Темплари

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма
Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici  (латински)
Seal of Templars.jpg
Активност око 1119 — 1312.
Припадност Папа
Тип Католички витешки ред
Улога Заштита хришћанских ходочасника
Величина 15.000—20.000 на самом врхунцу, од чега су 10% били витезови[2][3]
Штаб Храмовна гора
Јерусалим
Краљевина Јерусалим
Надимак Ред Соломоновог храма
Витезови Темплари
Патрон Бернард од Клервоа
Мото Не нама Господе, не нама, већ Имену Свом славу дај
(лат. Non nobis, Domine, non nobis, sed Nomini tuo da gloriam)
Маскота Два витеза која јашу једног коња

Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма (лат. Pauperes commilitones Christi Templique Salomonici), познати и као Ред Соломоновог храма, Витезови Темплари или само Темплари, били су католички витешки ред који је 1139. године папинском булом Omne Datum Optimum признала Света столица.[4] Ред је основан 1119. године и дјеловао је од 1129. до 1312. године.[5]

Ред, који је био међу најбогатијим и моћнијим, постао је омиљена добротворна организација цијелог хришћанског свијета, док су чланство и моћ ред муњевито расли. Темплари су били истакнути у хришћанским финансијама. Витезови Темплари, у својим препознатљивим бијелим мантијама са црвеним крстом, били су међу највјештијим борбеним јединицама током крсташких ратова.[6] Неборбено чланство реда, које је чинило 90% људства, управљало је великом економском инфраструктуром широм хришћанског свијета,[7] развијајући иновативне финансијске технике које су рани облик банкарства,[8][9] изградњом сопствене мреже од приближно 1.000 командерства и фортификација широм Европе и Свете земље, вјероватно оснивајући прву међународну корпорацију на свијету.[10][11]

Темплари су били блиско повезани са крсташким ратовима; када је Света земље изгубљена, подршка реду је нестала.[12] Гласине о тајним церемонијама иницијације Темплара довеле су до неповјерења према реду, и француски краљ Филип IV — у великим дуговима према реду — искористио је ту ситуацију како би стекао контролу над њима. Године 1307, наредио је хапшења великог броја припадника реда у Француској, којима су кроз мучења изнуђена лажна признања, а затим су спаљивани на ломачи.[13] Папа Климент V је забранио ред 1312. године под пристиском краља Филипа IV.

Муњевит пад моћи веома значајне скупине у европском друштву довео је до ширења разних нагађања, легенди и предања кроз вијекове. Касније организације које су у свом називу користиле ријеч „Темплар”, сачувале су ред од заборава, иако прикривајући његово поријекло.

Организација[уреди]

Темплари су били организовани као монашки ред, слично као Бернардов Цистерцијански ред, који се сматра првом дјелотворном међународном организацијом у Европи.[14] Организациона структура је имала снажан ланац власти. Темплари су били добро повезани и убрзо су постали битан фактор на међународној политичкој сцени тог времена. Свака земља са значајнијим присуством Темплара (Француска, Пуату, Анжу, Јерусалим, Енглеска, Арагон, Португалија, Италија, Триполи, Антиогија, Угарска и Хрватска[15]) имала је Мајстора Реда за Темпларе у тој области.

Сви они су били подређени Великом мајстору, који је постављан доживотно, а који је надгледао војне напоре реда на Истоку и његове финансије на Западу. Велики мајстор је своја овлашћења спроводио преко генералног надзорника реда, који су били витезови које су Велики мајстор и јерусалимски манастири посебно постављали како би нагледали различите покрајине, исправљајући малверзације, уводећи нове прописе и рјешавајући важне спорове. Генерални надзорник је имао овлашћења да уклони витеза са дужност и суспендује Мајсторе одређене покрајине.[16]

Нема прецизних бројки, али се процјењује да је ред на врхунцу моћи имао између 15.000 и 20.000 чланова, од којих су десетина били прави витезови.[2][3]

Чинови унутар реда[уреди]

Три главне класе[уреди]

Постојала су три главне класе унутар Темпларског реда: племенити витезови, неплеменити оружници и капелани. Темплари нису вршили витешке церемоније, тако да је свако које желио постати витез Темплара морао већ бити витез.[17] Они су били највидљивија грана реда и носили су чувене бијеле мантије, које симболизују чистоћу и непорочност.[18] Били су опремљени као тешка коњица, са три или четири коња и једни или двојицом јахача. Јахачи углавном нису били чланови реда, већ су били аутсајдери унајмљени на одређено вријеме. Испод витезова у реду били су оружници неплеменитог поријекла.[19] Они су у ред донијели виталне вјештине и трговину као што је ковачки занат и грађевинаство, а управљали су и многом својим реда у Европи. У крсташким државама, борили су се заједно са витезовима као лака коњица са једним коњем.[20] Неки од највиших положаја у реду били су одређени за оружнике, укључујући и положај Команданта Свода Акре, који је био дефакто адмирал темпларске флоте. Оружници су носили црну или смеђу одјећу. Од 1319. године, капелани су чинили трећу класу Темплара. Били су то посвјећени свештеници задужени за духовне потребе Темплара.[21] Све три класе реда носиле су црвени крст.[22]

