Задужбина

Задужбина у правом смислу, тј. према Закону о задужбинама, фондацијама и фондовима ^[1] јесте правно лице без чланова којем је оснивач наменио одређену имовину (основна имовина) ради доброчиног остваривања општекорисног циља или приватног интереса, односно циља који није забрањен Уставом или законом.

У свакодневном говору под задужбином се обично сматра здање или установа изграђена добровољним прилогом једне или више утицајних особа. Свака задужбина има своју посебну намену и циљеве што је одређено вољом задужбинара. Задужбине се оснивају најчешће за заштиту угрожених особа, као и за развој културе и просвете.

И поред тога, назив се очувао и у случају неких задужбина, које нису синоним за неко здање (нпр. Задужбина Андрејевић - издавање стручних књига).

Етимологија[уреди]

Некада се говорило и писало задушбина, а то је зграда за нечији спомен, за-душу. Сербски љетопис из 1823. ^[2] доноси ту реч:

„...гради задушбине...”

Задужбинарство у Србији[уреди]

У средњовековној Србији владари и племићи уобичајено су подизали цркве и манастире као задужбине. Нпр., најважнија задужбина Стефана Немање је Манастир Студеница, Цара Душана Манастир Светих архангела код Призрена, док је Краљ Милутин имао више десетина задужбина.

Задужбинарство у Србији се нарочито развило после Првог светског рата. Мотиви за то су углавном били племенити ".. да буде на ползу српскога народа...", нарочито у случајевима када Задужбинар није имао потомке. Но, нажалост, било је и случајева да су задужбинари били ратни профитери и да су постали задужбинари на притисак јавног мњења.

После Другог светског рата врло често се није поштовала воља задужбинара и задужбинама се мењала намена.

Последњих година питање задужбинарства поново добија на значају.^[3]^[4]