Бијело дугме

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бијело дугме
Dugme 1974.jpg
Бијело дугме 1974. године
Основне информације
Активни период 1974—1989, 2014— (окупљања: 2005)
Жанр(ови) рок
Издавачка кућа Југотон, Дискотон, Камарад, Кроација рекордс
Оснивање Сарајево,  СФРЈ
Садашњи чланови Горан Бреговић
Младен Војичић
Ален Исламовић
Бивши чланови Жељко Бебек
Зоран Реџић
Горан Ивандић
Владо Правдић
Милић Вукашиновић
Ђиђи Јанкелић
Лаза Ристовски
Жељко Савић
Дискографија
Пљуни и запјевај моја Југославијо
(1986)
Мрамор, камен и жељезо
(1987)
Ћирибирибела
(1989)

Бијело дугме је југословенска рок група која је више од две деценије била једна од најпопуларнијих група на просторима бивше СФР Југославије. Основана је у Сарајеву 1973. године. Издала је девет албума у периоду од 1973. до 1989. године. Група Бијело дугме је настала из групе Јутро, а ново име је усвојила 1. јануара 1974. Вођа и једини стални члан групе био је гитариста Горан Бреговић, док су се на месту певача мењали Жељко Бебек, Младен Војичић Тифа и Ален Исламовић. У групу су долазили и из ње одлазили из различитих разлога басисти Зоран Реџић, Јадранко Станковић, Санин Карић и Љубиша Рацић, бубњари Горан Ивандић, Милић Вукашиновић и Драган Јанкелић, и клавијатуристи Владо Правдић и Лаза Ристовски.

Група се распала 1989. године, уз распад СФРЈ, а поново се окупила на опроштајној турнеји 2005. у Сарајеву, Загребу и Београду. Бесплатни концерт код Хајдучке чесме 1977. и опроштајни концерт у Београду 2005. спадају међу најпосећеније концерте на југословенским просторима.[1]

Историја[уреди]

Настанак[уреди]

Горан Бреговић у детињству није показивао посебно занимање за музику, чак је био избачен из ниже музичке школе као ленштина и неталентован виолиниста.[2] Међутим, кад му је мајка купила прву гитару, почео је вредно да вежба, а ускоро је основао и свој први састав у основној школи. Жељко Бебек је певао у то доба певао у групи „Кодекси“, једном од познатијих сарајевских састава тог времена. На једном концерту Бебек је запазио Бреговића и препоручио га колегама из групе.

У лето 1969. године Кодекси су отишли на тезгу у дубровачки „Сплендид бар“ где су свирали класичан летњи репертоар за туристе. Ту су од од Италијана Рената Пацифика добили понуду да свирају у његовом клубу у Напуљу. Уочи истека првог двомесечног уговора, Бреговић је први пут прешао на соло гитару. Као басиста био је ангажован Зоран Реџић који је у то време свирао у саставу „Чичци“. Зоран је довео и колегу из групе, бубњара Милића Вукашиновића.

Кодекси су до тада свирали у два клуба, држали се комерцијалног репертоара и стекли редовну публику. Милић Вукашиновић је у групу донео утицај група Лед зепелин и Блек сабат, па су две седмице по његовом доласку добили отказ на свим местима на којима су свирали.[2] После отказа у Напуљу једва су преживљавали, а Бебек се након свађе с остатком групе вратио у Сарајево. Остала тројица наставила су да наступају под именом Мића, Горан и Зоран. Крајем године по њих су у Италију дошли Горанова мајка и Зоранов брат Фадил и вратили их кући.

Бреговић се уписао на Филозофски факултет, а у јесен 1971. године гитариста Исмет Арнауталић га је позвао да формирају групу Јутро у којој су се нашли и Зоран Реџић, бубњар Гордан Матрак и певач Златко Ходник.

У Јутру се Бреговић први пут огледао као композитор. Иако годину дана није разговарао с Бебеком, ипак га је позвао када су почетком 1972. године добили термине у студију. Снимили су „Патим, ево десет дана“ Бреговић је касније уврстио на деби албум Бијелог дугмета. Одмах по снимању сингла, Бебек је отишао на одслужење војног рока, али су остали чекали његов повратак.

Током Бебековог боравка на одсуству снимили су још четири песме: „Кад би' био бијело дугме“, „У суботу мала“, „На врх брда врба мрда“ и „Хоп-цуп“ од којих су се прве две, почетком 1973. године појавиле на синглу у издању Радио Крушевца. Група Јутро издаје сингл 1973. године са песмама „Остајем теби“ на А страни и „Сад те видим“ на Б страни. Незадовољан правцем којим се Јутро кретало, Исмет Арнауталић их је напустио крајем 1972. године и са собом однео право на име групе. Око тог ауторства су се натезали током 1973. године, а тада су групи приступили бубњар Горан „Ипе“ Ивандић, који је пре тога свирао у саставу Рок, и клавијатуриста Владо Правдић, који је стигао из Индекса. Средином године, после свађе, Јутро је напустио и Зоран Реџић, а њега је заменио Јадранко Станковић.

