Пређи на садржај

Жарна ћелија

С Википедије, слободне енциклопедије
Схема жарне ћелије
Схема жарне ћелије

Жарне ћелије (книдоците или нематоците) су специјализоване ћелије жарњака којима се ове животиње бране и нападају. Смештене су у епидермису и сконцентрисане највише на пипцима (тентакулама) око усног отвора или на ободу звона код медуза. Могу бити различите грађе и функција.

Грађа и функционисање

[уреди | уреди извор]

Жарне ћелије се развијају од интерстицијелних ћелија. Изграђене су од:

  • чврсте овалне капсуле која је испуњена течношћу;
  • жарног конца (нематоцист) који је веома танак, шупаљ и спакован у чаури у виду спирале; снабдевен је уназад окренутим бодљама;
  • сензибилна длачица (книдоцил) која се налази на спољашњој, слободној површини жарне ћелије; книдоцил је једна врста механорецептора.

Притисак или само додир книдоцила изазива надражај жарне ћелије која на њега реагује извраћањем капсуле и избацивањем жарног конца попут еластичне стреле. Жарни конац се обмотава око неког израштаја на телу плена, а његови израштаји се убадају у тело при чему се излучује отрован секрет који паралише жртву. Поред отровног секрета жарне ћелије могу излучивати и лепљиву материју помоћу које се причвршћују за плен.

Дејство отрова на човека

[уреди | уреди извор]

Отров жарњака углавном није смроносан за човека (изузетак су неке аустралијске врсте), али је зато непријатан и болан. (При одређивању јачине дејства ових отвора треба свакако имати у виду индивидуалну осетљивост.) Место на кожи које је ожарено поцрвени и пече као када се додирне коприва. Најефикаснији поступак који ублажава тегобе је стављање парчета свежег меса на ожарено место. Ензими из меса који разлажу протеине (протеолитички) разложиће и оне из отрова и тиме смањити њихово дејство. Ако то не помогне, код особа које су осетљиве и јаче ожарене, треба утрљати неку антихистаминску или кортизонску маст.

Отрови неких аустралијских врста могу да буду много опаснији па чак и смртоносни за човека па је до сада забележено више таквих, фаталних случајева.

Медуза звана морска кобра или морска оса (Chironex fleckeri) има јак отров који изазива:

Ако је ожерени купач далеко од обале, до смрти може доћи дављењем услед парализе мишића због чега не може да доплива до обале.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Библиотека Планета Земља и живот на њој, Човек и животињски свет, ЗУНС и Српско биолошко друштво, Београд, 1987.
  • Догељ, В, А: Зоологија бескичмењака, Научна књига, Београд, 1971.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 1, Научна књига, Београд, 1977.
  • Крунић, М: Зоологија инвертебрата 2, Научна књига, Београд, 1979.
  • Маричек, Магдалена, Ћурчић, Б, Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1986.
  • Матоничкин, И, Хабдија, И, Примц - Хабдија, Б: Бескраљешњаци - билогија нижих авертебрата, Школска књига, Загреб, 1998.
  • Marcon, E, Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986.
  • Радовић, И, Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001.
  • Ратајац, Ружица: Зоологија за студенте Пољопривредног факултета, ПМФ у Новом Саду и МП Stylos Нови Сад, 1995.
  • Петров, Бригита, Радовић, И, Миличић, Драгана, Петров, И: Општа и систематска зоологија (практикум), Биолошки факултет, Београд, 2000.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]