уреди]

У 9. веку п. н. е. Илирско племе Либурни настанило је Задар. У 1. веку п. н. е. Задар је постао римска колонија и успео је одржати своју независност кроз средњи век. Након пада Западног римског царства и разарања Салоне у раном 7. веку, Задар је постао главни град византијске провинције Далмације.

Франци су освојили Задар у раном 9. веку, али је враћен Византији 812. миром у Ахену. У 10. веку, Задар насељавају Словени. Задар је 1105. признао власт Угарског краља Коломана. Од тада Задар почиње све чешће ратовати с Венецијом.

1202. Задар су, уз помоћ крсташа, освојили Млечани. Крсташи су обећали Млечанима да ће им платити превоз бродовима до Египта, а када нису могли платити, Млечани су крсташе усмерили на Задар. Чак је и угарски краљ Емерик подржао крсташки поход, јер је настао сукоб око тога је ли правоверно да Божја војска нападне хришћански град. Свакако је Задар био разрушен и освојен. Папа Иноћентије III екскомуницирао је Млечане и крсташе који су суделовали у освајању.

После неколико побуна, град је дошао под власт угарско-пољског краља Лудовика I (миром у Задру 1358). После Лудовикове смрти Задар признаје власт краља Жигмунда, а затим Ладислава Напуљског који је 1409. Венецији продао Задар и „своја права“ на Далмацију.

Отада Задар почиње пропадати, јер су Венецијанци знатно ограничили његову политичку и економску аутономију. Када су Турци почетком 16. века освојили задарско залеђе, Задар постаје само јака тврђава која осигурава венецијанску трговину на Јадрану, управно средиште венецијанских поседа у Далмацији и културно средиште.

У то време у Задар и његову околину, као и у остатак граничног подручја према Турској крајини), населио се велики број Срба. Срби из залеђа Задра су протерани током етничког чишћења Срба из Хрватске 1995. године. Њихова имовина је махом конфискована, а малобројни повратници су изложени разним притисцима, како државе, тако и хрватских насељеника. Данас број Срба у Задру и околини не прелази 5%.

Након пада Венеције, Задар је 1797. припао Аустрији, где је од 1815. до 1918. био главни град Далмације. Споразумом у Сен Жермену Задар је након Првог светског рата припојен Италији.

У 15. и 16. веку значајна је активност књижевника који пишу на народном језику (Јеролим Видолић, Петар Зоранић, Брне Крнарутић, Јурај Бараковић, Шиме Будинић). Након пада Венеције (1797). Задар је под Аустријом до 1918, изузев раздобља француског владања (1805—1813), остајући главни град Далмације. За време француског владања (1806—1810) у Задру су излазиле прве новине на хрватском језику Краљски Далматин. Задар је у другој половини 19. века жариште покрета за културни и национални препород у Далмацији.

Становништво[уреди]

Град Задар[уреди]

Број становника по пописима[уреди]

Националност[4] 2001. 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948. 1931. 1921. 1910. 1900. 1890. 1880. 1869. 1857.
бр. становника 72.718 80.355 67.154 50.520 33.464 25.465 23.610 26.882 26.241 27.426 24.778 21.933 19.778 16.775 15.190
  • напомене:

Настао из старе општине Задар.

Задар (насељено место)[уреди]

Број становника по пописима[уреди]

Националност[4] 2001. 1991. 1981. 1971. 1961. 1953. 1948. 1931. 1921. 1910. 1900. 1890. 1880. 1869. 1857.
бр. становника 69.556 76.343 63.364 45.329 27.324 18.243 16.019 19.296 17.369 19.426 16.969 14.699 12.829 10.811 8.987
  • напомене:

У 1991. повећано припајањем насеља Бокањац, Дикло, Драчевац Задарски и Плоче. Садржи податке за та бивша насеља. У 1869. и 1931. садржи податке за насеље Црно, а у 1869. за насеље Кожино.

