Стефан Немања

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Немања I
Stefan Nemanja.jpg
Фреска из Богородичине цркве у Студеници
Датум рођења око 1113.
Место рођења Рибница, данашња Подгорица
Краљевина Дукља
Датум смрти 13.2.1200.
Место смрти Хиландар Света гора
 Византијско царство
Династија Немањићи
Отац Завида
Супружник Ана
Потомство Вукан Немањић
Стефан Немања II Првовенчани
Растко Немањић
Велики жупан Рашке
Период вероватно 11661196.
Претходник Тихомир Завидовић
Наследник Стефан Немањa II Првовенчани

Стефан Немања I (понекад Стеван, црсл. Стѣфань; око 111313. фебруар 1200)[1] је био велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем веку.

Сматра се једним од најзначајнијих српских владара,[2] а заједно са сином Светим Савом I Српским, једним од утемељивача Српске православне цркве, која Стефана Немању I слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба.[3]

Као најмлађи син властелина Завиде, збацио између септембра 1165. и августа 1166. године свог најстаријег брата Тихомира,[4] а вероватно и врховну власт Византије. Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања I се предао византијском цару Манојлу I Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретвљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, али приликом склапања мира Рашка је престала бити византијска вазална земља а Немањи I је призната власт над већим делом дотадашњих освајања.[5]

На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким.[6] На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176). године,[7] али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у Нирнберг 1188. на преговоре са светим римским царем Фридрихом I Барбаросом (1155—1190).

У уметности његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања I је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.[8]

Повукао се са власти и замонашио на сабору 25.3.1196,[9][10] а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Немању II Првовенчаног (велики жупан 1196—1217. и краљ 12171227).[11] Немања I је ово вероватно урадио у договору са византијским царем Алексијем III (1195—1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан Немања II био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су у фебруару 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Порекло и породица[уреди]

Главни чланци: Завида и Немањићи
Печат Стефана Немање I

Стефан Немања I је био четврти и најмлађи син српског властелина Завиде који је био у родбинским везама[12] са династијама које су у то доба владале Рашком (са Вукановићима по мушкој линији) и краљевином Дукљом (са Војислављевићима по женској линији). О Завидином животу и тим родбинским везама нема много поузданих података, али се на основу Немањиног житија може закључити да се он због сукоба са рођацима и борбе око власти у Рашкој, склонио у краљевину Зету.[6]

Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић (1900), као и Тибор Живковић (2006), претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу (1930) то био Вуканов синовац, Стефан Вукан. Поред ове две уверљиве замисли постоје и друге. Тако су пољски историчар Јан Лесни и енглески Џон Фајн замислили да је Завидин отац био Урош I.[13]

Осим Немање I, Завида је имао још деце:

Био је ожењен племкињом Аном (у монаштву Анастасија), која је потомкиња бугарског цара Јована Владислава и са којом је имао можда шесторо деце: [15]

Прилике у Рашкој у првој половини XII века[уреди]

Током осме деценије 11. века, зетски краљ Бодин (1081—1101) је заузео Рашку и на власт довео жупане Марка и Вукана. У византијским изворима са краја XI и почетка XII века јавља се Вукан као главни и једини предводник српских напада на Византију, који се из Звечана спушта на Косово и угрожава византијски Липљан. Не зна се када је он умро, пошто византијски извори након тог периода ћуте о њему, али се сматра да се то десило између 1112. и 1115. године. Након њега се, као рашки велики жупан, јавља његов братанац Урош I, који је водио офанзивну политику према Византији. Он се повезује са Мађарима и учествује у њиховом нападу на Византију (1127—1129), а почетком четврте деценије XII века удаје своју ћерку Јелену за угарског престолонаследника слепог Белу II (1131—1141). Она је имала утицаја на политику свога мужа, али и њеног сина и његовог наследника Гезе II (1141—1161), а на угарском двору се у том периоду налазио и један од Урошевих синова Белош, који је обављао високе државне послове као бан и палатин (управник двора).