Будући да је у Љубљани већ деловао састав под именом Јутро, а публика их је знала по песми „Кад би' био бијело дугме“, група је 1. јануара 1974. године службено названа Бијело дугме. У то време су у студију сарађивали са Батом Костићем, гитаристом ЈУ групе. Бреговић је касније истицао како је та сарадња веома утицала на његову даљу музичку оријентацију, посебно када је била у питању употреба фолк музике.[2]

1974—1977.[уреди]

Нови снимци „Топ“ и „Ове ћу ноћи наћи блуз“ понудили су тек основаној сарајевској издавачкој кући Дискотон. Тадашњи музички уредник Дискотона Слободан Вујовић их је одбио уз објашњење да су претрпани и да ће морати чекати бар пола године до објављивања сингла. Нестрпљиви, чланови Бијелог дугмета су истог дана потписали петогодишњи уговор са Југотоном. Када су схватили да басиста Јадранко Станковић не одговара, отпустили су га и марта 1974. године позвали назад Зорана Реџића.

Следећи сингл с песмама „Главни јунак једне књиге“ и „Била мама Кукунка, био тата Таранта“ готово истовремено су те 1974. године објавили Југотон и Дискотон, јер је Бреговић, потписао и са Дискотоном уговор за сингл. Први већи наступ имали су на фестивалу „BOOM“ у Љубљани 10. маја 1974. године када су представљени као нове наде. Тог лета су свирали у хотелу „Кроација“ у Цавтату и припремили материјал за први албум.

Оригинална постава Бијелог дугмета

Трећи сингл, са песмама „Да сам пекар“ и „Селма“, објавили су 30. августа 1974. године; он је представљао преломни тренутак њихове каријере.

Током септембра свирали су као предгрупа „Југословенској поп селекцији“ Тихомира Асановића, а следећег месеца у љубљанском студију „Академик“ за двадесетак дана снимили су деби албум „Кад би' био бијело дугме“ који је био објављен већ крајем новембра. Пре тога, 9. новембра учествовали су на Скопском фестивалу, где су извели песму Григора Копрова. У жељи да се уочи изласка свог првог албума што више појављују у медијима, претрпели су „највећу бруку у каријери“, како је касније објашњавао Бреговић.[3] Бебек је лоше певао на македонском, а синдикални фестивал никако није био окружење за њих. Следеће вечери наступили су у београдском Дому синдиката на рођенданској прослави тада легендарне емисије Радио Београда „Вече уз радио“, где су уз Поп машину, Смак и Црне бисере, брзо освојили публику.

Загребачки менаџер Владимир Михаљек им је организовао наступ у Сарајеву на опроштајном концерту Корни групе 16. новембра 1974.[3]

Дебитантски албум од самог је почетка имао одличну продају. Био је запакован у провокативан омот с дизајном Драгана С. Стефановића који ће и убудуће дизајнирати омоте њихових плоча. Албум је донео серију песама које је загребачки новинар Дражен Врдољак назвао „пастирски рок“.[3] У песми „Не спавај мала моја музика док свира“ је означио почетак прича о Бреговићевој склоности ка плагијатима, јер је у њој приметан утицај песме Чака Берија „Rock n roll music“.

Михаљек је крајем фебруара 1975. године организовао Конгрес рок мајстора на коме су представљена четворица најбољих домаћих гитариста. Будући да је иза свега стајао Југотон и Михаљекова жеља да прогура Бијело дугме, цела акција је била томе подређена. Незванично, на такмичењу победио је Радомир Михајловић Точак, али како он није био Југотонов извођач, није уврштен у четворку најбољих. Ту су се нашли Ведран Божић из састава Тајм, Јосип Бочек (екс Корни група), Бата Костић и Горан Бреговић. Свако од њих је снимио једну страну на дуплом албуму „Конгрес рок мајстора“ (Југотон 1975). Бреговић се определио да ради са својом групом, а пратио га је и Загребачки гудачки квартет. Ту су се нашле песме „Има нека тајна веза“ (на текст Душка Трифуновића), „И кад прође све, пјеваћу и тад“, „Знам за једно тихо мјесто“ и инструментал „Минијатура за моју мајку“. Четворка је кренула и на турнеју, а пратили су их чланови ЈУ групе, без гитаристе Драгог Јелића који је тада био у ЈНА. У то време Дугме је објавило сингл са песмом „Да ми је знати који јој је враг“, а затим су кренули на исцрпљујућу југословенску турнеју. Већ у пролеће 1975. године важили су за најпопуларнији југословенски састав.[3]

Уочи снимања друге плоче повукли су се у село Борике у Подрињу и почели припремати плочу која је морала потврдити како почетни успех није био случајан. Албум „Шта би дао да си на мом мјесту“ сниман је током новембра 1975. године у лондонском Ер рикординг студију са енглеским продуцентом Нилом Харисоном. Бас гитару је свирао Жељко Бебек пошто је Зоран Реџић уочи снимања тешко повредио прст леве руке. Текст за насловну песму написао је Душко Трифуновић, а аутор осталог материјала био је Бреговић.

