Дванаест гневних људи

С Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Дванаест гневних људи
12 Angry Men (1957 film poster).jpg
Филмски постер
Изворни наслов12 Angry Men
РежијаСидни Лумет
СценариоРеџиналд Роуз
ПродуцентХенри Фонда
Реџиналд Роуз
Главне улогеХенри Фонда
Ли Џ. Коб
Ед Бегли
Е. Г. Маршал
Џек Ворден
МузикаКенион Хопкинс
КамераБорис Кауфман
МонтажаКарл Лернер
СтудиоUnited Artists
Година1957.
Трајање96 минута
Земља САД
Језикенглески
Буџет337 хиљада долара
Зарада2 милиона долара (изнајмљивања)
Веб-сајтwww.mgm.com#/our-titles/2060/12-Angry-Men-(1957)
IMDb веза

Дванаест гневних људи (енгл. 12 Angry Men) је амерички драмски филм из 1957. године, режисера Сиднија Лумета, који представља адаптацију истоимене телевизијске представе Реџиналда Роуза из 1954. Прича прати пороту од 12 људи који размишљају о томе да ли да осуде или ослободе 18-годишњег оптуженог на основу основане сумње, присиљавајући поротнике да испитују свој морал и вредности.

Филм открива многе технике постизања консензуса и тешкоће које су у овом процесу наишле међу овом групом мушкараца чији спектар личности додаје интензитет и сукоб. Такође истражује моћ, којом једна особа мора да оствари промене. Чланови пороте су идентификовани само бројем; ниједно име није откривено, све до размене дијалога на самом крају. Филм приморава ликове и публику да процене сопствену слику о себи, посматрајући личност, искуства и поступке поротника. Филм је такође значајан по скоро ексклузивној употреби једног сета у коме се одвијају свега три минута филма.

Конгресна библиотека је 2007. године изабрала филм за Национални регистар филмова, као „културно, историјски и естетски значајан”. Филм је изабран и као друга најбоља судска драма икада, од стране Америчког филмског института на њиховој Топ 10 листи.

Радња[уреди | уреди извор]

Applications-multimedia.svgУПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Обрана и оптужба су завршиле са послом и порота је послата у посебну собу како би могли одлучити да ли је млади и сиромашни мушкарац, мексичког порекла, одговоран за убиство оца. Оно што се чини лаком одлуком ускоро постаје олуја осећања у којој долазе на видело све мане и предрасуде поротника. Једини који се супротставља смртној казни и који сумња у доказе које је предочила оптужба је поротник број 8.

Улоге[уреди | уреди извор]

Број поротника Лик Глумац „Није крив” по реду
1 Председник пороте, помоћник средњошколског тренера америчког фудбала. Мартин Балсам 9
2 Покоран и непретенциозан банкарски радник којим доминирају други. Џон Фидлер 5
3 Најстраснији заговорник пресуде за кривицу. Ли Џ. Коб 12
4 Рационални, спокојни, самопоуздани и аналитички берзански посредник. Е. Г. Маршал 11
5 Навијач Балтимор Ориолса, који је одрастао у насилничкој страћари, осетљив на увреде о његовом васпитању. Џек Клугман 3
6 Чврст, али принципијелан фарбар кућа. Едвард Бинс 6
7 Духовити продавац и навијач Јенкија, који је равнодушан према својој улози. Џек Ворден 7
8 Дејвис, архитекта, првобитно једини који је гласао да оптужени није крив и отворено преиспитује наизглед јасне доказе. Хенри Фонда 1
9 Мекардл, интелигентни, мудри старац, који добро опажа детаље. Џозеф Свини 2
10 Агресиван, гласан и нетрпељив власник гараже. Ед Бегли 10
11 Европски часовничар и одомаћен амерички грађанин, који је и велики патриота. Џорџ Восковец 4
12 Неодлучни рекламни извршилац. Роберт Вебер 8

Продукција[уреди | уреди извор]

Сценарио Реџиналда Роуза за Дванаест гневних људи првобитно је искоришћен за телевизију и емитован је на ЦБС-у у оквиру програма Студио један, 1954. године. Цели материјал те верзије био је изгубљен, многи су помислили заувек, али је коначно пронађен 2003. године.

Успех телевизијске представе резултовао је екранизацијом на великом платну. Хенри Фонда је ангажовао режисера Сиднија Лумета, који је до тада снимао телевизијске пројекте као што су Алкоа аур и Студио један, као и Роуза за сценаристу. Ово е био први дугометражни Луметов филм, а Фонди и Роузу, који су продуцирали филм, била је то прва и последња улога продуцената. Фонда је касније изјавио како више никад неће продуцирати филм. Снимање је трајало мање од три недеље, са буџетом од око 350 хиљада долара.

На почетку филма, камере су позициониране изнад нивоа очију, са монтираним објективима широких углова, како би пружили публици појаву веће дубине између ликова, али како филм напредује фокална даљина објектива се постепено повећава. На крају филма, скоро свако је приказан изблиза, уз помоћ телеобјектива са нижег угла, са смањењем или скраћењем дубине поља. Лумет је изјавио како је његова намера у коришћењу оваквих техника, била да створи гледаоцу осећај клаустрофобије.

Пријем[уреди | уреди извор]

Након премијере, критичари су хвалили филм. А.Х. Велер из Њујорк тајмса, написао је: „То је напета, привлачна и неодољива драма која сеже пуно даље од граница зидова поротничке собе.” Међутим, долазак боје и раскошних продукција потиснули су занимање за филм, који није доживио велики успех на биоскопским благајнама.

Данас се филм сматра „класиком” кога једнако цене и критика и публика. Роџер Иберт га је навео у својој збирци Сјајни филмови, а тренутно се налази на петој позицији, ИМДб-ове листе 250 најбољих филмова свих времена. Осим тога, има стопостотну позитивну оцену критике и публике на филмском порталу Rotten Tomatoes. Амерички филмски институт је прогласио Поротника број 8, којег глуми Хенри Фонда, 28. највећим филмским јунаком 20. века.

Награде[уреди | уреди извор]

Филм је номинован за награду Оскар у категоријама за најбољи филм, најбољег режисера и најбољи адаптирани сценарио. У све три категорије је изгубио од филма Мост на реци Квај. На Берлинском филмском фестивалу, филм је освојио главну награду, Златног медведа.

Амерички филмски институт је изабрао филм као другу најбољу судску драму икада на својој Топ 10 листи, иза филма Убити птицу ругалицу, док се сматра најбољом судском драмом на листи сајта Rotten Tomatoes од 100 најбољих филмова икада.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]