Пре 1146. године, највероватније крајем 1145. године[13], Урош I умире, а власт преузима његов најстарији син Урош II. Он се повезује са Угарском, којом је тада владао његов сестрић Геза II уз помоћ своје сестре и брата, покушава да се ослободи византијске врховне власти. Међутим, цар Манојло је 1149. године спалио Рас, а идуће године је на реци Тари (код Ваљева или у Црној Гори[13]) потукао српске снаге ојачане помоћним угарским одредима. Он је Уроша II приморао да поново призна византијску власт, као и после нове неуспешне побуне 1153. године. Уроша II је покушао да збаци са власти 1155. године најмлађи син Уроша I Деса, али Урош II је остао на власти одлуком Манојла I Комнина.[19][13]

Рођење и младост[уреди]

Немања I на уметничкој гравури

Немањин отац, Завида, је прогнан из Рашке током грађанског рата који је у њој вођен око власти међу Вукановићима.[20] Првовенчани је у житију Светог Симеона (Немање I) пише: Иако ме тада није било нити памтим шта је било о рођењу његову, ипак сам слушао да је био велики метеж у овој страни српске земље, и Диоклитије и Далмације и Травуније, и да су родитељу његову браћа му завишћу одузели земљу.[6] На основу речи да је “одузета земља” Завиди, али и каснијег писања да се врато у столно место Тибор Живковић је замислио да је Завида заправо био велики жупан, кога су сродници збацили са власти.[13] Првовенчани је даље записао да се Завида након тога склонио "у место рођења својега, по имену Диоклитија/Дукља".[6]

Током Завидиног прогона из Рашке у Рибници на Морачи (данашња Подгорица), њему се родио најмлађи син Немања I,[21][6] вероватно 1113. године.[22] Немања I крштен је у римокатоличкој цркви, по латинском обреду, који је био преовлађујући у тадашњој Дукљи, а према Првовенчаном по повратку Завидине са породицом у Рашку, Немања I крстио по други пут, у епископалној цркви светих Петра и Павла у Расу (тадашњој престоници Рашке), по грчком обреду.[6]

У покушају да се одреди када је Завида са синовима био у прогонству у Зети Тибор Живковић је замислио да је Завида после смрти великог жупана Вукана 1112. године неколико месеци био велики жупан, а затим протеран. У Житијиу Светог Симеона о Завидином повратку у Рашку пише да се он вратио у столно место,[6] а из тога Тибор Живковић изводи замисао да се Завида вратио у Рашку као велики жупан и одређује 1124. као време када се то могло догодити.[13] Тако је средина треће деценије XII века најраније време повратка Завиде у Рашку. Недстатак ове замисли је што нема писаног извора који би говорио нешто о Завиди и његовим синовима у то време. Према Хиландарском летопису „Стефан Немања пришао је у отџбину Рашку у цркву светих апостола Петра и Павла и ту се крстио када је имао 30 лета.” На основу тога је настала замисао да се Немања, са оцем, најкасније око 1143. године, тј. у петој деценији XII века вратио у Рашку.[23][24]

Удеони кнез (од 1159. до 1165. или 1166)[уреди]

Немања I, као удеони кнез, тј. члан владарске породице добио је на управу део Србије. Ту управну област чиниле су жупе Топлица, Ибар, Расина и Реке односно области око Топлице, Ибра, Расине и Пусте Реке.[6] Сава I Српски у Студеничком типику записао је да је Немања I имао 46 година када је почео да влада.[21] Према Савином писању почетак те владавине, тј. удеоног управљања делом Србије се вероватно догодио 1159.[25] Стефан Немања I је учествовао у управљању Србијом под влашћу три велика жупана Уроша II, Десе и Тихомира. Сусрет цара Манојла I и Немање I најкасније се десио 1165. године када је најкасније смењен велики жупан Деса, а владар у Србији је постао Немањин брат Тихомир.

Вероватно у седмој деценији XII века, током припрема за један од похода против Мађара, или после неког од њих, византијски цар Манојло I Комнин (1143—1180) позвао је Немању I у свој логор у Нишу. Првовенчани сусрет цара и Немање I описује као веома срдачан:

Викицитати „А кад га овај угледа, прими га с царском љубављу и пољуби га.”

— Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“
Вероватни остаци Раса, некадашње престонице Рашке

Том приликом Манојло I је Немањи I доделио дворску титулу царског сана и жупу Дубочицу (око данашњег Лесковца) на управу.[6] Немања I тако је постао директни царев вазал. Манојлови разлози за овај поступак нису познати, али је вероватно Немања I изабран зато што је био најмлађи од четири брата, па самим тим и са најмање легитимитета да се укључи у борбу за положај великог жупана које су са прекидима трајале током последњих деценија,[26] али и због тога што је владао областима које су се наслањале на правац Via Militaris који је ишао Моравском долином, због чега је Немања I био у положају да одсече одступницу Византинцима у борби са Мађарима. Треба имати у виду да су Византинци и Мађари током прве половине XII века водили сталне борбе на граници Панонске низије и Балканског полуострва, у којима су Рашки велики жупани били традиционални савезник краљевине Угарске. Због тога је Манојло уздизањем Немање I, покушао да закомпликује прилике у Рашкој, али и да стицањем Немањине захвалности обезбеди себи леђа.[26]

У време похода против краљевине Угарске Манојло I се коначно обрачунава са Урошем II и уместо њега уздиже Десу који тако други пут постаје велики жупан (1162/63—1163. или 1165).[27] Поставивши Десу за великог жупана цар Манојло I је затражио да му врати област Дендру коју му је дао на управу 1155. године.[14] Манојло I је ишао у нови напад на краљевину Угарску преко Ниша поново 1165. У том походу византијске војске 1165. Манојло I привремено је освојио Земун,[28] а вероватно у повратку из тог успешног похода одлучио је да смени великог жупана Десу.