Велики је хит била песма „Тако ти је, мала моја, кад љуби Босанац“, а сјајно су прошле и „Дошао сам да ти кажем да одлазим“, „Не гледај ме тако и не љуби ме више“, и насловна песма. Плоча изразито раскошног паковања продала се у тиражу већем од 200.000 примерака, па су у Југотону измислили назив „дијамантска плоча“ (пошто до тог тренутка ниједан албум није продао у толиком тиражу).[3]

Омот првог студијског албума Бијелог дугмета Кад би' био бијело дугме

Одмах по објављивању плоче, Бијело дугме је отишло на турнеју по Косову и Македонији. Уместо Зорана Реџића, бас је свирао Мустафа Курталић. Најављен је био велики концерт за Нову годину у београдској Хали спортова уз Поп машину, Булдожер и Код. Иако се интензивно рекламирао, концерт је био без објашњења отказан. Група је била позвана да за Нову годину свира председнику Титу у Хрватском народном казалишту. Дежурни из протокола прекинули су њихов наступ после неколико минута јер су се преплашили гласне музике.[3] Будући да је Зоран Реџић отишао у ЈНА, у групу је стигао Љубиша Рачић, гитариста и вођа групе Формула 4. Рацић је добио улогу привременог басисте, а први задатак била му је југословенска турнеја. У Сарајеву су наступили пред 15.000 људи, а у Београду су три пута продали дворану Пионир што пре њих ником није пошло за руком.[3]

Почетком априла 1976. године чланови групе су се спремали да свирају југословенским исељеницима у САД. Међутим, посумњали су да је у ту организацију умешана и хрватска емиграција па су одустали од концерата, али су ипак отишли у Америку. Тамо су снимили Ивандићев сингл с песмама „Џамбо“ и „Ватра“ и Бебеков с песмама „Милован“ и „Goodbye, America“. У јуну чланови групе су отишли на радну акцију Козара 76 што је био Бреговићев одговор на све критике о прозападној оријентацији. Са акције су се Бреговић, Бебек и Рачић вратили одликовани ударничким значкама. Почетком јесени Ипе Ивандић и Владо Правдић су отишли на одслужење војног рока у ЈНА, а на њихова места су дошли Милић Вукашиновић из Индекса, и Лаза Ристовски из групе Смак.[3]

Трећи су албум опет припремали у Борикама. Наслов овог албума требало је да буде „Све се дијели на двоје, на твоје и моје“ по песми Душка Трифуновића коју је својевремено изводила Јадранка Стојаковић. Бреговић међутим, није стигао да напише музику за ту композицију, па је смислио наслов „Хоћу бар једном да будем блесав“. То није одговарало Југотону па је нађена компромис „Ето баш хоћу“.

Албум је опет сниман у Лондону, продуцент је опет био Нил Харисон, а бас-гитару још поново свирао Бебек. Албум је објављен 20. децембра 1976. године. На плочи се нашла балада „Сањао сам ноћас да те немам“, као и „Лоше вино“ из репертоара Здравка Чолића (за коју је својевремено музику написао Бреговић, а текст Арсен Дедић), „Ништа мудро“ која подсећа на „It's Only Rock 'N Roll“ Ролингстонса, те фолклором инспирисане „Слатко ли је љубит тајно“ и „Деде, бона, сјети се, де, тако ти свега“.

У међувремену је Љубиша Рачић избачен из групе пошто је био незадовољан хонораром. Заменио га је Санин Карић (из групе Тешка индустрија). У априлу 1977. њих тројица отишли су на турнеју по Пољској где су одржали девет концерата. Најављивани као „водећа југословенска група младог поколења“ изазвали су одушевљење публике.[3] По повратку, групи су се прикључили Зоран Реџић, који је одслужио војску и Ипе Ивандић, који је био проглашен привремено неспособним за служење војске.

Југословенска турнеја није текла глатко. Концерте су пратили многи технички проблеми, одзив публике био је мањи, а свађе унутар бенда жестоке. Након прекида турнеје по јадранској обали изгледало је да се група налази пред распадом. Отказани су концерти у Загребу и Љубљани на којима је требало да се сними живи албум. Критике концерата биле су суздржане и групи је први пут после четири године кренуло низбрдо.

