Делија Фијаљо
Делија Фијаљо | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 4. јул 1924. |
Место рођења | Хавана, Куба |
Датум смрти | 29. јун 2021.96 год.) ( |
Место смрти | Корал Гејблс, Флорида, САД |
Занимање | списатељица, сценаристкиња[1][2] |
Породица | |
Супружник | Бернардо Пасквал (в. 1952 — с. 2019) |
Деца | 5 |
Књижевни рад | |
Период | 1960—1985. |
Језик стварања | шпански |
Жанр | љубавни |
Делија Фијаљо (шп. Delia Fiallo; Хавана, 4. јул 1924 — Корал Гејблс, 29. јун 2021) била је кубанска списатељица и сценаристкиња која је живела у Мајамију. Била је један од најистакнутијих представника савременог љубавног романа, бавила се разним жанровима који су се појављивали у њеном књижевном стваралаштву.
Због доприноса који је дала успону жанра мелодраме крајем 1970-их и средином 1980-их, сматра се „мајком латиноамеричке теленовеле”.[3] До краја 1980-их, њене серије су имале преко 100 милиона гледалаца укупно.[4]
Биографија
[уреди | уреди извор]Фиjаљо је студирала филозофију на Универзитету у Хавани и дипломирала је 1948. године.[5][4] Исте године је добила књижевну награду за једну своју кратку причу. Поред уређивања часописа за кубанско Министарство просвете и рада у односима са јавношћу, почела је да пише радионовеле у Хавани 1949. године. Прву адаптацију у теленовелу направила је са Сорајом, која је приказана на Куби 1957. године.[6][7] Напустила је Кубу, заједно са својом породицом, 1966. године и отишла у изгнанство у Мајамију, где ће написати већину својих дела.
Фиjаљо је прво покушала да прода своје сценарије у Порторико, али су јој емитери из Венецуеле понудили четири пута више новца. Живела је неко време у Венецуели, да би надгледала продукцију својих дела од стране Venevisión-а, а касније Radio Caracas Televisión-а.[8] Захваљујући свом сународнику Енрикеу Куску, успела је да ступи у контакт са власницима Venevisión-а, који су емитовали њену прву теленовелу у тој земљи, Лусеситу из 1967. године.[9]
Фиjаљо није написала ниједну оригиналну теленовелу након Кристал 1985. године, пошто последњи пројекат на којем је радила, Срећа, никада није завршен и одлучила је да се повуче. Тада је продала права на своја дела мексичкој продукцијској кући Televisa. Њихове адаптације, како је више пута изјавила, нису јој се допале.[9]
Лични живот
[уреди | уреди извор]Удала се за радио редитеља Бернарда Паскуала 1952. године. Били су у браку 67 година, све док он није умро у марту 2019. године.[10] Била је мајка петоро деце и имала 13 унучади.
Према њеној изјави, није посетила родну Кубу, након одласка, нити Венецуелу од избора бившег председника Уга Чавеза 1998. године.[9]
Фиjаљо је умрла у јуну 2021. у 97. години живота, у свом дому у Корал Гејблсу на Флориди.[11][4]
Теленовеле
[уреди | уреди извор]У списку су, поред оригиналних назива дела, наведене екранизације које су приказиване на српском говорном подручју. Већина теленовела има још по неколико екранизација различитих продукција.