Нејасна је примедба Јована Кинама да је велики жупан Деса каснио да се придружи цару када је Манојло I ишао, преко Ниша, у војни поход против Мађара.[29] Зато није потпуно јасно да ли је велики жупан Деса водио помоћне одреде у нападу Манојла I на Мађаре или неко други 1165. Поред тога, Деса цару није вратио Дендру, а цару су стигли и извештаји како велики жупан преговора о савезу са Мађарима и Немцима. Зато је Манојло I позвао на одговорност Десу у Ниш. Након тога је одведен у Цариград.[30] Манојло I поставио је за новог великог жупана Тихомира.

У успешним походима византијске војске против краљевине Угарске током 1164. и поново 1165. године заузети су Земун на северу, а Далмација са већим бројем градова на обали Јадранског мора од Островице, преко Сплита и можда до Бара.[31] Тада је уз византијску војску, на челу својих одреда, највероватније био и Стефан Немања I.

Угарски краљ је напао Срем и Далмацију 1166.[32] и зато је уследио нови већи византијски поход 1167. године, које је водио Андроник Контостефан у Срем 1167. Уз Византинце су ишли и помоћни одреди српске коњице које је послао велики жупан Рашке.[33] Ти одреди су учествовали у византијској победи код Сирмијума (данашње Сремска Митровица) која је одлучила исход рата.

Сукоби са браћом[уреди]

Непосредно после добијања Дубочице, Немања I почиње са градњом манастира светог Николе у Куршумлији и манастира посвећеног Богородици на ушћу Косанице у Топлицу[6]. У његовим житијима се градња ових манастира наводи као разлог за незадовољство његове браће, која су му пребацивала да ради на своју руку, без њихове дозволе или барем договора са њима. На те примедбе Немања I је одговорио:

Викицитати „Браћо моја драга, како смо једнородни, нека не буде на гнев ово дело моје, које почех у Господу и доврших га. Ја га сврших, па, ако је добро, нека је мени, а ако је зло, нека опет буде мени.”

— Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“
Развој рашке државе (1168—1190)

Међутим, прави разлог незадовољства Немањине браће је највероватније била Немањина претензија да уз помоћ Византије и подршку цркве, дође до титуле великог жупана. Он је покушао да се, уз подршку дела племства, домогне титуле великог жупана оптужујући Тихомира да води византофилску политику. На великом скупу рашке властеле, који је сазван тим поводом, Немања I је са делом оних који су га подржали заробљен и затворен у пећини крај Раса. Његово заробљеништво је трајало релативно кратко, пошто су га његове присталице убрзо ослободиле, након чега је уз подршку властеле постао велики жупан Рашке и потиснуо браћу, која су побегла у Византију.

Око датирања његовог доласка на власт постоје неслагања, тако да једни смештају Немањину побуну на сабору у 1165. годину, а његово ослобођење и долазак на власт у 1166. годину[34][12], док су раније неки Немањину побуну на сабору смештају у 1167. годину (после Тихомировог слања одреда Византији 1166. године), а његово ослобођење и долазак на власт у 1168. годину[14]. Данас нема разлога за сумњу у Новаковићево тумачење да је Немања I између септембра 1165. године и августа 1166. године, збацио најстаријег брата Тихомира, преузео власт, прогласио се великим жупаном и привремено потиснуо из земље осталу браћу (Тихомира, Стацимира и Мирослава).[4][35]

Немањина житија наводе да се избавио из тамнице тако што је обећао светом Ђорђу да ће подићи манастир у његову славу на врху брда које је једино могао видети из пећине, само ако га ослободи из тамнице. Светац му је помогао, према наводима хагиографија, а Немања I му је у знак захвалности подигао манастир Ђурђеви Ступови[14] (градња започета 1171. године).

Његова браћа су од Манојла добила војну подршку у покушају да поврате власт. Немањина житија наводе да је против њега послата велика најамничка војска у којој је поред Грка, било Франака и Турака[36]. До битке је дошло можда у јесен 1168. године[14] код Пантина, недалеко од Звечана и у њој су Немањине снаге успеле да потисну противника у Ситницу, у којој су се многи подавили[6][36] док су се остали у нереду повукли са бојишта. У Ситници се удавио и његов брат Тихомир[14], а након битке Немања I је признао врховну власт Византије, док га је Манојло прихватио као законитог владара Рашке[12]. Касније се Немања I измирио са браћом и оставио их на власти у њиховим удеоним кнежевинама.