По идеји рок новинара Петра Поповића одлучено је да 28. августа 1977. године, као опроштај пред Бреговићев одлазак у ЈНА, одрже бесплатан концерт код београдске Хајдучке чесме. Посета је надмашила све планове организатора. Процене су се кретале од 70.000 до 100.000, но то је у сваком случају био највећи скуп поклоника у дотадашњој историји домаће рок музике.[4] После предгрупа Здраво, Тако и Леб и сол, на позорницу је изашло Бијело дугме, одсвирало успешан концерт и изашло из кризе. Део те атмосфере забележен је у филму Није него редитеља Миће Милошевића. Касније се показало да снимак наступа технички није био добар, па су 25. октобра исте године у сали „Ђуро Ђаковић“ у Сарајеву одрадили још један наступ. Ти су снимци уврштени на албум „Концерт код Хајдучке чесме“. Наслов је био делимично оправдан јер су за плочу користили реакцију публике код Хајдучке чесме.

По завршетку миксовања концертне плоче, Бреговић је отишао у војску у Ниш. Била је то пауза за групу, али не и за њене чланове. Жељко Бебек је објавио соло албум „Скоро да смо исти“ међутим, добио је лоше критике и слаб пријем публике. Лаза и Ипе су у Лондону снимили албум „Стижемо“ који се појавио 10. септембра 1978. године. Понесени својим радом, уз доста тешких речи по штампи, опростили су се од Бијелог дугмета, због чега Дугме није свирало на рок вечери традиционалног сусрета југословенског стваралаштва младих „Младост Сутјеске“ одржаног 11. јуна исте године. Уз образложење да Бреговића нису пустиле војне власти, на Тјентишту су се као посматрачи појавили само Бебек и Реџић. Зато је Бреговић стигао у Сарајево неколико дана касније да на Деветом конгресу Савеза социјалистичке омладине Босне и Херцеговине прими плакету у име групе. Уочи објављивања албума „Стижемо“ ухапшен је Ипе Ивандић због поседовања 3 килограма хашиша. Због специфичног психичког стања, Ивандић је на издржавање казне отишао тек почетком 1981. године.

1978—1983.[уреди]

Бијело дугме се окупило у јесен 1978. године са новим бубњаром Ђиђијем Јанкелићем и повратником Владом Правдићем. Окупља се у Нишкој Бањи, где започиње припреме за нову плочу. Снимање плоче почело је јануара 1979. године у Студио V Радио Београда.

Објављивање албума Битанга и принцеза пратио је низ цензорских интервенција Југотона. Омот Драгана С. Стефановића на којем женска нога удара мушко међуножје оцењен је вулгарним и одбијен. Из песме „Ала је глупо заборавит' њен број“ избачена је псовка „Који ми је мој“, док је из баладе „Све ће то, мила моја, прекрити ружмарин, сњегови и шаш“, стих „а Христ је био копиле и јад“ промењен је у „А он је био копиле и јад“. Аранжман за „Све ће то, мила моја, прекрити рузмарин, сњегови и шаш“ написао је Ранко Рихтман (некада члан Индекса), а за „Кад заборавиш јули“ Војкан Борисављевић. На плочи се се поред поред наведених нашле и песме „На задњем сједишту мог аута“, „Битанга и принцеза“, и емотивне баладе „Кад заборавиш јули“ и „Ипак пожелим неко писмо“ у којима су их пратили симфонијски оркестар и хор. Продукцију је опет радио Нил Харисон. Унакажена безличним омотом Југотоновог дизајнера Ивана Ивезића, плоча се појавила средином марта 1979. године и доживела једногласне овације публике и критике. Плоча је тиражно оборила претходне рекорде, а критичари листа „Здраво“ прогласили су је плочом године.[4]

Битанга и принцеза“ је била увод у велику турнеју са симфонијским оркестром и хором. У Београду су пет пута распродали халу Пионир, а сав приход су уплатили пострадалима од земљотреса у Црној Гори. На великим концертима их је пратио хор „Бранко Крсмановић“ и симфонијски оркестар. На стадиону ЈНА 22. септембра организовали су концерт под називом Рок спектакл ’79. Уз бројне предгрупе: Опус, Сунцокрет, Силуете, Парни ваљак, Генерација 5, Како (касније Пилоти), Прљаво казалиште, ЈУ групу, Револвер, Метак, Бумеранг, окупили су око 70.000 посетилаца. У то време Бреговић је први пут радио музику за филм и то за Личне ствари Александра Мандића. Песме „Пристао сам бићу све што хоће“ (на текст Душка Трифуновића) и „Шта је, ту је“ објављене су и на синглу.

Током 1980. године нови вал је уздрмао југословенску рок сцену. Бреговићев одговор на нови вал је била плоча „Доживјети стоту“. У песмама „Ха ha ха“ и „Трамвај креће“ Бреговић први пут постаје политички ангажован и до непрепознатљивости мења аранжмане старих песмама и настоји да звуче модерније. Бебек је обријао своје чувене бркове, а читав бенд је скратио косу на „прописану“ панк дужину.