Велики мајстори Темплара[уреди]

Темпларска грађевину у Сен Мартен де Шану, Француска

Почевши од оснивача реда Ига де Пејена у периоду 1118—1119, највиши положај унутар реда био је Велики мајстор, дужност која се обављала цио живот, иако узимајући у обзир борбену природу реда, то је могло представљати веома кратак временски рок. Сви осим два Велика мајстора умрла су положају, а неколико је умрло током војних кампања. На примјер, током опсаде Акалона 1153. године, велики мајстор Бернар де Тремеле предводио је скупину од 40 Темплара кроз рушевине градских зидина. Како их остатак крсташке војске није пратио, Темплари су, заједно са Великим мајстором, заробљени и обезглављени.[23] Великог мајстора Жерара де Ридфора обезглавио је Саладин 1189. године током опсаде Акре.

Велики мајстор је нагледао све операције које је спроводио ред, укључујући и војне операције у Светој земљи и Источној Европи и финансијске и пословне поступке реда у Западној Европи. Неки велики мајстори су били и команданти на бојном пољу, мада то није увијек било најмудрије: неколико грешака у борбеном вођству Ридфорда довело је до тешког пораза у бици код Хитина. Посљедњи велики мајстор је био Жак де Моле, који је по наређењу француског краља Филипа IV спаљен на ломачи 1314. године.[24]

Историја[уреди]

Њихово име алудира на њихов историјски штаб у Омарова џамија ("Dome of the Rock") на Брду храма у Јерусалиму, који су они преименовали у Templum Domini. Представљен на једном од њихових печата, структура за коју се верује да је остатак Јерусалимског храма, и модел по коме су направљени бројни темпларски храмови у Европи, као што је Црква храма у Лондону.

Сем у Палестини, ред се борио и у Шпанији и у поновном освајању Португалије. Дате су им додатни поседи и замкови у граничним подручјима. У једном тренутку су наследили и Краљевину Арагон, заједно са другим војним редовима. Њихов утицај у Европи је био јако велики тако да на пример, захваљујући контакту Темплара са муслиманским истоком, Европљани су се вратили старом римском обичају бријања браде док је преко хиљаду арапских речи ушло у европске језике.

Темплар

Банкарство[уреди]

По престанку Крсташких ратова, ред Темплара је прерастао у Европи у ред банкара који су били оличење зеленаштва. Па ипак, благо донето са Истока чинило их је врло моћним: неретко су се код овог реда задуживали Јован без Земље, Хуан из Наваре, Шарл Анжујски, енглески краљ Едвард I (заложио чак и крунски накит), Роберт I од Артоа док је Луј VII за финансијског саветника имао Темплара – благајника ризнице.[тражи се извор] Пружали су и друге финансијске услуге, као што су трговина меницама, издавање вредносних писама која су се могла уновчити било где у Европи, издавање зајмова и друго.

Камата на позајмљену суму није била мала и кретала се од 11 до 15% што је изазвало нетрпељивост дужника. Тако већ Филип Лепи почиње са прогонима овог реда да би званично последњег мајстора овог реда Жака де Молеа спалио као јеретика 1314. године. На тај начин Филип је био поштеђен враћања дугова онима од којих је највише зазирао, док је сву темпларску непокретну имовину поклонио реду Св. Јована (Хоспиталци, Малтешки витезови).

Рушевине[уреди]

Два Темплара горе на ломачи, из француског рукописа из петнаестог века

Тринаестог октобра, 1307. године, мањи број Темплара је био истовремено ухапшен од стране агената Филипа IV (такође треба знати да је претходно Филип Лепи папу практично отео и пребацио из Италије у Француску, да би обезбедио његову подршку за свој наум) да би у затвору били мучени због јереси Реда. (Постоји веровање да је овај акт порекло веровања у несрећу коју доноси петак 13.) По једном гледишту, Филип који је запленио трезор реда (по неким истраживачима, уопште није успео да присвоји њихово богатство, јер су пар дана пре на 17 галија исто изнели у непознатом правцу) и разбио њихов банкарски систем једноставно желео да га лично контролише. Видевши судбину Темплара, Витезови реда св. Јована од Јерусалима и Родоса и Малте су били такође приморани да напусте бављење банкарством.