Велики жупан (од 1165. или 1166. до 1196)[уреди]

Рат са Византијом[уреди]

Византијски цар Манојло I Комнин

Немања I напао је 1170. године, византијског вазала, кнеза Зете Радослава и том приликом припојио својој земљи део тадашње Зете и Неретвљанску област[14]. Већ наредне године Манојло Комнин долази у сукоб са Млетачком републиком и по његовом наређењу бива 12.03.[26] заплењена сва млетачка имовина на простору Византије[34]. Као одговор на ово, из Венеције је покренута млетачка ратна флота са око 120 бродова ка византијским поседима. Борби против Византије прикључила се и краљевина Угарска, а подршку овом савезу давало је и Свето римско царство, са Фридрихом Барбаросом (1152—1190) на челу. У овај савез се 1172. године укључује и Немања I, који отпочиње са ударима ка Котору, ометаући истовремено саобраћај кроз моравску долину (путни правац Београд-Браничево-Ниш)[12]. Међутим, исте године умире краљ Угарске Иштван III (1162—1172), после чега почињу сукоби око власти у самој Угарској, из којих као победник уз византијску помоћ 1173. године излази Манојлов кандидат Бела III (1173—1196)[37]. Непосредно након тога, млетачка војска током зимовању на острву Хиосу бива десеткована епидемијом,[38] тако да Рашка остаје сама у борби против Византије. Манојло је одмах искористио повољан тренутак и сам се на челу војске упутио у Рашку. Пред надолазећом византијском војском, велики жупан Рашке се повукао у планине.

Заточеништво у Цариграду[уреди]

Овај сукоб се окончао Немањином предајом цару Манојлу. Он је једног дана гологлав, босоног, са одећом исцепаном до лаката, конопцем око врата и мачем на рукама ушао у византијски логор и изашао пред цара. Стигавши до Манојла Немања I је пред њега пао ничице пружајући му свој мач, да са њим ради шта му је воља. Византијски цар је прихватио његову понизност, приставши на обнову вазалних обавеза и остављање Немање I на положају великог жупана. Завршни део ове епизоде одиграо се у Цариграду, кроз који је бунтовни велики жупан Рашке проведен у Манојловој тријумфалној поворци[14]. Током боравка у Цариграду, велики жупан Рашке је живео у манастиру Богородице Евергетиде (у чију је славу по повратку у Рашку подигао манастир Богородице Добротворке (тзв. Студеница)).

Повратак у Рашку[уреди]

Византијски цар Манојло Комнин је вратио Немању I на положај великог жупана, а његовој браћи је потврдио њихове удеоне области - Страцимиру око Западне Мораве и Мирославу Захумље. По повратку у Рашку, Немања I се окренуо учвршћивању централне власти, а Тихомировог сина и наследника Првослава је приморао да се одрекне владарских претензија у његову корист.

У складу са својим вазалним обавезама, Немања I је редовно слао помоћне одреде у византијске војне походе. Тако су се и српске снаге нашле у саставу византијске војске коју су трупе Иконионског султаната до ногу потукле у бици код Мириокефалона 17. септембра 1176. године у кланцима Мале Азије[34]. По речима Никите Хонијата, сам Манојло је овај страховит пораз упоредио са катастрофом код Манцикерта из 1071. године[34].

Византијски цар Манојло I Комнин умире 24. септембра 1180. године, након чега Византију захватају унутрашња превирања, у којима се за пар година смењује неколико владара, што доводи до великих промена на Балканском полуострву. Краљевина Угарска, Рашка и бановина Босна непосредно после Манојлове смрти прекидају вазалне односе са Византијом[14], а већ 1185. године на простору данашње Бугарске избила је побуна у којој је обновљена бугарска држава и створено тзв. друго бугарско царство[34]. Многе вазалне државе у региону, међу којима и Рашка, тада се окрећу од слабе Византије према Папству.[39]

Освајање Ниша, Косова и Метохије[уреди]

Унутрашњу кризу у Византији први је искористио угарски краљ Бела III, који је током 1180. и 1181. године освојио Далмацију. Немања I му се придружио 1183. године и они су заједно нападали на византијске поседе у Моравској долини и источно од ње. Током овог похода заузети су Београд, Браничево, Равно (данашња Ћуприја) и Ниш, а здружене снаге су продрле чак до Средеца (данашња Софија)[14][26]. Мађари су се након тога повукли из борби, док је Немања I наставио офанзиву и заузео област нишавску до краја, Липљан, и Мораву (Биначка Морава[12]), и звано Врање, призренску област и оба Полога до краја с међама својим[6].