Турнеја започиње у Сарајеву, а завршава у загребачком клубу Кулушић где снимају други концертни албум. ЛП је под називом „5. април ’81“ штампан у ограниченом тиражу од 20.000 примерака. Сем старих песама, ту се нашла обрада хита Индекса „Све ове године“. У Београду су те године свирали у више наврата. Поред два промотивна концерта у Пиониру, почетком септембра су се појавили на рок фестивалу на Хиподрому (на којој им је предгрупа била тада слабо позната енглеска група Ајрон мејден),[5] а одсвирали су три наступа уочи и после Нове године у хали Пинки. Почетком 1982. године свирали су у Аустрији, у Инсбруку у оквиру манифестације на којој је будући домаћин зимских олимпијских игара био у посети бившем. На повратку су им на царини запленили опрему и одрезали прилично високу казну. Да би се финансијски поткрпили, током јула и августа 1982. године одржали су турнеју по Бугарској на којој су одсвирали четрдесет један концерт. Процењује се да их је током тих месец и по дана видело преко 120.000 људи. Будући да је Ђиђи Јанкелић априла месеца отишао у ЈНА, на турнеји је за бубњевима седео Гарабет Тавитјан, бивши члан групе Леб и сол. По изласку из затвора, у групу се крајем 1982. године вратио Ипе Ивандић.

Почетком 1983. године Бреговић је уз Дугме и песника Душка Трифуновића снимио плочу за децу „А милиција тренира строгоћу“. Првобитно је било замишљено да на њој пева Сеид Мемић Вајта, али како је он био заузет, ту улогу је обавио дечак Ратимир Боршић Рача.

У фебруару 1983. године група је објавила албум „Успаванка за Радмилу М.“ којим је Бреговић планирао опроштај од публике и да после турнеје расформира групу. Као гост, на снимању је учествовао Влатко Стефановски.

Политички ангажман није изостао ни на овој плочи. Општа ситуација на Косову је била лоша након немира, стога је Дугме снимило „Косовску“, песму коју Бебек певао на албанском. „Успаванка за Радмилу М.“ укључује неколико класичних Бреговићевих поскочица, те серију балада - „Ако можеш заборави“, „Не плачи“, „У вријеме отказаних летова“ и инструментал у насловној песми.

Планирано је било да концерт на Београдском сајму 24. априла 1983. буде последњи, али је одзив публике убедио Бреговића да одустане од прекида рада. Бебек је међутим, снимио други соло албум „Мене тјера неки враг“ и дефинитивно напустио групу 23. априла 1984. Последњи концерт са групом Бебек је имао у Олимпијском селу у Сарајеву 13. фебруара 1984.

1984—1989[уреди]

За новог певача изабран је Младен Војичић Тифа. Бреговић је упражњено место понудио и Алену Исламовићу, али је он, страхујући да би се Бебек ипак могао вратити у Бијело дугме, остао са Дивљим јагодама. Дугме је с Тифом провело лето у Ровињу где су увежбавали нови материјал, а албум се појавио у децембру 1984. године. Бреговић је у то време са Здравком Чолићем основао издавачку кућу Камарад, а за дистрибутера нове плоче ангажован је Дискотон. Албум је једноставно назван „Бијело дугме“, а на омоту је објављена репродукција „Косовке девојке“ Уроша Предића.

Плоча опет представља фолку склоног Бреговића, а гости су Оркестар народних инструмената РТВ Скопље, Ладарице, али и Бора Ђорђевић који с Бреговићем и Тифом пева у „Pediculis Pubis“ и коаутор је текста.

Лаза Ристовски је поново постао пуноправни члан групе. Бреговић је на албум уврстио и обраду химне Хеј, Словени. Прерадио је и своју стару песму „Шта ћу, нано, драги ми је љут“ коју је својевремено снимила Бисера Велетанлић уз пратњу ЈУ групе. Уз нови текст и аранжман песма је, под називом „Липе цвату“, постала највећи хит с нове плоче. Одличан пријем код публике имале су и „Падају звијезде“ (која подсећа на песму „Jump“ групе Ван Хејлен), „Лажеш“, „Да те богдо не волим“ и „Јер кад остариш“. Публика током турнеје је слабо прихватилаа новог певача, а због проблема са алкохолизмом и дрогама и свађе са Бреговићем, Тифа је напустио Дугме. Последњи наступ са групом је имао 2. августа на концерту у Москви када су Бијело дугме и Бајага и инструктори представљали Југославију на Светском фестивалу омладине и студената. Тифа је отишао на дослужење војног рока, а касније је ухапшен због поседовања дроге.

Нови певач је постао Ален Исламовић који је у међувремену напустио Дивље јагоде, разочаран њиховим неуспесима у Енглеској. Нова плоча требало је да буде најпровокативнија у дискографији групе, али не само због наслова „Пљуни и запјевај моја Југославијо“. У интервјуу Петру Поповићу 1994. године Бреговић говори о томе како је замислио ову плочу.

