Епиграфика

С Википедије, слободне енциклопедије

Епиграфика (од грч. ἐπιγραφή, epi-graphē, написано (грч. ἐπιγραφεω, лат. scribere) на (грч. ἐπι) трајном материјалу [1]) је наука која се бави писаним споменицима на тврдим материјалима као што су камен, теракота, стакло, кост, метал и мозаик, за разлику од палеографије која се бави писаним споменицима на меким материјалима (папирус, пергамент, тканина, папир).

Проучавање древних рукописа, обично написаних тушем, засебно је поље, палеографија.[2] Епиграфика се такође разликује од иконографије, јер се ограничава на смислене симболе који садрже поруке.

Опсег[уреди | уреди извор]

Натпис на постољу статуе Мишела Неја из Париза

Епиграфика је примарно оруђе археологије када се ради о писменим културама.[3] Конгресна библиотека САД класификује епиграфику као једну од помоћних историјских наука.[4] Епиграфика такође помаже у идентификацији фалсификата:[5] епиграфски докази били су део дискусије о Јаковљевој костурници.[6][7]

Арабескни епиграф са разним магребским арапским натписима у Мертловом двору у Алхамбри.

Карактер писања, предмет епиграфије, ствар је сасвим одвојена од природе текста, који се сам по себи проучава. Текстови исписани у камену обично су за јавни увид и стога се битно разликују од писаних текстова сваке културе. Међутим, нису сви исписани натписи јавни, у микенској Грчкој је за дешифроване текстове „Линеарног Б” откривено да се у великој мери користе за економско и административно вођење евиденције. Неформални натписи су „графити” у свом изворном смислу.

Епиграфика и друге науке[уреди | уреди извор]

Иако је примарно повезана са археологијом, домен епиграфике може да се подудара са доменом других историјских дисциплина. Епиграфика користи податке које јој пружа палеографија, која истражује писмо, читајући натписе долази у додир са политичком, административном, правном и религијском историјом. Натписи на новцу, гемама и камејама спадају у домен и нумизматике и епиграфике итд. И поред сличности епиграфика има своје методе проучавања, за разлику од археологије која истражује само налазиште и у директном је контакту са предметима, епиграфика тумачи натписе било на предметима било на репродукцијама или у литератури.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Р. Блох, Латинска епиграфика, Археолошко друштво Југославије, Београд, 1971.
  2. ^ Brown, Julian. „What is Palaeography?” (PDF). UMassAmherst. Приступљено 21. 9. 2018. 
  3. ^ Bozia, Eleni; Barmpoutis, Angelos; Wagman, Robert S. (2014). „OPEN-ACCESS EPIGRAPHY. Electronic Dissemination of 3D-digitized. Archaeological Material” (PDF). Hypotheses.org: 12. Приступљено 21. 9. 2018. 
  4. ^ Drake, Miriam A. (2003). Encyclopedia of Library and Information Science. Dekker Encyclopedias Series. 3. CRC Press. ISBN 0-8247-2079-2. 
  5. ^ Orlandi, Silvia; Caldelli, Maria Letizia; Gregori, Gian Luca (новембар 2014). Bruun, Christer; Edmondson, Jonathan, ур. „Forgeries and Fakes”. The Oxford Handbook of Roman Epigraphy. Oxford Handbooks. ISBN 9780195336467. doi:10.1093/oxfordhb/9780195336467.013.003. Приступљено 21. 9. 2018. 
  6. ^ Silberman, Neil Asher; Goren, Yuval (September—October 2003). „Faking Biblical History: How wishful thinking and technology fooled some scholars—and made fools out of others”. Archaeology. св. 56 бр. 5. Archaeological Institute of America. стр. 20—29. JSTOR 41658744. Приступљено 2011-04-27.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  7. ^ Shanks, Hershel. „Related Coverage on the James Ossuary and Forgery Trial”. Biblical Archaeology Review. Архивирано из оригинала на датум 2011-09-07. Приступљено 2012-02-27. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]