Освајање Зете[уреди]

Политичка карта Балкана 1184. године

После продора на југ и исток, Немања I је напао византијског вазала, кнеза Дукље Михајла III (1162—1186), из владарске династије Војислављевића. Ток освајања није познат, али се он већ у јануару 1186. године помиње као владар у Котору, тако да се сматра да је до тада овладао целокупном Зетом[12].

У том походу заузео је градове[6][12]: Дањ, Сард, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар, Рисан, а о страдању градова, у којима су византијске присталице пружиле отпор[12], у његовим житијима се наводи:

Викицитати „Остале градове пообара, и поруши, и претвори славу њихову у пустош...”

— Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“

Викицитати „... градове сазидане од њих разруши и измени славу њихову у слику пустоши, и име њихово не назва се више тамо у области тој...”

— Доментијан, „Житије светог Симеона“

Ових борби и разарања је био поштеђен само Котор, који је Немања I додатно утврдио и у њему подигао свој дворац[6].

Напади на Дубровник[уреди]

Истовремено са Немањиним походима, његова браћа Страцимир и Мирослав су 1184. године отпочели са нападима на поседе Дубровачке републике[12]. Прво је Страцимир са флотом покушао да заузме Корчулу, али је претрпео пораз у коме му је флота спаљена[12], а он сам се једва спасао[38]. Исте године, Мирослав је напао Дубровник са 13 бродова, али је 18. августа потучен недалеко од Пољица, код острвцета Колочепа[26]. Наредне, 1185. године, Мирослав је опсео град са копна, али се повукао након седам дана бомбардовања града помоћу опсадних справа[12].

Непријатељства између Дубровачке републике и Рашке су окончана 27. септембра 1186. године, када је закључен мир између њихових представника, жупана Невдала и Дружине Видошевића (са рашке стране) и дубровачког кнеза Крваша и надбискупа Трифуна (са дубровачке стране). Одредбе мира давале су Дубровчанима право слободне трговине, испаше и искоришћавања шума у Рашкој, док је становницима Рашке омогућен слободан промет у граду[26].

Преговори са Барбаросом и крсташки напади на Византију[уреди]

После слома друге норманске офанзиве на Балканско полуострво (крајем 1185)[34], византијски цар Исак II (1185—1195, 12031204) је ступио у преговоре са Белом III око окончања непријатељстава. Направљен је договор да се цар ожени Белином ћерком Маргаритом, а да као мираз Византији буду враћени градови и области у моравској долини, који су већином били у Немањиним рукама[26]. Овај догађај оставио је Рашку без јаког савезника, због чега је Немања I био приморан да пронађе другог јаког савезника. Истовремено је наставио офанзиву и ширење својих области, ослањајући се на византијску заузетост побуном на простору данашње Бугарске коју је помагао[34].

Пад Јерусалима 2. октобра 1187. године[34], покренуо је III крсташки поход на Свету земљу. Део крсташа, предвођен светим римским царем Фридрихом Барбаросом, планирао је да прође кроз Немањине земље, што је велики жупан покушао да искористи, уздајући се у непријатељство Фридриха и Византије услед сукоба на простору данашње Италије. Његови изасланици су на Божић 1188. године у Нирнбергу, предложили светом римском цару да се састане са Немањом који ће му омогућити безбедан пролазак и снабдевање кроз Рашку[26][38].

До сусрета двојице владара дошло је 27.07. 1189. године у Нишу.[40][26][12] Немања I је у пратњи свог брата Страцимира понудио Фридриху[12]:

  • 20.000 војника спремних на рат са Византијом
  • ступање Рашке у вазалне односе са Светим римским царством

заузврат, Немања I је тражио да му се признају сва дотадашња и будућа освајања.

Сличну понуду су, том приликом, изнели и устаници са простора данашње Бугарске, нудећи 40.000 војника. Фридрих није прихватио ове понуде, тако да није дошло до стварања савеза, али је та опција остала отворена, о чему сведочи и уговорено венчање између Мирослављевог сина Тољена и ћерке Бертолда од Андекса, истарског грофа и титуларног војводе Хрватске и Славоније, до којег на крају ипак није дошло[26].