Викицитати „Цијела плоча „Пљуни и запјевај, Југославијо“ имала је тај неки мали концепт који је требало да буде заокружен, међутим, није се могао остварити. Било је замишљено да се појаве сви државни непријатељи на једном мјесту... Писао сам „Ружица си била“ за Вицу Вукова, мислио сам да ставим на омот Мићу Поповића, хтио сам да пјева Темпо. Али, чим смо кренули у контакт са Вицом Вуковом, Удба је одмах почела да прати менаџера Раку; након састанка са Вицом у Загребу њега су ухапсили на аеродрому у Сарајеву... Ја сам ишао на састанак са Мићом Поповићем, а онда ме молио директор Дискотона, пошто је он знао да ме прате, да се не упуштам у то. Нико није хтио да штампа плочу на којој пјева Вице Вуков, а на омоту има Мићу Поповића.”

[6]


На омоту се коначно нашла кинеска пропагандна слика која приказује модерни револуционарни плес. Уводна песма на плочи је снимана са партизаном и народним херојем Светозаром Вукмановићем Темпом у пратњи Горана Бреговића и штићеника дома за напуштену децу Љубица Ивезић из Сарајева, који пева стару револуционарну тему „Падај сило и неправдо“.

Осим политички обојених, ту се нашао и инстант хит „Хајдемо у планине“ и „ А и ти ме изневјери“ као и баладе „Ноћас је к’о лубеница пун мјесец изнад Босне“, „Те ноћи кад умрем, кад одем, кад ме не буде“, „Ружица си била, сада више ниси“. Иако су ове песме постигле велики успех код широке публике, старији обожаваоци Бијелог дугмета нису били задовољни гласовним могућностима Алена Исламовића, те су тражили повратак Жељка Бебека.

Двоструки живи албум „Мрамор, камен и жељезо“, снимљен на турнеји, појавио се крајем 1987. године. Насловна песма обрада је старог хита загребачке групе Роботи, а на плочи се нашло шеснаест песама које дају увид у биографију групе: од првих синглова до последњег студијског албума. После турнеје групу је тихо напустио Владо Правдић и посветио се послу с рачунарима.

Крајем 1988. године изашао је албум „Ћирибирибела“ с „Ђурђевданом“ као мега-хитом. Искористивши стих Ђорђа Балашевића А ја нисам с оном коју волим и стару ромску тему, Бреговић је уз пратњу оркестра Феата Сејдића, направио песму која ће често сматра њиховим највећим хитом.[7] На снимању плоче, као гости су се појавили Хор српске православне цркве, Прво београдско певачко друштво, клапа Трогир, бубњар Влада Голубовић (из Бајаге и инструктора) и басиста Ненад Стефановић Јапанац.

Политичке теме су биле пристуне и на овом албуму у виду спајања химне Лијепа наша и песме Тамо далеко. Публика у Хрватској и Србији лоше је примила овај микс и жестоко звиждала током његовог извођења на концертима. Остатак албума чине песме „Након свих ових година“, „Ево заклећу се“, „Напиле се улице“, „Ако има бога“, „Шта има ново“.

Почетком 1989. године Бијело дугме је кренуло двомесечну турнеју. Бреговић је о последњој турнеји изјавио: „Посљедње турнеје се сјећам као врло мучне. Упале се свјетла, а оно препуно српских застава. Као по иронији, сутрадан свирамо у Хрватској. Исто мрак, и из мрака хрватске заставе. Камионе смо имали ишаране са „Србија Über Alles“. Послије то исто у Хрватској. Једва сам чекао да се заврши та турнеја“.[8] После концерта у Дервенти 15. марта 1989., Ален Исламовић мучен боловима у бубрезима је напустио групу и отишао кући у Бихаћ. Турнеја се нагло прекинула, отказани су концерти у Кини и Совјетском Савезу. Прави разлози за распад групе нису никада откривени, али већина људи мисли да је распад СФРЈ изазвао распад групе, јер је група често сматрана за симбол јединства народа Југославије.[1]

После Дугмета[уреди]

По напуштању групе, Ален Исламовић је објавио соло албум „Хај, нек’ се чује, хај нек’ се зна“. У пролеће 1990. године излази компилација балада „Након свих ових година“ насталих у периоду од 1983. до 1988. године.

Жељко Бебек се по избијању рата преселио у Загреб и наставио каријеру, Зоран Реџић је отишао у Финску, а Младен Војичић Тифа је тек 1995. напустио Сарајево и отишао у Немачку. Ипе Ивандић се по избијању рата преселио у Београд где је трагично настрадао 13. јануара 1994. године.

Горан Бреговић је наставио успешну каријеру као композитор филмске музике коју је започео радовима на филмовима Кудуз и Дом за вешање. Током деведесетих постао је један од најпознатијих европских етно композитора, потписао је уговор с великом издавачком кућом Универзал, и са својим Оркестром за свадбе и сахране наступао је у елитним концертним дворанама. У базилици Сен Дени, на фестивалу названом Од Баха до Бреговића, премијерно је извео ораторијум „Моје је срце постало толерантно“.

