Ерленмајерове боце

С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе, погледајте Ерленмајер (вишезначна одредница).
За друге употребе, погледајте Боца (вишезначна одредница).
Ерленмајерове боце.jpg
Ерленмајерова боца

Ерленмајерове боце или ерленмајерове тиквице или ерленмајери (нем. Еrlenmeyerkolben) су лабораторијске боце посебне конусне изведбе које спадају у лабораторијско посуђе. Изумио их је њемачки хемичар Рихард Август Карл Емил Ерленмајер 1860. године и по њему су добиле име.[1][2][3][4][5][6]

Изглед и примјена[уреди | уреди извор]

Изумитељ је овим боцама дао конусни облик који смањује горњу излазну површину па тако и испарења при загријању супстанце, волуметријској титрацији и др. На тај начин је смањен губитак супстанце при хемјским реакцијама. Користе за припрему раствора, чување и мерење супстанци, извођење хемијских реакција или осталих процеса, као што су мешање, загревање, хлађење, растварање, таложење, кључање или анализа. Не смију се загријавати на отвореном пламену.[2][3][7]

Израда[уреди | уреди извор]

Ерленмајерове боце су углавном направљене од стакла (данас углавном боросиликатног стакла) али су понекад направљене и од пластике: поликарбонати, полиетилентерефталати (кополиестер ПЕТГ), полиметил пентени, полипропилени или политетрафлуоретилени (ПТФЕ). Запремине ових боца се крећу од 25-5000 мл. Широка уста Ерленмајерове боце су раније биле познате као „мајмунска уста“.[2]

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Brockhaus ABC Chemie, VEB F. A. Brockhaus Verlag Leipzig 1965, S. 702−703.
  2. ^ а б в Група аутора, Енциклопедија лексикографског завода, Југословенски лексикографски завод, Загреб, 1962. г.
  3. ^ а б Група аутора, Општа енциклопедија Ларус, Вук Караџић, Београд, 1967.
  4. ^ Нешић, С. & Вучетић, Ј. 1988. Неорганска препаративна хемија. Грађевинска књига: Београд.
  5. ^ Рајковић, М. Б.; et al. (1993). Аналитичка хемија. Београд: Савремена администрација. 
  6. ^ R. Mihajlović, Kvantitativna hemijska analiza (praktikum), Kragujevac, 1998.
  7. ^ Herausgegeben von Arthur Stähler et al, Veith & Co., Leipzig 1913, S. 99

Спољашње везе[уреди | уреди извор]