Попис 1991.[уреди]

На попису становништва 1991. године, насељено место Задар је имало 76.343 становника, следећег националног састава:

Попис 1991.‍
Хрвати
  
58.534 76,67 %
Срби
  
10.958 14,35 %
Југословени
  
1.728 2,26 %
Словенци
  
372 0,48 %
Албанци
  
342 0,44 %
Муслимани
  
334 0,43 %
Црногорци
  
282 0,36 %
Македонци
  
222 0,29 %
Мађари
  
100 0,13 %
Италијани
  
76 0,09 %
Немци
  
45 0,05 %
Словаци
  
44 0,05 %
Чеси
  
28 0,03 %
Пољаци
  
18 0,02 %
Русини
  
17 0,02 %
Украјинци
  
17 0,02 %
Руси
  
14 0,01 %
Румуни
  
11 0,01 %
Бугари
  
6 0,00 %
Јевреји
  
6 0,00 %
Роми
  
5 0,00 %
Аустријанци
  
3 0,00 %
Грци
  
3 0,00 %
Турци
  
1 0,00 %
остали
  
61 0,07 %
неопредељени
  
1.345 1,76 %
регион. опр.
  
197 0,25 %
непознато
  
1.574 2,06 %
укупно: 76.343

Демографске карактеристике[уреди]

Према попису становништва из 2001. становништво Задра чине Хрвати (92,8%) и Срби (3,3%). Преосталих 3,9% чине Албанци, Бошњаци и Италијани.

Пре Другог светског рата, град Задар је имао око 18.000 становника. Након тешких бомбардовања и исељавања Италијана неко је време стагнирао, али са појачаним привредним развојем нагло расте, и популацијски и територијално. Тако 1961. има 25.000 становника, 1971. – 43.000, 1981. – 60.000, а 1991. чак 76.000. Убрзаном изградњом су у његов састав до 1980-их укључена до тада засебна насеља Бокањац, Дикло и Драчевац.

Познате личности[уреди]

Срби у Задру[уреди]

Задар је одувек био најважније средиште православних Срба у Далмацији, који су ту чинили и знатан део становништва. Задранин Србин био је Јован Зовинић који је још 1535. био ректор правника на универзитету у Падови.

Српска саборна православна црква у Задру (1893) је посвећена Св. пророку Илији.[5]

Доситејеву популарну књигу набавили су и неки читаоци Задрани 1818. године: Арсеније Ковачевић чиновник при "Камералној управи" , поп Спиридон Алексејевић парох задрански и Гаврил Петровић купец.[6] Поучну и корисну књигу о виноградарству купили су још 1818. године предузимљиви Задрански грађани али и страни предузетници. Тако су се записали у списку претплатника: Герасим Зелић архимандрит манастира Купе, Матеј Ђурић, Христифор Милидраговић купец, Јован Симовић купец, Михаил Тодоровић купец, братија Георгије и Спиридион Боројевић, али и трговци из Великог Бечкерека, Книна, Метка, те Јован Радуловић "сердар" из Обровца.[7] Најдуговечнији српски часопис купован је и читан у Далмацији. Године 1830. прибавили су свој ћирилични примерак Задрани: поп Спиридон Алексијевић парох задрански (пре епископски викар), јеромонах Симеон Теркуља катихета задарски, Матеј Ђурић, богдан Вуковић купец, Стефан Ђурковић купец, Андреј Вуковић купец.[8] Као пренумеранти српског магазина наводе се 1836. године Задрани: поп Кирил Жежељ парох, Никола Вујновић катихета, Јован Брчић иконом "сјеменишта" (интерната), Михаил Андрејевић Нод војни свештеник, Стјепан Бузолић управитељ Препарандије, др Божидар Петрановић саветник суда, др Јован Медовић ц и к чиновник, Антун Симонић, Петар Петрановић, Михаил Јакшић - чиновници, десетак трговац, исто толико гимназијалаца и Књижница православне општине у Задру.[9] Једну ћириличну педагошку књигу набавила је пренумерацијом 1847. године група задарских читалаца: Никола Вуиновић катихета, предавачи богословски, Атанасије Бурлић архимандрит (крупски) и Герасим Петрановић професор, Мато Куртовић римокатолички свештеник и десетак православних клирика.[10] Поповићеву српску граматике узимају 1850. године умни Задрански грађани: Стефан Кнежевић архимандрит и "витез гвоздене круне", Атанасије Чурлић архимандрит и професор богословије, др Теодор Петрановић саветник, Симеон Љубић светеник Старограђански, Андрија Стазић учитељ, поп Видовић свештеник, Никола Вуиновић катихета, Макарије Вукадиновић парох и јеромонах Герасим Петрановић професор богословије.[11] Књига ћирилична о Првом српском устанку и вожду Карађорђу имала је претплатнике у Задру, где су 1860. године то били: Иван Брчић "професор старословенског и илирског наречја" у Задру са девет примерака, а у друштву са њим католички жупници - Водички, Трибуњски, Зларински, те Анте Брчић "претур" са острва Раба (Арбе).[12] Књигу Томазеа коју је "посрбио" (превео на српски) Стефан Петрановић 1864. године купио је Задранин, Симеон Јарамаз.[13] Вуков немачко-српски речник помогли су издашним прилозима Срби са свих страна. У Задру су то били угледни људи: Лазар барон Мамула ц и к подмаршал са 100 ф, др Људевит Лапена ц и к дворски савјетник са 40 ф, и др Јаков Вуковић ц и к тајник код намјесништва са 20 ф. Ту књигу су узели и читаоци у Задру: Стефан Кнежевић епископ далматински, Јеротеј Ковачевић архимандрит, поп Миџор катихета и Дане Петрановић академски сликар.[14]

