Епитафи Вранићима на гробљу Рајковача у Ртарима
| Драгачевски епитафи | |
|---|---|
 Споменик Радисаву Вранићу (†1861) | |
| Опште информације | |
| Место | Ртари |
| Општина | Општина Лучани |
| Држава |  Србија |
| Време настанка | 19. век-20. век |
Епитафи Вранићима на гробљу Рајковача у Ртарима представљају епиграфска и фамилијарна сведочанства преписана са старих надгробних споменика у доњодрагачевском селу Ртари, Oпштина Лучани.[1][2][3]
Вранићи из Ртара[уреди | уреди извор]
Вранићи (Вране) дошли су у Ртаре крајем 18. века из села Вране код Ариља.[4] У време када су се доселили, у овом роду је било пет одраслих мушких глава: Радивој, Радосав, Ђоко, Бојо и Обрад.[2]
Како су у време њиховог досељавања Ртари су били слабо насељени, браћа су заузела велики посед, од неколико стотина хектара. Радивој, Радосав и Обрад су се населили у горњи крај села, на подручју где су сада фамилије Вранића, Милошевића и Обрадовића. Бојо и Ђоко су своје домове подигли у Клисури, где су данашњи Петровићи и Бојовићи.[2]
Фамилија је дуго носила презиме Вране, по месту из кога су се доселили. Поред овог, Обрадов син Радисав носио је презиме Обрадовић, а његов син Јован презиме Радисављевић. Бојо и Ђоко су поред презимена Вране користили и презиме Станковић, по коме су најчешће уписивани у књиге.[2]
Презиме Вранићи појављује се тек у другој половини 19. века. Носе га само потомци Обрадови, јер су остале Вране замрле по мушкој линији.[4]
Предање каже да је чланове породице Вранић половином 19. века „поморила” нека болест. Из Државном пописа имовине и становништва Србије 1862/63. године види се да су Вранићи имали само четири члана: 85-годишњег Радисава Обрадовића (рођеног у збегу у Милићевом Селу за време Кочине крајине,[4] истакнутог устаника)[2] који је у домаћинству живео са унуцима узраста од 12 до 6 година: Миланом, Милошем и Христином,[4] што потврђује приче о страдању ове породице.[2]
Радисав је умро је 1869. године у 91. години живота. Његови унуци, Јованови синови Милош и Милан продужили су породичну лозу.[2]
Данас Вранића има у Ртарима и Чачку. Славе Илиндан.[2]
Епитафи на споменицима Вранићима[уреди | уреди извор]
Споменик једногодишњем Милутину Вранићу (†1861)
- МИЛУТИН
- син Јована Вранића
- поживи 1 г.
- а престави се 26 окр. 1861 г.[3]
Споменик Радисаву Вранићу (†1869)
- Положену плочу
- по гробу поставише ми
- и овај вечни спомен сподигоше
- благодарни унуци свом деди
- ВРАНИ Радисаву
- Вранићи
- 2 брата Милан и Милош
- Спомени господи во устроство својему[3]
Споменик Милошу Вранићу (†1903)
- 1903
- Бог отац
- гробови су жизне двери
- душа моја сад у рају бива
- мајка земља тело скрива
- Овде почива раб божи
- МИЛОШ Вранић из Ртара
- дични Србин
- добри домаћин
- поживи 53 г.
- премину у вечни живот
- 14 фебруара 1903 год.
- Оваи надгробни спомен подиже му
- његов благодарни син Драгутин.
- Писао Ђурђе Томовић из Ртара[3]
Споменик Милану Вранићу (†1903)
- Оваи надгробни споменик показује
- ђеје сахрањено тело поч.
- МИЛАНА Вранића
- врсног и много уваженог грађанина
- бившег кмета овог села Ртара
- поживи 56 г.
- а умре 3 априла 1903 г.
- Бог да му душу прости.
- Овај спомен подигоше му
- његови синови Радивоје и Добривоје[3]
Споменик Дринки Вранић (†1905)
- Овде почива
- ДРИНКА
- супруга Добривоја Вранића из Ртара
- поживи 25. г.
- умре 24 јула 1904 год.
- Спомен подиже муж Добривоје[3]
Споменик Марици Вранић (†1906)
- Овде тико почивају
- земни остатци раба божије
- МАРИЦЕ
- супруге Милана Вранића из Ртара
- која часно и поштено поживи 66 г.
- а престави се 18 јуна 1906. год.[3]
Споменик Миленији Вранић (†19??)
- Овде почива ра. Божиа
- МИЛЕНИЈА
- супруга Милоша Вранића
- поживи... умре....(оштећено)[3]
Споменик Драгутину Вранићу (†1927)
- Овде је сахрањено тело
- часног Србина и уваженог домаћина
- ДРАГУТИН Вранић из Ртара.
- Међу својим комшијама и друговима
- лепо и карактерно поживи 49 г.
- умро 1927 г.[3]
Споменик Добривоју Вранићу (†1941)
- Овде је сахрањен покој.
- ДОБРО-ДОБРИВОЈЕ Вранић
- бив. из Ртара
- рођен 16.II.1871
- + 26.VII-1941 г.
- Овај споменик за вечну успомену
- подигоше му синови Милан Радисав
- и унуци Драгутин и Јордан.
- 1950 год.[3]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4.
- ^ а б в г д ђ е ж Недовић, Радисав (1983). Ртари. Ртари: Месна заједница.
- ^ а б в г д ђ е ж з и Недовић, Радисав (1995). Камени летопис Ртара : гробља, надгробници, крајпуташи и спомен-обележја. Чачак: Међуопштински историјски архив.
- ^ а б в г Славковић, Јовиша М. (2017). Становништво Драгачева. Гуча: Библиотека општине Лучани. ISBN 978-86-88197-29-8.
Литература[уреди | уреди извор]
- Недовић, Радисав (1983). Ртари. Ртари: Месна заједница.
- Недовић, Радисав (1995). Камени летопис Ртара : гробља, надгробници, крајпуташи и спомен-обележја. Чачак: Међуопштински историјски архив.
- Драгачево : насеља, порекло становништва, обичаји. Београд: Службени гласник : САНУ. 2010. ISBN 978-86-519-0718-3.
- Недовић, Радисав (1998). Ртарски родови. Чачак: Штампарија "Бајић".
- Недовић, Радисав (1998). Ртарске читуље. Чачак: Штампарија "Бајић".
- Стојић, Никола Ника (2011). Драгачевски епитафи : записи са надгробника и крајпуташа (2. допуњено изд.). Чачак: Међуопштински историјски архив. ISBN 978-86-80609-45-4.
- Славковић, Јовиша М. (2017). Становништво Драгачева. Гуча: Библиотека општине Лучани. ISBN 978-86-88197-29-8.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака: о натписима са надгробних споменика западне Србије (PDF) (2. допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.