Оригиналне
[уреди | уреди извор]- Зли анђео (касније адаптирана као Лус Марија)
- Госпођица Елена
- Твој свет и мој
- Лиса, моја љубав
- Есмералда (касније адаптирана као Есмералда и Без твог погледа)
- Марија Тереса (касније адаптирана као Росалинда)
- Луталица (касније адаптирана као Касандра и Перегрина)
- Девојка звана Милагрос (касније адаптирана као Напуштени анђео)
- Маријана од ноћи (касније адаптирана као Маријана)
- Рафаела (касније адаптирана под истим насловом)
- Марија дел Мар (касније адаптирана као Море љубави)
- Лихија Сандовал
- Моја најбоља пријатељица
- Наследница (касније адаптирана као Чудо љубави)
- Драга мама (касније адаптирана као Соледад)
- Увек сам те волела (адаптирана као наставак Напуштеног анђела)
- Леонела
- Жена која није могла да воли (касније адаптирана под истим насловом)
- Кристал (касније адаптирана као Право на љубав и Тријумф љубави)
Адаптиране
[уреди | уреди извор]- Моја сестра близнакиња
- Оркански висови
- Лаура и Вирхинија
- Јадна ђаволица (касније адаптирана као Фиорела)
Награда
[уреди | уреди извор]Награда „Богиња теленовела” је створена у част Делије Фиjаљо на 9. годишњем Самиту индустрије теленовела 2011. године.[12]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Cumbre de Telenovela crea premio Delia Fiallo” [Telenovela Summit creates Delia Fiallo prize]. El Universo (на језику: Spanish). 6. 11. 2011. Приступљено 4. 10. 2016.[мртва веза]
- ^ „Premios Delia Fiallo en la proxima IX Cumbre Mundial de la Industria de la Telenovela y Las Series de Ficcion” [Delia Fiallo Prizes at the 9th Summit of the Telenovela and Fiction Series Industry]. TVMAS (на језику: Spanish). Приступљено 5. 10. 2016.
- ^ „¡Delia Fiallo cumple 90!” [Delia Fiallo turns 90!]. El Nuevo Herald (на језику: Spanish). 29. 6. 2014. Приступљено 5. 10. 2016 — преко YouTube.
- ^ а б в Green, Penelope (4. 7. 2021). „Delia Fiallo, Master of the Telenovela, Is Dead at 96”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-07-05.
- ^ Diario, Raul (15. 11. 2008). „Mundo de las telenovelas: Datos biograficos de Delia Fiallo” [World of telenovelas: biographical data of Delia Fiallo]. Blogspot (на језику: Spanish). Приступљено 5. 10. 2016.[мртва веза]
- ^ Yanel, Lydia S. „'1.600 millones de personas ven "culebrones"', afirma la cubana Delia Fiallo, autora de 'Cristal'” ['1.6 million people watch telenovelas', says Cuban Delia Fiallo, author of 'Cristal']. El Mundo (на језику: Spanish). Архивирано из оригинала 8. 3. 2009. г. Приступљено 5. 10. 2016.
- ^ Correa Guatarasma, Andrés (16. 8. 2015). „Adiós, Cuba (por Delia Fiallo)”. El Universal (на језику: Spanish). Приступљено 5. 10. 2016.
- ^ Espinosa, María Elisa. „Delia Fiallo: Madre sólo hay una”. Estampas (на језику: Spanish). El Universal. Архивирано из оригинала 6. 10. 2016. г. Приступљено 5. 10. 2016.
- ^ а б в „Delia Fiallo cumplió 90 y celebró en familia” [Delia Fiallo turns 90 and celebrates with family]. Últimas Noticias (на језику: Spanish). 6. 7. 2014. Архивирано из оригинала 18. 11. 2015. г. Приступљено 5. 10. 2016.
- ^ „Delia Fiallo, escritora de novelas” [Delia Fiallo, writer of novels]. Fotogramas (на језику: Spanish). Приступљено 5. 10. 2016.[мртва веза]
- ^ TIM, Televisa. „Muere Delia Fiallo, escritora de ‘El privilegio de amar’ y 'Esmeralda', a los 96 años”. Las Estrellas TV (на језику: шпански). Приступљено 29. 6. 2021.
- ^ Azuero, Rossana (28. 10. 2011). „Delia Fiallo: 'Gracias por este reconocimiento cuando ya quedaron atrás glorias y aplausos'” [Delia Fiallo: 'Thank you for this recognition when glory and applause were already left behind']. El Popular (на језику: Spanish). Приступљено 4. 10. 2016.[мртва веза]
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Делија Фијаљо на сајту IMDb