Крсташка војска је из Ниша наставила низ Via Militaris ка Сердици и Хадријанопољу, а иза ње је наступао Немања I са својим трупама настављајући освајања Византијских области[26]. Стални пљачкашки напади на крсташе довели су до отворених непријатељстава и Фридрихове снаге новембра 1189. године, после опсаде, заузимају Хадријанопољ и отпочињу са припремама за удар на Цариград. Због тога долази до обнове преговора о савезу са Немањом I и устаницима са простора данашње Бугарске[26][12], а Фридрих покреће и своју флоту (на челу са његовим сином Хенриком (1191—1197)) ка Цариграду, да би извршио поморску блокаду византијске престонице[38], коју је уз помоћ Срба и Бугара планирао да нападне[12]. Међутим, ове акције бивају прекинуте 14. фебруара 1190. године[26], када долази до закључења мировног уговора по коме су крсташи пребачени у Малу Азију да наставе свој поход ка Јерусалиму.

Стефан Немања I, фреска из Богородице Љевишке (почетак XIV века)

Ослобођен опасности од Фридриховог напада, Исак II покреће своје трупе, прво ка простору данашње Бугарске, а потом и ка Немањи I који је у међувремену освојио Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби и Скопље[12]. Византијска војска је надирала са југа и Немања I се пред њом повлачио, да би негде на Јужној Моравијесен 1190.[14][34] или почетком 1191. године[26]) дошло до битке у којој је Византија однела одлучну победу. Немања I се након тога повукао, док су Византинци опустошили тај део Рашке, спаливши и један Немањин дворац, највероватније недалеко од данашње Куршумлије[26]. После тих дејстава, дошло је до склапања мира, према коме је[34][14][26]:

Последњи рат, Немања I је водио, 1192. или 1193. године[12], против Мађара, који су напали Рашку. Детаљи овог сукоба нису познати, али је извесно да су Византинци са неколико одреда потпомогли српску одбрану и да се цео сукоб окончао без неких територијалних промена, након притиска који је на краља Угарске Белу III извршио папа Целестин III (1191—1198), на инсистирање Исака II[34].

Крајем Немањине владавине, настала је и најстарија, данас сачувана, ћирилична књига писана српском редакцијом старословенског језика, Мирослављево јеванђеље, писано за његовог старијег брата, хумског кнеза Мирослава.

Повлачење са власти и одлазак у монаштво[уреди]

Свети Симеон
Мироточиви
Sveti Simeon Kraljeva Crkva detalj.jpg
Фреска из краљеве цркве у Студеници, око 1314.
Датум рођења око 1113.
Место рођења Рибница (данашња Подгорица)
Краљевина Дукља
Датум смрти 13. фебруар 1200.(1200-02-13) (86/87 год.)
Место смрти Хиландар
Света гора, Византија
Поштује се у Српској православној цркви
Канонизација од Српске православне цркве
Главно светилиште Хиландар, место његове смрти
Празник 13/26. фебруар

Велики жупан Стефан Немања I је изгледа имао пуне 83 године 25. марта 1196. године, када је сакупио велики државни сабор да се повуче са власти.[41] На сабор је позвао:

Викицитати „... жену своју, и синове своје, и архијереја својега по имену Калиника, и старешине, и кнезове земље своје који управљаху, војводе, војнике...”

— Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“

Власт и титулу великог жупана Рашке је предао средњем сину, Стефану Немањи II, чији је таст Алексије III Анђел (1195—1203) 08.04. 1195. године извршио државни удар у коме је свргнуо са власти свог брата Исака II и преузео власт[34]. Најстаријем сину Вукану је оставио на управу Зету, Травунију, Хвосно и Топлицу, са тим да је подређен Стефану Немањи II, као великом жупану Рашке.

Немања I се после сабора и повлачења са власти замонашио са супругом Аном у цркви светих Петра и Павла у Расу и том приликом су узели монашка имена Симеон и Анастасија. Прву годину свог монашког живота провео је у манастиру Студеници, да би се у новембру 1197. године придружио свом најмлађем сину монаху Сави на Светој гори. Тамо је, заједно са њим, уз дозволу византијског цара, оживео запустели манастир Хиландар 1198.[26][42]

Викицитати „... који ће служити за примање људи од српскога народа...”

— Оснивачка хрисовуља манастира Хиландар

Смрт[уреди]

Монах Симеон (Стефан Немања I) је преминуо у дубокој старости у манастиру Хиландар, а то се догодило вероватно како је Сава записао у Хиландарском и Студеничком типику 3. фебруар 1200. године.[43][1] Према хришћанском предању, у тренутку његове смрти просторију је обасјала светлост. Следеће године га је Светогорски сабор канонизовао као светог Симеона Мироточивог, јер су његове мошти точиле миро. Његов син Сава је 1208. године пренео његове посмртне остатке у Рашку, да би над њима измирио своју старију браћу Стефана Немању II и Вукана који су се борили око власти. Његове мошти су тада положене у његову задужбину Студеницу, у којој се и данас налазе.

