Пређи на садржај

Егрегор

С Википедије, слободне енциклопедије
Овај чланак је о езотеричном концепту. За албуму групе Смак, погледајте страницу Egregor (албум).

Егрегор (франц. égrégore, од стгрч. ἐγρήγορος, у значењу „будан”) концепт је у западном езотеризму који представља нефизички ентитет или мисаону форму која настаје из колективних мисли и емоција одређене групе људи.[1][2]

Преглед

[уреди | уреди извор]

У магијским и другим окултним традицијама, обично се сматра да има независно постојање, али у другим врстама езотеризма, он је само колективни ум религијске заједнице, било езотеричне или егзотеричне. У овом другом смислу, као колективни ум, термин колективни ентитет, који је преферирао Рене Генон, синоним је за егрегор.[1] Погледајте преглед употребе у наставку.

У апокрифној Књизи Еноховој, овај термин се односио на анђеоска бића позната као посматрачи.[3][4] Нека друга књижевна и религијска дела, попут Рукопис нађен у Сарагоси, такође су садржала референце на ова анђеоска бића.[5]

Варијантне дефиниције

[уреди | уреди извор]

Као независно анђеоско биће

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Григори

Егрегори су потпуно независни ентитети у Књизи Еноховој и тада није постојала идеја да они настају из колектива. У књижевности, посебно старијој, „егрегори” су често били директне референце на ове енохијанске ентитете. Ово је случај у роману Јана Потоцког Рукопис нађен у Сарагоси, који егрегоре назива „најславнијим међу палим анђелима”.[5] Француски писац Виктор Иго, у делу Легенда векова (франц. La Légende des siècles, 1859), такође користи реч égrégore, прво као придев, а затим као именицу, остављајући значење нејасним.[6]

Као духовна елита

[уреди | уреди извор]

Филозоф традиционалистичке школе Јулијус Евола, у свом делу Побуна против модерног света, осврнуо се на елиту духовно свесних људи који одржавају Традицију живом,[6][7] као на „оне који су будни, који се на грчком зову εγρῄγοροι”,[7] очигледно алудирајући на посматраче,[6] и најдословнији смисао њиховог имена, што значи „будан”.

Као групни ум

[уреди | уреди извор]

У езотеризму, егрегор се користи да означи „групни ум”[2] или „колективну свест” религијске заједнице. Рене Генон је рекао: „колектив, у својим психичким као и телесним аспектима, није ништа друго до обично проширење појединца, и стога нема апсолутно ничег трансцендентног у односу на њега, за разлику од духовних утицаја, који су потпуно другачијег реда.”[1] Ову употребу су пратили часопис Гноза (енгл. Gnosis)[2] и Олаво де Карваљо,[8] а, према Генону, започела је са Елифасом Левијем.[1]

Мисаона форма музике Шарла Гуноа, према Ени Безант и Ч. В. Лидбитеру у делу Мисаоне форме (1901)

Концепт тулпе је сличан овоме.[6]

У езотеризму

[уреди | уреди извор]

Књига Енохова, 1:5, односи се на „ἐγρήγοροι”,[4] што се обично преводи као „посматрачи”.[3] Као што Рене Генон каже, ово су „ентитети прилично енигматичног карактера који, шта год да су, изгледа да припадају 'посредничком свету'; то је све што имају заједничко са колективним ентитетима на које је примењено исто име” у езотеричној литератури.[1]

У делу Ренеа Генона

[уреди | уреди извор]

Иако Генон напомиње да „никада није употребио реч егрегор да означи” оно што је радије називао „колективним ентитетом”, он истиче[1] да је описао ове исте ентитете у свом делу Перспективе иницијације (франц. Aperçus sur l'initiation, 1946), у следећем пасусу:

Сваки друштвени колектив се стога може посматрати као поседник суптилне силе састављене на неки начин од доприноса свих његових прошлих и садашњих чланова, и која је последично све значајнија и способнија да произведе веће ефекте што је колектив старији и састављен од већег броја чланова. Очигледно је, штавише, да ово 'квантитативно' разматрање суштински указује да је реч о индивидуалном домену, изван којег ова сила никако не би могла да интервенише.[9][1]

Генон је веровао да молитва није директно упућена духовним ентитетима (као што су богови или анђели), већ се она, „свесно или не, обраћа најнепосредније колективном ентитету, и тек посредством овог последњег се обраћа и духовном утицају који делује кроз њега”.[1]

Порекло и развој концепта у езотеризму

[уреди | уреди извор]