др Божидар Петрановић (1809-1874) је објавио у Задру 1867. године, дело: "Богомили црква босанска и крстјани".[15] Ту књигу су наравно узели да читају његови суграђани: Ђорђе Николајевић протојереј, Исаија Олујић протосинђел, Стефан Вуиновић катихета, Никола Кнежевић протојереј задарски, Кирил Жежељ парох и још тридесетак претплатника.

Од 1842. до 1918. овде је седиште Епархије далматинске. 1841. у Задру је основана православна Клирикална школа а 1869. Богословски завод ("православни семинаријум") који је био у рангу факултета. Од 1854. у граду ради српска Девојачка школа а 1879. и вртић. Српска читаоница отворена је 1879. а Српска штедионица 1902. Српско певачко друштво „Бранко“ настало је 1904. године. "Далматинска матица" је 1869. године размењивала књиге са Друштвом српске словесности у Београду.

У Задру су излазили српски листови „Првенац“, „Истина“ (1885—1888), годишњак „Магазин“, „Српски лист“ (1880-1888) и „Српски глас“ (1888-1904). Сава Бјелановић је био уредник "Српског гласа", а бавио се у једној мисији 1890. године у Србији.[16]

Знаменити Срби који су свој век провели у Задру били су:

Петар Јагодић-Куриџа, вођа буковичке буне, сердари Стојан Јанковић и Илија Смиљанић, епископи и борци за националну просвету и права Срба Симеон Кончаревић и Стефан Кнежевић, др Никодим Милаш, архимандрит Герасим Петрановић, научник Божидар Петрановић, песник Јован Сундечић и Петар Прерадовић, књижевници Симо Матавуљ и Владан Десница и кошаркаши Стојко Вранковић и Аријан Комазец.

На последњем предратном попису становништва из 1991. године, сам град Задар имао је 76.343 становника, од чега Срба — 10.958 (14,35%).

Споменици и знаменитости[уреди]

Црква Св. Доната

Црква Св. Доната[уреди]

Црква Св. Доната из 9. века саграђена на остацима римског форума најпознатији је споменик и симбол града Задра, уједно и најпознатија монументална грађевина у Хрватској из раног средњег века. Саграђена је на традицијама рановизантијске архитекуре у раном средњем веку, највероватније почетком 9. века. Кружног је облика и није се сачувала у облику како је првобитно саграђена. Недостаје јој јужна приградња, па јој је средишња кружна језгра с те стране видљива. До 15. века називала се црква Св. Тројства, а од тада носи име Св. Донат, по бискупу који ју је дао саградити. Први пут црква се спомиње средином 10. века у списима византијског цара Констатина Порфирогенета. Данас се њен простор због изванредних акустичних карактеристика користи за музичке програме („Глазбене вечери у Св. Донату“).

Форум[уреди]

Форум у Задру испод темеља цркве Св. Доната и бискупске палате протеже се плочник главног трга из римских времена — Форум. Почеци му сежу у 1. век пре Христа. С три стране Форум је био опкољен монументалним тремом којег су красиле акантусове витице, гирланде и маскерони.