Српска православна црква га прославља 26. фебруара по грегоријанском, односно 13. фебруара по јулијанском календару.

Немањина верска политика[уреди]

Стефан Немања I се сматра једним од родоначелника Српске православне цркве, првим великим ктитором православних храмова међу Србима и дубоко побожним човеком[12][14]. Православље је, према византијском моделу, постало државна вера, а епископија у Расу њено средиште. О томе сведочи и чињеница да су рашки епископи Јевтимије и Калиник важили за утицајне личности у држави и на саборима[12]. Без обзира на то, он је одржавао добре и чврсте везе представницима папске курије, како из политичких разлога због подршке у борби против Византије, тако и због чињенице да је у његовој држави део становништва, махом у приморским областима, био римокатоличке вере[14].

Током своје владавине, Немања I је повео борбу против богумилске јереси чије је припаднике прогнао и казнио[12], тако да они након тога нису представљали већу опасност по државу[12][14].

Немањине задужбине[уреди]

Током свог живота Немања I је подигао и обновио већ број манастира и цркви, како на просторима којима је владао односно управљао, тако и у другим земљама.

Свети Симеон и свети Сава оснивају Манастир Хиландар

Поред ктиторских делатности, Немања I је помагао хришћанске светиње у свету[44]:

Прогони богумила[уреди]

Крајем XII века, међу Србима и другим балканским Словенима, је било веома распрострањено словенско хришћанско учење названо богумилство. Главна политичка тенденција богомилства била је отпор византијској државној и црквеној власти.[45]

Сабор против богумила, црква светог Ахилија у Ариљу (1290)

Само богумилство је било веома раширено међу народом у Рашкој и Босни[14], а његово ширење међу властелом довело је Немањине акције против њих[12]. Он је сазвао државни сабор на коме је требало да се донесе одлука даљим мерама против њих. На њему се део властеле успротивио било каквој акцији против њих[14], али је на крају ипак донета одлука да се они прогнају из земље и казне[12]. Богумили су се оружјем супротставили одлукама сабора[14], тако да је Немања I против њих повео прави крсташки рат[14] у коме је богумилство уништено. Они су већином протерани из државе[12], имовина им је попаљена и одузета[12], док је део њих остао у земљи прикривајући своју веру[14]. Немањин син Стефан Немања II, овим речима описује рад свог оца против богумила:

У сукобима су спаљене њихове књиге[6], највероватније словенске апокрифне књиге, које су они преводили[46]

Део богумила је тада побегао у околне земље, махом у Босну, где су нашли уточиште под окриљем Цркве босанске и бана Кулина.

Извори[уреди]

