Сидни Лумет

С Википедије, слободне енциклопедије

Сидни Лумет
SidneyLumet07TIFF.jpg
Сидни Лумет
Пуно имеСидни Лумет
Датум рођења(1924-06-25)25. јун 1924.
Место рођењаФиладелфија
 САД
Датум смрти9. април 2011.(2011-04-09) (86 год.)
Место смртиЊујорк
 САД

Сидни Лумет [1] (енгл. Sidney Lumet, IPA: /luːˈmɛt/[2], рођен 25. јуна 1924. у Филаделфији, Пенсилванија, САД9. април 2011., Њујорк, САД[3]) је амерички филмски редитељ и продуцент. Са преко 50 филмова које је режирао од 1957. (редитељски деби са Дванаест гневних људи), сматра се једним од најплоднијих америчких филмских редитеља. Најпознатији је по четири филма за које је био номинован за Оскара за режију (12 гневних људи /12 Angry Men, 1957/, Пасје поподне /Dog Day Afternoon, 1975/, ТВ-мрежа /Network, 1976/ и Пресуда /The Verdict, 1982/), али Оскара никада није освојио. „Аутор више врсних остварења, често упадљиво лијево-либералног нагнућа, не успијева увијек задржати њихов висок ниво јер балансира између покушаја задовољавања публике, друштвеног ангажмана и усвајања стилских утицаја европског филма.“[4]

Према Холивудској енциклопедији Лумет је био један од најплоднијих филмских стваралаца модерне ере, режирајући у просеку више од једног филма годишње од времена свог редитељског дебија 1957. године.[5] Телевизијски канал Тарнер класик мувиз бележи његово „снажно усмеравања глумаца“, „енергично приповедање прича“ и „соцреализам“ у његовим најбољим радовима.[6] Филмски критичар Роџер Иберт га је описао као „једног од најбољих мајстора и најтоплијих хуманитараца међу свим филмским редитељима.“[7] Лумет је био познат и као „глумачки редитељ“, који је током каријере сарађивао са најбољима глумцима свог времена, вероватно више од „било ког другог редитеља.“[8] Шон Конери, који је глумио у пет његових филмова, сматрао га је једним од својих омиљених редитеља, и особом који је имао визију.[9]

Као члан почетне класе њујоршког Глумачког студија,[10] Лумет је започео редитељску каријеру у ванбродвејским продукцијама, а затим је постао високо ефикасан ТВ редитељ. Његов први филм, 12 Angry Men (1957), био је судска драма усредсређена на напето већање пороте. Лумет је потом своје напоре поделио између политичких и друштвених драмских филмова, као и адаптација књижевних драма и романа, великих стилских прича, њујоршких црних комедија и реалистичних криминалистичких драма, укључујући Serpico и Prince of the City. Као резултат режирања 12 Angry Men, такође се сматра предводником првог таласа редитеља који су направили успешан прелазак са ТВ-а на филмове.[11]

Ране године[уреди | уреди извор]

Лумет је рођен 25. јуна 1924. у Филаделфији у држави Пенсилванија. Он је студирао позоришну глуму у Професионалној дечијој школи и на Универзитету Колумбија.

Родитељи су му били Барух Лумет и Еухенија Вермус, обоје искусни извођачи у јидишком позоришту. Његов отац био је глумац, редитељ, продуцент и сценариста, док му је мајка била плесачица. Мајка му је преминула док је још био дете. Лумет је остварио професионални деби на радију с четири године, а у позоришту у Јидиш Арт Театру с пет година. Као дете појављивао се у бродвејским представама, укључујући Слепу улицу. Године 1935, са 11 година, Лумет се појавио у кратком филму Хенрија Лина Papirossen темељеном на хит песми Papirosn чији је копродуцент био радијска звезда Херман Јаблокоф. Филм је приказан у биоскопима под истим именом. Представа и кратки филм појавили су се у Бронкс Макинли Сквер Театру.[12] Године 1939, једини се пут појавио у дугометражном филму, с 15 година у One Third of a Nation.[13][14] Други светски рат му је 1939. прекинуо рану глумачку каријеру, и три године је провео у америчкој војсци.

Након повратка из службе у Другом светском рату (1942-1946) као мајстор за радар стациониран у Индији и Бурми, организовао је ванбродвејску групу и постао њен редитељ.

