Задужбина

Задужбина у правом смислу, тј. према Закону о задужбинама, фондацијама и фондовима ^[1] јесте правно лице без чланова којем је оснивач наменио одређену имовину (основна имовина) ради доброчиног остваривања општекорисног циља или приватног интереса, односно циља који није забрањен Уставом или законом.

У свакодневном говору под задужбином се обично сматра здање или установа изграђена добровољним прилогом једне или више утицајних особа. Свака задужбина има своју посебну намену и циљеве што је одређено вољом задужбинара. Задужбине се оснивају најчешће за заштиту угрожених особа, као и за развој културе и просвете.

И поред тога, назив се очувао и у случају неких задужбина, које нису синоним за неко здање (нпр. Задужбина Андрејевић - издавање стручних књига).

Етимологија[уреди | уреди извор]

Некада се говорило и писало задушбина, а то је зграда за нечији спомен, за-душу. Сербски љетопис из 1823. ^[2] доноси ту реч:

...гради задушбине...

Задужбинарство у Србији[уреди | уреди извор]

У средњовековној Србији владари и племићи уобичајено су подизали цркве и манастире као задужбине. Нпр., најважнија задужбина Стефана Немање је Манастир Студеница, Цара Душана Манастир Светих архангела код Призрена, док је Краљ Милутин имао више десетина задужбина.

Задужбинарство у Србији се нарочито развило после Првог светског рата. Мотиви за то су углавном били племенити ".. да буде на ползу српскога народа...", нарочито у случајевима када Задужбинар није имао потомке. Но, нажалост, било је и случајева да су задужбинари били ратни профитери и да су постали задужбинари на притисак јавног мњења.

После Другог светског рата врло често се није поштовала воља задужбинара и задужбинама се мењала намена.

Последњих година питање задужбинарства поново добија на значају.^[3]^[4]

Враћање имовине које је задужбинама била одузимана после Другог светског рата било је предвиђено Законом о враћању одузете имовине и обештећењу (о реституцији) који је у Србији усвојен 2011. године. Међутим, у пракси ово није заживело (до краја 2017. године враћена је само имовина задужбини Николе Спасића), јер су задужбине након национализације њихове имовине махом бивале угашене те није било коме вратити одузету имовину. С друге стране задужбинари су често своју имовину на управљање остављали Универзитету, Матици српској, Акадамији наука и др. организацијама од угледа, али те организације по овом закону нису добиле могућност да им ова имовина буде враћена. Стога су, на основу идеје да би и ова имовина требало да буде враћена сврси којој су јој наменили њени дародавци, појавили предлози доношења посебног прописа који ово омогућио, али су оне за сада (краја 2017. године) остале у домену разматрања.

Задужбинарство је било развијено и у Крагујевцу о чему је 2004. објављена књига „Питома лоза”.^[5]