Драган Ј. Ристић

С Википедије, слободне енциклопедије
Драган Ј. Ристић
Датум рођења1948.
Место рођењаНиш

Драган Ј. Ристић (Ниш, 1948) српски је књижевник и преводилац.

Биографија[уреди | уреди извор]

У Београду је дипломирао на Филолошки факултет|Филолошком факултету - германистику, где је и завршио постдипломске студије. Члан је Удружења књижевника Србије. Пише прозу, сатиру, афоризме, хаику поезију, рецензије, есеје, књижевну критику. Бави се књижевним превођењем. Поред стотине превода објављених у часописима и новинама, приредио је и превео више књига. Заступљен је у бројним антологијама. Добитник је многих књижевних награда у земљи и иностранству. Дела су му превођена на јапански, енглески, немачки, италијански, француски, руски, словеначки, македонски језик.[1] Од 1996. године је главни и одговорни уредник часописа "Хаику новина". Живи и ради као професор немачког језика у Нишу.

Преводи дела немачких писаца на српски језик[уреди | уреди извор]

  • „Антологија најкраће немачке приче“ - приредио и превео (издавач „Орбис“, 1993)
  • „Голем“ - Густав Мајнрик, редактура (1993. год.)
  • „Приче о господину Којнеру“ - Бертолд Брехт (издавач „Орбис“, 1994)
  • „Записи 1992-93" - Елијас Канети (издавач „Народна књига“, 2000)

Преводи дела српских писаца на немачки језик[уреди | уреди извор]

  • „Раскршћа ветрова“ - група аутора (2003)
  • „Промицање месеца“ - Верица Живковић (2004)
  • „Далеке птице“ - група аутора (2007)

Збирке прича[уреди | уреди извор]

  • „Каљаче и катедрале - 88 најкраћих прича“ (издавач „Зограф“, 2003)
  • „Вреди се помучити - 99 кратко кратких прича“ (издавач „Мали Немо“, 2004)
  • „Инсерти“ (коаутор са још пет писаца) (2004)
  • „ПреЗЕНт анегдоте“ (коаутор са четири писца) (2006)
  • „Ковачи своје среће“ (издавач НКЦ, 2010)

Збирке хаику поезије[уреди | уреди извор]

  • „Из дневника једног хаиђина“ ("Просвета“ 1995)
  • „Бубице у глави“ ("Пунта“ 2000)
  • „Пчела у целофану“ ("Пунта“ 2001)
  • „Цврчак у саксији“ ("Пунта“ 2002. год.)
  • „Раскршће ветрова“ - енглески, српски, немачки и француски језик ("Пунта“ 2003)
  • „Час чудоређа“ (издавач „Апостроф“, 2004)
  • „Обзнањено“ (издавач „Пунта“, 2007)
  • „Ђавоља Варош“ (издавач „Свен“, 2011)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Ристић, Драган Ј. Ковачи своје среће. Ниш : Нишки културни центар, 2010. стр. 103. ISBN 978-86-6101-013-2.