  1. 1,0 1,1 Логос (2016). стр. 121-126.
  2. Један је од 16 владара који су уврштени у књигу „100 најзнаменитијих Срба“, коју је саставила Српска академија наука и уметности.
  3. Деретић (2005)
  4. 4,0 4,1 Новаковић (1958). стр. 186-187.
  5. Логос (2016). стр. 117.
  6. 6,00 6,01 6,02 6,03 6,04 6,05 6,06 6,07 6,08 6,09 6,10 6,11 6,12 6,13 6,14 Стефан Првовенчани, „Житије светог Симеона“ (превод рукописа на данашњи српски са коментарима)
  7. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 105.
  8. 8,0 8,1 8,2 Александар Дероко, Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији (треће допуњено издање), Београд 1985.
  9. Свети Сава (2009). стр. 69.
  10. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 165.
  11. Логос (2016). стр. 134, 137-140. Данас је прихваћено мишљење да је Првовенчани крунисан за краља 1217. године. То би могла бити озбиљна грешка. Сви писани извори указују како је крунисање Стефана Немање II Првовенчаног за краља вероватно било крајем 1219. или почетком 1220. године, а не 1217.
  12. 12,00 12,01 12,02 12,03 12,04 12,05 12,06 12,07 12,08 12,09 12,10 12,11 12,12 12,13 12,14 12,15 12,16 12,17 12,18 12,19 12,20 12,21 12,22 12,23 12,24 Група аутора, Историја српског народа I , Београд 1981.
  13. 13,0 13,1 13,2 13,3 13,4 13,5 13,6 Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара: IX—XII век. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 86-17-13754-1. 
  14. 14,00 14,01 14,02 14,03 14,04 14,05 14,06 14,07 14,08 14,09 14,10 14,11 14,12 14,13 14,14 14,15 14,16 14,17 14,18 14,19 14,20 Станојевић, Станоје (1910). Историја српскога народа. Београд. 
  15. 15,0 15,1 15,2 Genealogy.eu, сајт који садржи породична стабла краљевских и племићких породица
  16. Логос (2016). стр. 118, 126.
  17. L. P. Brockett, The Bogomils of Bulgaria and Bosnia: The Early Protestants of the East (1879)
  18. Павлов, Пламен. Търновските царици. стр. 10–11, В. Т.:ДАР-РХ. 2006. ISBN 954-9789-04-3.
  19. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 59, 180-182, 192. Мисли се да је тада Деса добио на управу област Дендра код Ниша.
  20. Име Немањиног оца Завида, помиње се само на два места (натпис у цркви светог Петра и Павла на Лиму у данашњем Бијелом Пољу и запис у склопу „Мирослављевог јеванђеља“) као име оца његовог брата Мирослава, док се у његовим житијима не помиње.
  21. 21,0 21,1 Свети Сава (2009). стр. 76.
  22. Логос (2016). стр. 121-126. Према временским одредницама које је оставио Сава I Српски у Студеничком типику Немања I био је рођен у фебруару или марту 1113.
  23. „Entry of Slavs Into Christendom“, Приступљено 8. 4. 2013.
  24. Логос (2016). стр. 112. У напомени 1.
  25. Логос (2016). стр. 112, 126.
  26. 26,00 26,01 26,02 26,03 26,04 26,05 26,06 26,07 26,08 26,09 26,10 26,11 26,12 26,13 26,14 26,15 26,16 Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа. Бања Лука; Београд: Глас српски; Ars Libri. 
  27. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 58-61, 139. са напоменама 106, 141 и 155. Опис византијских писаца смењивања великог жупана Десе је противречан и изгледа како се то могло догодити и 1163. и 1165. године. Раније се веровало писању Јован Кинама и крај владавине Десе стављао се у 1163. Данас се већином мисли да је грешку у опису направио Ј. Кинам, а да је поузданији Никита Хонијат. Тако се претпоставља да је Деса био велики жупан до 1165.
  28. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 63-64. у напомени 155 “по Кинаму je до сукоба Деса-Манојло дошло 1163. године, када je цар кренуо према Угарској, али се задржао γ Ηишу. Το je година у којој није дошло до угарско-византијских борби, пошто су међусобни односи регулисани преговорима. По Кинаму je Стефан IV био жив. По Хонијату су, међутим, прилике биле друкчије γ време сукоба Десе са царем. У Угарској je Стефан IV био убијен, Манојло je ca великом војском кренуо у Срем, вођене су велике борбе око Земуна, који се најзад и предао византијској војсци. То су догађаји 1165. године. Манојло je решио да односе са Десом рашчисти пошто се враћао са победоносног похода у Угарској”.
  29. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 63-64. и напомена 155. Ипак, по истом писцу Срби су као помоћни одреди били у царевој војсци средином 1165. Видети и стр. 75-77.
  30. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 63-64.
  31. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 79, 86-91, 93. и 95. са напоменама.
  32. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 89-91. и 93. са напоменама.
  33. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 95-98. са напоменама.
  34. 34,00 34,01 34,02 34,03 34,04 34,05 34,06 34,07 34,08 34,09 34,10 34,11 Георгије Острогорски, Историја Византије (II фототипско издање оригинала 1959), Београд 1993.
  35. Логос (2016). стр. 112-113.
  36. 36,0 36,1 Доментијан, „Житије светог Симеона“
  37. Александар Каждан, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium (на језику: енглески). Оксфорд. 
  38. 38,0 38,1 38,2 38,3 Жељко Фајфрић, Света лоза Стефана Немање, Шид 1998.
  39. Јосип Врандечић, „Црква босанска и Црква далматинска: Средњовјековна хереза у Далмацији “
  40. ВИИНЈ, IV (1971). стр. 155.
  41. Логос (2016). стр. 120, 124, 129.
  42. Логос (2016). стр. 120, 124.
  43. Павле Поповић, Година смрти Немањине
  44. 44,0 44,1 44,2 44,3 44,4 44,5 44,6 44,7 44,8 Василије Марковић, Православно монаштво и манастири у средњовековној Србији (прво издање), Сремски Карловци 1920.
  45. Иво Пилар, Богомилство као социјални и политички проблем“ (1927)
  46. Према наводу Бранка Бјелајца:„Богумили су у X, XI и XII веку преводили апокрифне црквене књиге на ондашњи српски књижевни језик.“ Срећковић, Славков Пантелија: Историја српскога народа, књига прва, Београд, 1884. године.

Извори и литература[уреди]

Примарни извори[уреди]

Научни радови[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Тихомир
Велики жупан Рашке
(1165. или 116625.03. 1196)

Наследник:
Стефан Првовенчани