Докландска лака железница

С Википедије, слободне енциклопедије
Докландска лака железница

Docklands Light Railway (DLR)

Општи подаци
Област превозашири Лондон
Тип превозалака железница, метро
Број станица39
Функционисање система
Почетак рада31. август 1987.
Оператор(и)Transport for London (TfL)
Технички подаци
Дужина мреже31 километар

Докландска лака железница (DLR) је лаки шински систем који опслужује подручје Докланда у Источном Лондону у Енглеској. Почела је са радом 31. августа 1987. године. Шине и возови овог система нису компатибилни са системом Лондонског метора, али ова два система јавног превоза имају исти систем за карте и станице DLR-а се приказују на мапи метроа.

Возове контролишу рачунари и обично немају возача: агент за услугу (en. Passenger Service Agent - PSA)[1][2] на сваком возу брине о провери карата, давању обавештења и контроли врата. PSA може и да преузме контролу над возом у хитном случају или у случају квара система. На станицама углавном нема особља, осим на подземним станицама, где је особље потребно у случају евакуације.

DLR систем има 39 станица и наставља да се шири. У 2006. је кроз систем прошло 60 милиона путника[3]. Докландска лака железница је прославила 20. рођендан 31. августа 2007. године.

Историја[уреди | уреди извор]

Докландска лака железница је пуштена у рад 1987. године. Тада је имала 11 возова и 15 станица. Данас, захваљујући бројним проширењима и радовима на једном од првих лаких шинских система у Великој Британији, докландска лака железница опслужује и подручја Бенка, Бектона, Левишама и Лондон Сити аеродрома[4].

Изградња[уреди | уреди извор]

Радови на Докландској лакој железници су почели 1984. и то на линијама између Тауер Гејтвеја и Ајланд Гарденса и између Стратфорда и Ајланд Гарденса. Комплетан систем је завршен за 3 године[5].

DLR воз на Тауер Гејтвеј станици
Нови DLR воз на Поплар станици

Возови[уреди | уреди извор]

DLR користи високоподна бидирекционална возила са четвора врата на свакој страни. Сваки воз се састоји од два вагона. Вагони имају малу возачку конзолу прикривену иза закључане плоче. Користећи ту конзолу, PSA може да управља возом. Контроле крај врата омогућавају PSA-у да контролише њихово отварање и затварање. Максимална брзина возова је 80 km/h, док просечна износи 64 km/h[6].

Станице[уреди | уреди извор]

Докландска лака железница има 39 станица. Станице које су на површини уопште немају особље, док је у подземним станицама особље присутно само како би организовало евакуацију ако буде потребна. Све станице имају видео надзор и машине за издавање карти, док већина има и место на ком се може одложити бицикл, телефонске говорнице итд[7].

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Technology | Transport for London Архивирано на сајту Wayback Machine (30. септембар 2007), Приступљено 2. 4. 2013.
  2. ^ h2g2 - Oops, Приступљено 2. 4. 2013.
  3. ^ Media - Transport for London
  4. ^ History | Transport for London Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јануар 2014), Приступљено 2. 4. 2013.
  5. ^ [1]
  6. ^ [„Docklands Light Railway Capacity Upgrading - Railway Technology[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала 05. 05. 2009. г. Приступљено 17. 11. 2008.  Сукоб URL—викивеза (помоћ) Docklands Light Railway Capacity Upgrading - Railway Technology]
  7. ^ Station facilities | Transport for London, Приступљено 2. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Докландска лака железница на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Докландска_лака_железница&oldid=26869136”