Према Генону, термин је први пут употребио за означавање ових колективних ентитета Елифас Леви, „који му је, да би оправдао ово значење, дао невероватну латинску етимологију, изводећи га из grex, 'стадо', док је реч чисто грчка и никада није значила ништа осим 'посматрач'.”[1] Али према књизи Марка Ставиша из 2018. године Егрегори (енгл. Egregores), Левијево дело Велика тајна (франц. Le Grand Arcane, 1868) „јасно идентификује реч егрегор са кабалистичким предањем о оним бићима за која се говорило да су очеви Нефилима”,[6] тј. посматрача.[6] Леви их је описао као „страшна бића” која „нас немилосрдно дробе јер нису свесна нашег постојања”.[10]

Након употребе егрегора као „колективног ентитета”, чланак Гаетана Делафоржа из 1987. у часопису Гноза дефинише егрегор као „врсту групног ума који се ствара када се људи свесно окупе са заједничким циљем”.[2]

У савременој окултној и магијској мисли

[уреди | уреди извор]

У делу Медитације о тароту

[уреди | уреди извор]

Дело Медитације о тароту (енгл. Meditations on the Tarot) описује Антихриста као „егрегора, вештачко биће које своје постојање дугује колективном генерисању одоздо”. На другом месту, књига назива егрегоре „демонима које рађа колективна воља и машта нација”.[11] Књига цитира, али се не слаже у потпуности са њом, употребу Робера Амбелена у његовом делу Практична кабала (франц. La Kabbale pratique). Амбелен је дефинисао егрегор као „силу генерисану моћном духовном струјом, а затим храњену у правилним интервалима, у складу са ритмом у хармонији са универзалним животом космоса, или саједињењем ентитета повезаних заједничком карактеристичном природом”. Аутор Медитација о тароту назива овај одломак од Амбелена „дефиницијом која не оставља ништа више да се пожели”, али се не слаже са Амбеленовим описом католицизма, масонерије и протестантизма као егрегора.[11]

У делу Гарија Лакмана

[уреди | уреди извор]

Гари Лакман прати употребу Медитација о тароту у својој књизи Тамна звезда у успону (енгл. Dark Star Rising), која такође сугерише да би Жабац Пепе могао бити егрегор у овом смислу — или тулпа, што Лакман види као сличан феномен.[12] У употреби Лакмана и Медитација о тароту, „нема 'добрих' егрегора, већ само 'негативних'”.[12] Лакман је цитирао књигу Џоселина Годвина Златна нит (енгл. The Golden Thread), која је и сама цитирала Медитације о тароту,[13] као извор идеје да, док се религијска (или друга) група која ствара егрегора може „ослонити” на њега као на „ефикасног магијског савезника”, „помоћ егрегора долази са ценом”,[12] јер, како је Годвин то рекао, његови ствараоци од тада морају да задовоље „неограничени апетит егрегора за њиховом будућом приврженошћу”.[13][12]

У делима Питера Керола

[уреди | уреди извор]

Шаблон:Магија хаоса Дело Књига ништавила и Психонаут (лат. Liber Null, енгл. Psychonaut), британског мага хаоса Питера Џ. Керола, користи реч егрегор по први пут на крају следећег одломка:

Религија заузима став да је свест претходила органском животу. Наводно су постојали богови, анђеоске силе, титани и демони који су припремали сцену пре него што се материјални живот развио. Наука заузима супротан став и сматра да се велики део органске еволуције догодио пре него што се појавио феномен свести. Магија, која је посветила више пажње самом квалитету свести, заузима алтернативни став и закључује да се органски и психички облици развијају синхроно. Како долази до органског развоја, ствара се психичко поље које се враћа у органске облике. Тако свака врста живог бића има своју врсту психичког облика или магијске есенције. Ови егрегори се повремено могу осетити као присуство или чак наслутити у облику врсте коју чувају.[14]

Књига даље каже да „они који су опазили људског егрегора обично га описују као Бога”, и да „магови сматрају да сав живот на овом свету доприноси и зависи од огромног композитног егрегора који је на различите начине био познат као Велика Мајка, Душа света (лат. Anima Mundi), Велики Архонт, Ђаво, Пан и Бафомет.”[14]

У делу Фратера Тенебриса

[уреди | уреди извор]

Пратећи ову употребу, иако не наводећи цитате, глосар у књизи Фратера Тенебриса из 2022. године Филозофија мрачног паганизма (енгл. The Philosophy of Dark Paganism)[15] дефинише „егрегор” као „окултни термин за независно функционишући духовни ентитет који је створио један или више практиканата магије. Многи егрегори почињу као мисаоне форме, али затим постају способни да делују независно од практиканата.”[15] Он дефинише „мисаону форму” као „езотерични ентитет створен магијом”, а „магију” као „духовну праксу и процес утицања на вероватноћу догађаја.”[15]