Многи краљеви и племство су подржавали Темпларе. Краљ Шкотске Роберт I је био екскомунициран из других разлога тако да се није морао повиновати вољи Папе. Из тог разлога многи Темплари су побегли у Шкотску, као и у Португалију, где су име реда променили у Христов ред (верује се да су имали учешћа у првим поморским открићима Португалаца.) Принц Хенрик Морепловац је водио португалски ред 20 година све до своје смрти.

Јерес и извињење[уреди]

Илустрација из рукописа из 1350. године алудира на оптужбе Темплара за содомију

Под мукама, неки Темплари су признали хомосексуалност, и припадност загонетној религији под именом Бафомет. Њихове вође су касније оповргле ова признања, и због тога су погубљени. Неки научници сматрају да су признања лажна, што је типично за насилна признања која је изнуђивала инквизиција. Други сматрају да објашњење за ова признања лежи у тајним ритуалима који су се наводно одигравали иза затворених врата и који имају порекло у њиховом учешћу у крсташким ратовима и борбама против Сарацена. Ти ритуали укључују и одрицање од Христа и пљување на крст три пута, као и аналингус.

Према неким научницима, и недавно објављеним документима из Ватикана, намера ових дела је била симулација разних понижења и мучења којима су Крсташи могли бити подвргнути у случају заробљавања од стране Сарацена. Према овом размишљању, Темплари су били увежбавани како да њихово одрицање од хришћанства буде само мислима, али не и срцем. Основни узрок мењања религијских схватања је продор исламских и јудаистичких учења у доктрину реда. По неким тврдњама веровали су у врховно биће које се разликује од католичке интерпретације Бога. По неким тврдњама Темплари су обожавали Сатану односно његово оличење Бафомета.

Теорије завере везане за гашење Темплара често иду далеко преко најчешће прихваћених мотива, огромног богатства и политичке моћи. Позиција католичке цркве је често описивана као неправедна према Темпларима, јер је папа у то време био изманипулисан да би помогао прогон Темплара. Др Барбара Фрејл је 2001. пронашла документе у тајним Ватиканским архивима, који показују да се папа Клемент V тајно извинио Темпларима 1314. године.[тражи се извор]

По легенди, горећи на ломачи, Жак де Моле, Велики Мајстор, је проклео краља Филипа и папу Клемента да изађу пред божји суд у року од годину дана. Без обзира да ли је де Моле заиста проклео краља и папу, народ је заиста поверовао у то, јер је папа Клемент је умро само месец дана касније, а Филип IV седам месеци касније.[25]Многи су били одушевљени таквим развојем догађаја и ту причу наглашавали у својим хроникама.

Модерни редови и везе са пореклом[уреди]

Темплари имају велику улогу у ритуалима и оснивању различитих грана модерних масона. Шкотски ред, који је формиран у Француској у осамнаестом веку, се ослања на Темпларе у многим ритуалима. Ред Де Молеа је још једна масонска организација која је повезана са Темпларима.

Друга грана масона, Јоркширски ред, захтева од својих чланова да буду хришћани. И у том реду многи ритуали и обреди су преузети од Темплара.

Иако неки историчари настоје да ставе знак једнакости између Темплара и Слободних зидара (масона) таква веза никада није потврђена.

Екуменско хришћанско витешко друштво названо Суверени војни ред Јерусалимског Храма је основано 1804. године, са подршком Наполеона. Овај ред је деловао на бази традиције средњовековних Темплара. То је највероватније модерна организација која најефективније враћа дух старог реда, али не признаје било какво директно наслеђе. 2001. године, Уједињене нације су дале Реду Храма специјални косултативни статус.

Митови[уреди]

Темплари су постали окружени легендама које садрже тајне и мистерије. Можда и најпознатије су оне које говоре о Светом гралу, Заветном ковчегу, и тајнама грађења. Неки извори кажу да су Темплари пронашли Свети грал и однели га у Шкотску 1307. Други извори тврде да су пронашли Заветни ковчег, сандук у коме су се налазили сакрални предмети старог Израела, укључујући Аронов штап (Арон је Мојсијев рођак и први Израелски свештеник) и камене плоче на којима је Мојсије добио Десет Божјих заповести.

Ови митови су повезани са дугом окупацијом Јерусалимског храма. Неки извори су забележили да су Темплари открили тајну зидарских мајстора који су направили први и други Јерусалимски храм, као и тајну да је Заветни ковчег премештен у Етиопију пре уништења првог храма. Даље везе према Ковчегу и тајни старих градитеља иду ка монолитној Цркви св. Георгија у Лалибели у Етиопији, која постоји и данас и чија је изградња неоправдано приписана Темпларима. Постоји и подземна црква из истог периода у Француској. Постоје и шпекулације да су Темплари предузели и путовање у Америку пре Колумба. Такође постоје и приче да су Темплари били повезани са Сионским приоратом, организацијом која је имала за задатак да чува саркофаг у којем је сахрањена Марија Магдалена, па су им те тајне дале моћ да манипулишу Католичком црквом и да постану јако моћни у Европи.