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Његова прва жена била је глумица Рита Гам (1949-1954); друга је била забављачица Глорија Вандербилт (1956-1963); трећа је била Гејл Џоунс (1963-1978), кћер певачице и глумице Лене Хорне. Године 1980, се оженио с Мери Гимбел с којом је био у браку до своје смрти. У браку с Гејл Џоунс је добио две кћери, Ајми и глумицу и сценарискињу Џени која је наступила у главној улози у филму Q & A. Она је написала сценариј за филм Рејчел се удаје из 2008.[13] [15]

Редитељска каријера[уреди | уреди извор]

Рана каријера[уреди | уреди извор]

Лумет је своју каријеру започео као редитељ у мањим позоришним продукцијама, а након тога се преобразио у цењеног телевизијског редитеља. Након што је стекао вредно искуство радећи на мањим позоришним продукцијама и летним представама, 1950. је почео да режира на новом медију, телевизији. У својих шест година као телевизијски редитељ прворазредних серија као што су Alcoa Theatre и Goodyear Playhouse, Лумет је „стекао значајну репутацију као талентован и поуздан.”[5] Квалитет многих његових телевизијских драма био веома импресивна, и неколико њих је адаптирано за филмове.

Његов први филм био је типичан за његов рад: „добро одглумљен, сценаристички заокружен, снажно ангажован 'проблемски филм', 12 гневних људи (1957).” Филмски историчар Стефен Боулз пише: „12 гневних људи био је повољан почетак за Лумета. Био је критички и комерцијални успех те је установио Лумета као редитеља вештог у адаптирању позоришних особина филму. Пола Луметових филмова потиче из позоришта.”

Након тога је расподелио своје напоре између других идеалистичких проблемских филмова, адаптација позоришних комада и романа, великих стилизованих филмова, напетих мелодрама и црних комедија с нагласком на Њујорк које се баве друштвом и америчком културом.

Након режије свог првог филма, 12 гневних људи, према Сигеловој Енциклопедији Холивуда, „предводио је први талас редитеља који су остварили успешан прелаз с телевизије на филм.”[5]

Године 1960, режирао је једну контроверзну емисију због које је дошао на лош глас: The Sacco-Vanzetti Story на НБЦ-у; према Њујорк Тајмсу, „драма је требала да промовише случај из државе Масачусетс (где су Никола Сако и Бартоломео Ванзети осуђени и погубљени) и да утврди како су осуђене убице заправо биле потпуно невине. Али сензација је заправо Лумету учинила услугу, јер је на његову адресу стигло неколико престижних филмских понуда, укључујући уметнички тријумф из 1962., Дуго путовање у ноћ.”[16]

Дела[уреди | уреди извор]

Филм[уреди | уреди извор]

Година Филм Дистрибутер
1957 12 Angry Men United Artists
1958 Stage Struck RKO Pictures
1959 That Kind of Woman Paramount Pictures
1960 The Fugitive Kind United Artists
1962 A View from the Bridge Continental Film
1962 Long Day's Journey into Night Embassy Pictures
1964 The Pawnbroker Paramount Pictures
1964 Fail Safe Columbia Pictures
1965 The Hill Metro-Goldwyn-Meyer
1966 The Group United Artists
1967 The Deadly Affair Columbia Pictures
1968 Bye Bye Braverman Warner Bros.
1968 The Sea Gull Warner Bros.
1969 The Appointment Metro-Goldwyn-Meyer
1970 Last of the Mobile Hot Shots Warner Bros.
1971 The Anderson Tapes Columbia Pictures
1972 Child's Play Paramount Pictures
1973 The Offence United Artists
1973 Serpico Paramount Pictures
1974 Lovin' Molly Columbia Pictures
1974 Murder on the Orient Express Paramount Pictures
1975 Dog Day Afternoon Warner Bros.
1976 Network Metro-Goldwyn-Meyer
1977 Equus United Artists
1978 The Wiz Universal Pictures
1980 Just Tell Me What You Want Warner Bros.
1981 Prince of the City
1982 Deathtrap
1982 The Verdict 20th Century Fox
1983 Daniel Paramount Pictures
1984 Garbo Talks MGM
1986 Power 20th Century Fox
1986 The Morning After
1988 Running on Empty Warner Bros.
1989 Family Business Tri-Star Pictures
1990 Q&A
1992 A Stranger Among Us Buena Vista Pictures
1993 Guilty as Sin
1996 Night Falls on Manhattan Paramount Pictures
1997 Critical Care LIVE Entertainment
1999 Gloria Columbia Pictures
2006 Find Me Guilty Freestyle Releasing
2007 Before the Devil Knows You're Dead ThinkFilm

Као глумац

Без заслуга

Телевизија[уреди | уреди извор]

