Дмитриј Павлович
| Дмитриј Павлович | |
|---|---|
 Дмитриј Павлович | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 18. септембар 1891. |
| Место рођења | Москва, Руска Империја |
| Датум смрти | 5. март 1942. (50 год.) |
| Место смрти | Давос, Швајцарска |
Велики кнез Димитриј Павлович (рус. Великий Князь Дмитрий Павлович; Москва, 18. септембар 1891 − Давос, 5. март 1942) био је руски племић; син великог кнеза Павела Александровича и унук руског цара Александра II.
Биографија[уреди | уреди извор]
Детињство му је обележила рана смрт мајке, Александре Георгијевне, и очева женидба са обичном грађанком Олгом Карнович, због чега је изгубио положај на двору а одузето му је и старатељство над децом. Њега и старију сестра Марију Павловну, са којом је остао близак све до смрти, отхранио је ујак, велики кнез Сергеј Александрович, а након његовог убиства 1905. године, бригу о Дмитрију је преузео цар Николај II, те је живео у Александровом двору готово као усвојени син царског пара.
Завршио је официрску коњичку школу, да би потом служио у коњичком пуку Његовог Величанства. Представљао је Русију у коњичким дисциплинама на Олимпијским играма у Стокхолму 1912.[1] Као блиски рођак цара заузимао је високу позицију на двору, али га је војничка каријера све мање занимала а одавао се све више боемском животу. Био је веома близак пријатељ Феликса Јусупова, коме је помогао да убије Григорија Распућина, мистика који је имао велики утицај на царску породицу.[2]
Прогнан је на ратни фронт у Персију, а потом је пред бегом од Октобарске револуције емигрирао у Енглеску, да би се настанио у Париз током 1920-их. У Паризу је имао краткотрајну и интензивну љубавну аферу са модном креаторком Коко Шанел.[3] Једно време је живео у САД. Оженио се са Американком Одри Емери, богатом наследницом, са којом је добио сина, пре него што се развео 1937. године.[4]
Као најмлађи велики кнез Русије који је преживео бољшевичку револуцију био је утицајна особа у руским емигрантским круговима, али није значаније учествовао у политици. Подржао је проглашење Кирила Владимировича за императора сверуског у изгнанству. Почетком Другог светског рата његово здравље је већ било нарушено, те је умро од туберкулозе у педесетој години у Давосу.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Joseph Howard Tyson (2. 1. 2015). Fifty-Seven Years of Russian Madness. iUniverse. стр. 160—. ISBN 978-1-4917-4629-5.
- ^ Leon Trotsky (1. 7. 2008). History of the Russian Revolution. Haymarket Books. стр. 56—. ISBN 978-1-60846-050-2.
- ^ Isabella Alston (1. 8. 2014). Coco Chanel. TAJ Books International. стр. 76—. ISBN 978-1-84406-382-6.
- ^ Michelle Adams (11. 8. 2008). Boone Hall Plantation. Arcadia Publishing. стр. 151—. ISBN 978-1-4396-2268-1.
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Људи | |
| Остале | |