Мит о Темпларима као чуварима и бранитељима Светог грала је тема у филму Индијана Џоунс и последњи крсташки поход, роману Умберта Ека Фукоово клатно (1989), као и у роману Андреаса Вилхелма Пројект Бабилон[26]. Најновије интересовање за Темпларе и митологију везану за њих је побуђено роману Дена Брауна, Да Винчијев код (2003) и сличном причом у филму из 2004, Национално благо (филм). У неколико делова се јављају у видео-игри Assassins creed.

Места која се везују уз Темпларе[уреди]

Извори[уреди]

  1. Archer, Thomas Andrew; Kingsford, Charles Lethbridge (1894). The Crusades: The Story of the Latin Kingdom of Jerusalem (на језику: енглески). T. Fisher Unwin. стр. 176. ; Burgtorf, Jochen (2008). The central convent of Hospitallers and Templars : history, organization, and personnel (1099/1120-1310) (на језику: енглески). Leiden: Brill. стр. 545—546. ISBN 978-90-04-16660-8. 
  2. 2,0 2,1 Burman (1990). стр. 45.
  3. 3,0 3,1 Barber (1992). стр. 314–326.

    By Molay's time the Grand Master was presiding over at least 970 houses, including commanderies and castles in the east and west, serviced by a membership which is unlikely to have been less than 7,000, excluding employees and dependents, who must have been seven or eight times that number.

  4. Barber, Malcolm (1994). The new knighthood : a history of the Order of the Temple (Canto изд.). Cambridge: Cambridge Univ. Press. ISBN 978-0-521-42041-9. 
  5. Barber, Malcolm (1995). The new knighthood : a history of the Order of the Temple (Canto изд.). Cambridge, UK: Cambridge University Press. стр. xxi–xxii. ISBN 978-0-521-55872-3. 
  6. The History Channel, Decoding the Past: The Templar Code, 7. 11. 2005, video documentary written by Marcy Marzuni.
  7. Selwood, Dominic (2002). Knights of the Cloister. Templars and Hospitallers in Central-Southern Occitania 1100–1300. Woodbridge: The Boydell Press. ISBN 978-0-85115-828-0. 
  8. Martin (2005). стр. 47.
  9. Nicholson (2001). стр. 4.
  10. The History Channel, Lost Worlds: Knights Templar, 10. 7. 2006, video documentary written and directed by Stuart Elliott.
  11. Ralls, Karen (2007). Knights Templar Encyclopedia. Career Press. стр. 28. ISBN 978-1-56414-926-8. 
  12. Miller, Duane (2017). 'Knights Templar' in War and Religion, Vol. 2. Santa Barbara, California: ABC–CLIO. стр. 462—464. Приступљено 28. 5. 2017. 
  13. Barber, Malcolm (1993). The trial of the Templars (Canto изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45727-9. 
  14. Burman (1990). стр. 28.
  15. Barber (1978). стр. 10.
  16. International, American. „The Knights Templar and Knights Hospitaller”. www.medievalwarfare.info. Приступљено 2017-12-11. 
  17. Dominic Selwood (20 3 2013)
  18. Upton-Ward, J.M., ур. (1992). „17”. The rule of the Templars : the French text of the Rule of the Order of the Knights Templar (Repr. in paperback. изд.). Woodbridge, Suffolk, UK: Boydell Press. ISBN 978-0-85115-315-5. 
  19. Barber (1994). стр. 190.
  20. Martin (2005). стр. 54.
  21. Moeller (1912)
  22. Dominic Selwood (7 4 2013)
  23. Read (2001). стр. 137.
  24. Barber (1993). стр. 3.
  25. Lord (2014). стр. 65.
  26. Роман „Пројект Бабилон", Приступљено 25. 4. 2013.

Литература[уреди]

  • Archer, Thomas Andrew; Kingsford, Charles Lethbridge (1894). The Crusades: The Story of the Latin Kingdom of Jerusalem (на језику: енглески). T. Fisher Unwin. стр. 176. ; Burgtorf, Jochen (2008). The central convent of Hospitallers and Templars : history, organization, and personnel (1099/1120-1310) (на језику: енглески). Leiden: Brill. стр. 545—546. ISBN 978-90-04-16660-8. 

За даље читање[уреди]

Спољашње везе[уреди]