Калеларга[уреди]

Калеларга или Широка улица је главна и најпознатија задарска улица, која се протеже у смеру исток-запад од Народног трга до Форума. У Другом светском рату су уништене готово све зграде у улици, те је она обновљена у модернистичком стилу задржавајући само основни смер.

Катедрала Св. Стошија

Катедрала Св. Стошије[уреди]

Портал Катедрале Св. Стошије(Св. Анастасије) задарску катедралу посвећену Св. Стошији украшава изван на прочељу ружа те на забату главне лађе мања готичка ружа, накнадно уметнута. Портали имају карактеристичан романички облик, данас унутрашњост катедрале доима се својом монументалношћу (главна лађа је трипут шира од споредних). Звоник катедрале који данас доминира Задром, започет је још у касном средњем веку, да би га тек 1892. довршио енглески архитекта Томас Џексон по узору на звоник рапске катедрале.

Црква Св. Кршевана[уреди]

Црква Св. Кршевана — апсида Тробродна базилика с три богато украшене полукружне апсиде припадала је мушком бенедиктинском самостану. Саграђена је у романичком стилу и посвећена 1175, а име је добила по Св. Кршевану мученику, заштитнику града Задра. Прочеље је једноставно. У доњем делу нема никаквих украса осим главног портала. Унутрашњост цркве красе фреске романичко-бизантинских карактеристика. Звоник се почео градити крајем 15. века, али никада није довршен. Најлепши део фасаде је спољни украс, апсида.

Градске зидине (Мурај)[уреди]

Монументална Копнена врата (Порта тераферма) Микелеа Санмикелија из 1543. године у луци Фоша. Сачувани су остаци из римског доба, из средњег века те највише из 16. века. Уз бедеме се налази средњовековна „Капетанова кула“, а најсликовитији се део налази на јужном делу код лучице „Фоше“, где се налазе и Копнена врата из 1543. Према луци, близу цркве Св. Кршевана налазе се Лучка врата из 1573.

Морске оргуље[уреди]

Значајан архитектонски објекат у облику морских оргуља. Свакако необично име одражава и реализацију несвакидашње и оригиналне идеје. За разлику од обичних оргуља које се погоне меховима или ваздушним пумпама, овима енергију даје море, односно његови таласи. Кад нема енергије односно таласа, нема ни звука или мелодије. Могло би се рећи да сама природа диригује и изводи сопствену музику. То би могао да буде разлог да ово место добије култно обележје.

Међународна сарадња[уреди]

Фотогалерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. Grünenberg, Conrad. Beschreibung der Reise von Konstanz nach Jerusalem. 
  2. Петрић, Маринко (1486). Ведута Хвара из 1486. године. стр. 18. 
  3. „Пописане особе, кућанства и стамбене јединице, први резултати пописа 2011.”. Државни завод за статистику Републике Хрватске. Приступљено 28. 8. 2012. 
  4. 4,0 4,1 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  5. "Застава", Нови Сад 1896. године
  6. Доситеј Обрадовић: "Мезимац", Будим 1818. године
  7. Прокопије Болић: "Совршен винодјелац...", Будим 1816. године
  8. "Сербски летописи", Будим 1830. године
  9. "Србско-далматински магазин", Карловац 1836. године
  10. Урош Миланковић: "Просвета човека и образовање јестества", Беч 1847. године
  11. Ђуро Поповић: "Мала српска граматика", Беч 1850. године.
  12. Вук Ст. Караџић: "Правитељствујушћи совјет Сербскиј...", Беч 1860. године
  13. Никола томазео: "Моралне мисли", превод, Нови Сад 1864. године
  14. Вук Ст. Караџић: "Deutsch-serbisches Wörterbuch", Беч 1872. године
  15. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1867. године
  16. "Мале новине", Београд 1890. године

Литература[уреди]

Извори[уреди]

  • ЦД-ром: „Насеља и становништво РХ од 1857—2001. године“, Издање Државног завода за статистику Републике Хрватске, Загреб, 2005.
  • Пузовић, Предраг (2012). Задарска богословија. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. 

Спољашње везе[уреди]