Бреговић је одбијао идеју о поновном окупљању Бијелог дугмета. У многим интервјуима изричито је негирао сваку могућност да икад више изађе на позорницу као рок гитариста. Долазак новог миленијума и готово светски успех само су потврдили тај његов став.

Ипак, под спонзорством Кока-коле Бреговић је поново окупио групу која је током јуна 2005. одржала спектакуларне опроштајне концерте у Сарајеву, Загребу и Београду.

2014. године је најављена повратничка турнеја. Најављени су концерти на подручју бивше Југославије, Бреговић и Рака Марић у потрази су за новим певачем јер Бебек, Тифа и Ален нису прихватали позив за повратничку турнеју. Рака Марић је изјавио да би се одлично у улози певача Бијелог дугмета снашао Здравко Чолић, ма да би се добро снашли Жељко Јоксимовић, Тони Цетински. Додао је и да би најбоље било да то буде неко сасвим нов, неки учесник емисије за таленте.

Турнеја никад није одржана а Владо Правдић открива и зашто : ''Све је пукло око финансија. Остатак бенда је тражио да једнако поделимо новац од концерата. То Бреговићу није одговарало. Један мој пријатељ рекао ми је да му је Горан казао: "Што да ја неком другом утерујем паре у џепове?" [9]. Међутим, одржана је друга светска турнеја која и дан данас траје - ''Ко не полуди тај није нормалан''. У турнеји учествују Горан Бреговић, Ален Исламовић, Тифа као и Бреговићев ''Оркестар за свадбе и сахране'' .На неким концертима (нпр. у Београду и Загребу) придружио им се и тамбурашки оркестар.

Турнеја баш и није добро прошла код људи због нових аранжмана и због врсте музике Горана Бреговића, описујући је "турбо фолком и јефтиним балканским шундом", називајући је "реквијемом за Бијело дугме" а концерт у Дизелдорфу су назвали "ноћи кад је турбо (трубо) фолк дефинитивно нокаутирао рокенрол.".

Милић Вукашиновић је једном приликом изјавио: ''Брега је у почетку концерте најављивао као: Брега, Ален и Тифа. Пошто није имао довољно публике, наставио је као "Бијело дугме". У Дизелдорфу су их извиждали кад су видели да није оригинална постава. Он може да се зове Горан Макијавели, јер код њега циљ оправдава средство'' . [9]

Ни бивши басиста групе Зока Реџић није одушевљен турнејом, чак је и увређен зашто Бреговић није позвао њега и бившег клавијатуристу Владу Правдића на турнеју и мисли да то није морално :

''Чак 20 година смо Горан и ја провели заједно. Кад се распало "Дугме", остали смо блиски. Били смо пријатељи, док није почео да ради ово са концертима на којима најављује "Бијело дугме", а у ствари су то он, Младен Војичић Тифа и Ален Исламовић.Бреговић ради нешто што није морално. Осећам се опљачкано и разочарано. Не одговара на моје поруке и позиве. Можда га је стид. Срео сам се са његовом женом Џенаном и питао је зашто ме Горан избегава. Рекла ми је да он мене воли, али да никоме не одговара на поруке. То није тачно. Мени је увек одговарао, и то исте секунде.Он сад има много новца и изгледа да је зато пролупао. Очигледно мисли да је бог. Направио је лепе песме, али и остали чланови групе су улагали у бенд, опрему, осмислили лого... Бреги је битно само да узме лову'' [9]

Нов албум - Ко не полуди тај није нормалан (2016)[уреди]

Горан Бреговић је 15. марта 2016. најавио нову плочу "Бијелог дугмета", прву после 1988. и албума "Ћирибирибела". Албум који је већ у завршној фази садржаће нумере са наступа "Дугмића" са њихове јубиларне турнеје која траје од 2014. године, а могуће је да се на новом албуму "Дугмета" нађе и бар једна нова песма бенда.[тражи се извор]

Пар дана пред крај 2016. године изашао је дуго очекивани албум ''Ко не полуди тај није нормалан''. Пре него што ће изаћи делили су га посетитељима на трећем концерту у Београдској арени. Реч је о новим изведбама Дугметових хитова, првом Дугметовом издању након једног од највећих дискографских пројеката на овим подручјима: Бијело дугме бокс сета делукс (ЛП) из 2014. године.Ове нове изведбе делом су забележене на концерту у пулској Арени, делом током гостовања на Сеоском туризму Ракић у Војковачком Клоштру, а албум је заокружен у београдском студију Камарад, где су под Бреговићевим продуцентским водством, довршени снимање и микс. Мастеринг снимака обавио је продуцент ''Кроација Рекордса'' Горан Мартинац.[10]

Утицај[уреди]