Година Филм Напомена
1952 CBS Television Workshop Епизода: Дон Кихот
1951-52 Crime Photographer 2 епизоде
1951-53 Danger 11 епизода
1954 Mama 2 епизоде
1953-55 You Are There 14 епизода
1954-55 The Best of Broadway 3 епизоде
1955 The Elgin Hour 2 епизоде
1955 Star Stage Епизоде: Писмо господину свештенику
1955 Frontier Епизоде: У Небрасци
1956 The Alcoa Hour 5 епизода
1956 Goodyear Playhouse 2 епизоде
1958 Kraft Theatre 5 епизода
1957-58 The DuPont Show of the Month 2 епизоде
1955-59 The United States Steel Hour 3 епизода
1960 Play of the Week 4 епизоде
1960 Sunday Showcase 2 епизоде
1960 Playhouse 90 2 епизоде
1960 John Brown's Raid Телевизијски филм
1960 The Iceman Cometh Телевизијски филм
2001–02 100 Centre Street 9 епизода
2004 Strip Search Телевизијски филм

Позориште[уреди | уреди извор]

Као глумац

Година Наслов Улога Место
1935 Dead End Small Boy Геласко театар, Бродвеј
1937 The Eternal Road Estranged One's Son Менхетн опера хаус
1938 Sunup to Sundown Stanley Хасон театар, Бродвеј
1938 Schoolhouse on the Lot Mickey Риц театар, Бродвеј
1939 My Heart's in the Highlands Johnny Гилд театар, Бродвеј
1939 Christmas Eve Leo Хенрз Милерс театар, Бродвеј
1940 Morning Star Hymie Tashman Лонгакр театар, Бродвеј
1940 Journey to Jerusalem Jeshua Национално позориште, Њујорк
1941 Brooklyn, U.S.A. Willie Berg Форест театар, Бродвеј
1948 Seeds in the Wind Tonya Емпајер театар, Бродвеј

Као режисер

Година Наслов Место
1956 Night of the Auk Плејхаус театар, Бродвеј
1960 Caligula 54. стрит театар, Бродвеј
1962 Nowhere to Go But Up Винтер гарден театар, Бродвеј

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Твртко Прћић: Нови транскрипциони речник енглеских личних имена
  2. ^ Sidney Lumet facts - Freebase Архивирано на сајту Wayback Machine (21. фебруар 2011), Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ Преминуо редитељ Сидни Ламет, Приступљено 9. 4. 2011.
  4. ^ Филмски лексикон, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, Загреб, 2002
  5. ^ а б в Siegel, Scott i Barbara. The Encyclopedia of Hollywood (2004.) Checkmark Books, 256
  6. ^ „TCM Biography”. Tcm.com. Приступљено 2017-01-04. 
  7. ^ Ebert, Roger. "Sidney Lumet: In memory" Chicago Sun Times, April 9, 2011
  8. ^ Rapf, Joanna E. Sidney Lumet: Interviews, Univ. Press of Mississippi (2006)
  9. ^ "Sidney Lumet", The Sunday Herald, Scotland, April 10, 2011
  10. ^ Garfield, David (1980). „Birth of The Actors Studio: 1947–1950”. A Player's Place: The Story of the Actors StudioНеопходна слободна регистрација. New York: MacMillan Publishing Co., Inc. стр. 52. ISBN 0-02-542650-8. »Lewis' class included Herbert Berghof, Marlon Brando, Montgomery Clift, Mildred Dunnock, Tom Ewell, John Forsythe, Anne Jackson, Sidney Lumet, Kevin McCarthy, Karl Malden, E.G. Marshall, Patricia Neal, William Redfield, Jerome Robbins, Maureen Stapleton, Beatrice Straight, Eli Wallach, and David Wayne.« 
  11. ^ Messina, Elizabeth (2012). What's His Name? John Fiedler: The Man the Face the Voice. AuthorHouse. стр. 42. ISBN 9781468558586. 
  12. ^ Bridge of Light (Yiddish Film Between Two Worlds), str. 208, 209, J. Hoberman, Museum of Modern Art, Shocken Books, 1991.
  13. ^ а б Katz, Ephraim. The Film Encyclopedia (1998.) Harper Collins, 856
  14. ^ Filmreference.com Sidney Lumet Biography
  15. ^ Biografija Sidneyja Lumeta na AMCTV.com. Preuzeto 30. 08. 2006.
  16. ^ Hal Erickson (2008). „Sidney Lumet biography”. Movies & TV Dept. The New York Times. Baseline & All Movie Guide. Архивирано из оригинала на датум 1. 12. 2008. Приступљено 11. 4. 2011. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]