Књига помиње егрегоре у контексту „архетипизма”, погледа који разуме „различите богове и богиње” као „било психолошке структуре, сличне архетиповима Карла Јунга, или различите струје тајанствене енергије које се налазе у космосу и које су антропоморфизоване.”[15] Напомињући да „неки архетиписти сматрају богове мисаоним формама створеним обожавањем и молитвом генерација верника”, она каже да се „временом ове мисаоне форме могу претворити у егрегоре који показују одређену аутономију од својих обожавалаца”, и да „се ови богови могу замислити по узору на божанства Нила Гејмана у роману Амерички богови.”[15]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ е ж з Tremblay, Jean-Marie (2. 2. 2005). „René Guénon, INITIATION ET RÉALISATION SPIRITUELLE”. texte. Chapter 6, "Influence spirituelle et égrégores". Архивирано из оригинала 22. 06. 2023. г. Приступљено 22. 6. 2023. 
  2. ^ а б в г Delaforge, Gaetan (1987). „The Templar Tradition Yesterday and Today”. Gnosis. Приступљено 22. 6. 2023. [мртва веза]
  3. ^ а б Charles, R. H., ур. (1913). „The Book of Enoch, Section I”. The Apocrypha and Pseudepigrapha of the Old Testament. Oxford: The Clarendon Press. Приступљено 22. 6. 2023 — преко ccel.org. 
  4. ^ а б „Enoch - Book of Enoch Greek Interlinear”. enoksbok.se. Архивирано из оригинала 22. 06. 2023. г. Приступљено 22. 6. 2023. 
  5. ^ а б Potocki, Jan (1965). Manoscritto trovato a Saragozza (на језику: италијански). Превод: Devoto, Anna (10 изд.). Milan: Adelphi. ISBN 9788845900389. 
  6. ^ а б в г д ђ Stavish, Mark (2018). Egregores: The Occult Entities That Watch Over Human Destiny (на језику: енглески) (ebook изд.). Inner Traditions. стр. Introduction, chapters 1, 3, and 4. ISBN 9781620555774. 
  7. ^ а б Evola, Julius (1995). Revolt Against the Modern World: Politics, Religion and Social Order of the Kali Yuga (на језику: енглески). Превод: Stucco, Guido (1 изд.). Rochester, Vermont 05767: Inner Traditions International. стр. 364. ISBN 0-89281-506-X. 
  8. ^ de Carvalho, Olavo (2021). Robson, Ronald, ур. O saber e o enigma: Introdução ao estudo dos esoterismos [Knowledge and enigma: An introduction to the study of esotericisms.] (на језику: португалски) (1 изд.). Campinas, SP: Vide Editorial. стр. 114—118. ISBN 978-65-87138-73-2. 
  9. ^ Tremblay, Jean-Marie (2. 2. 2005). „René Guénon (1946), Aperçus sur l'initiation”. texte. Chapter 24, "La prière et l'incantation". Архивирано из оригинала 03. 04. 2023. г. Приступљено 22. 6. 2023. 
  10. ^ Lévi, Éliphas (1868). Le grand arcane, ou l'occultisme dévoilé [The Great Secret, or Occultism Unveiled] (на језику: француски). стр. 127–130, 133, 136. 
  11. ^ а б Anonymous (2002). Meditations on the Tarot (на језику: енглески). New York, New York: Penguin. ISBN 978-1-101-65785-0.  Непознати параметар |orig-date= игнорисан (помоћ)
  12. ^ а б в г Lachman, Gary (2018). Dark Star Rising: Magick and Power in the Age of Trump (на језику: енглески). New York: Penguin Publishing Group. ISBN 9780525503804. 
  13. ^ а б Godwin, Joscelyn (2007). The Golden Thread (на језику: енглески) (1 изд.). Wheaton, IL: Quest Books. ISBN 978-0-8356-0860-2. 
  14. ^ а б Carroll, Peter James (1987). Liber Null & Psychonaut (на језику: енглески) (ebook изд.). San Francisco, CA: Red Wheel/Weiser, LLC. ISBN 978-0-87728-639-4. 
  15. ^ а б в г д Tenebris, Frater (2022). The Philosophy of Dark Paganism: Wisdom & Magick to Cultivate the Self (на језику: енглески) (ebook изд.). Woodbury, MN 55125: Llewellyn Worldwide, LTD.. ISBN 9780738772653. 

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Егрегор&oldid=31706181”