Бијело дугме је била најпопуларнија рок група у бившој Југославији, али је истовремено имала и своје критичаре. Негативне критике су биле упућиване на мешање рок музике са народном музиком. Са друге стране, музички новинар Петар Поповић сматра да је Бреговић само правио комуникативну музику и да га није било срамота да призна одакле долази.[11] У рок документарцу „Сретно дијете“ из 2003. Јасенко Хоура, гитариста Прљавог казалишта је изјавио да „штагод да је Бијело дугме радило, и сви остали су радили“.[12]

Бијело дугме још увек има велику армију обожавалаца: њихови концерти из 2005. у Сарајеву (стадион Кошево) и Загребу (стадион Максимир) су распродати за неколико сати. Концерт на београдском хиподрому је привукао око 200.000 обожавалаца, и најпосећенији је концерт у Београду.[13]

Песме Бијелог дугмета су обрадили аутори: Иги Поп (Хајдемо у планине - Get the Money), Нервозни поштар (Не спавај мала моја), Моби дик (На задњем седишту мога аута).

Чланови групе[уреди]

Дискографија[уреди]

Год. Назив Напомена
Студијски албуми
1974. Кад би' био бијело дугме Југотон
1975. Шта би дао да си на мом мјесту Југотон
1976. Ето! Баш хоћу! Југотон
1979. Битанга и принцеза Југотон
1980. Доживјети стоту Југотон
1983. Успаванка за Радмилу М. Југотон
1984. Бијело дугме Камарад - Дискотон
1986. Пљуни и запјевај моја Југославијо Камарад - Дискотон
1988. Ћирибирибела Камарад - Дискотон
Концертни албуми
1977. Концерт код Хајдучке чесме Југотон
1981. 5. април '81. Југотон
1987. Мрамор, камен и жељезо Камарад - Дискотон
2016. Ко не полуди тај није нормалан Кроација Рекордс - Сити рекордс
Синглови
1974. Топ / Ове ћу ноћи наћи блуз Југотон
1974. Главни јунак једне књиге / Била мама Кукунка био тата Таранта Југотон
1974. Главни јунак једне књиге /Авантуре малог Ју Ју Дискотон
1974. Да сам пекар / Селма Југотон
1975. Да ми је знати који јој је враг / Блуз за моју бившу драгу Југотон
1975. Има нека тајна веза / И кад прође све, пјеват ћу и тад Југотон
1975. Не гледај ме тако и не љуби ме више / Све ћу да ти дам, само да заиграм Југотон
1975. Playing the part / Да сам пекар Југотон
1976. Милован / Goodbye America Југотон
1976. Тако ти је мала моја кад љуби Босанац / Не спавај мала моја музика док свира Југотон
1976. Ето! Баш хоћу! / Дошао сам да ти кажем да одлазим Југотон
1976. Химна листа Здраво Југотон
1976. Ипе Ивандић и Бијело Дугме - Џамбо / Ватра Југотон
1979. Битанга и принцеза / Деде, бона, сјети се, де тако ти свега Југотон
1979. Пристао сам, бићу све сто хоће / Шта је ту је Југотон
1980. Добро вам јутро Петровић Петре / На задњем сједишту мог аута Југотон
1981. Playing the part / Доживјети стоту Југотон

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 „BIJELO DUGME (1) - Ništa posebno mudro - Eto, baš neću /”. Popboks.com. Приступљено 10. 11. 2011. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Janjatović (2007). стр. 31.
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 3,8 Janjatović (2007). стр. 32.
  4. 4,0 4,1 Janjatović (2007). стр. 33.
  5. „U slavu palih idola”. popboks.com. Приступљено 15. 11. 2011. 
  6. Горан Бреговић у емисији „Након свихових година“, РТС, 1994
  7. Janjatović (2007). стр. 35.
  8. SAM arhiva broj 1 - : SAM 14/01/1996 - Intervju: Goran Bregovic (1)
  9. 9,0 9,1 9,2 BIVŠI ČLANOVI "BIJELOG DUGMETA" PORUČUJU: Brega je prolupao, hoće samo pare! - Informer
  10. Muzika.hr - Bijelo dugme ima novi CD
  11. Aleksandar Arežina. „Trideset godina od prvog singla najpopularnijeg benda s ovih prostora”. Приступљено 15. 11. 2011. 
  12. Документарац Сретно дијете (2003)
  13. „Zvezde sviraju u praznim halama”. Blic.rs. 20. 12. 2010. Приступљено 10. 11. 2011. 

Литература[уреди]

  • Janjatović, Petar (2003). Ex YU rock enciklopedija. Beograd: Čigoja štampa. (COBISS.SR). 
  • Glavan, Darko; Vrdoljak, Dražen (1981). Ništa mudro : Bijelo dugme : autorizirana biografija. Zagreb CDD SSOH; Bjelovar: Prosvjeta. (COBISS.SR)
  • Krstulović, Zvonimir (2005). Bijelo dugme - doživjeti stotu : fotomonografija. Zagreb: Profil international. (COBISS.SR)
  • Misirlić, Amir (2005). Bijelo dugme. Beograd: Sinex. (COBISS.SR)

Спољашње везе[уреди]