Историјски институт Београд

Из Википедије, слободне енциклопедије
Зграда САНУ у Београду. Ул. Кнез Михаилова 35

Историјски институт Београд је научни институт основан у Београду, као један од првих научних института Српске академије наука.

Историјат[уреди]

Историјски институт основан је 21. маја 1947. са задатком да изучава економску, друштвену, политичку, и културну историју српског народа, као и његове везе са јужнословенским и осталим балканским народима, и да истовремено унапређује све гране историјске науке. Претечу Историјског института САНУ представља Институт за прикупљање извора 1908.-1918. године, основан 1922. године, на иницијативу професора Станоја Станојевића.

До 1961. године Институт је био у саставу Српске академије наука и уметности, затим је, одлуком Владе Србије издвојен као засебна установа. [1]

За првог управника Института именован је др Виктор Новак, а за заменика управника др Георгије Острогорски, професори Универзитета.

Прва организациона структура Института заснивала се на хронолошком принципу:

  • Секција за изучавање античког периода
  • Секција за проучавање средњег века
  • Секција за оријенталистику
  • Секција за историју XIX и ХХ века
  • Секција за изучавање НОБ-а и
  • Секција за помоћне историјске науке

До 1948. године постојала је и Секција за византологију, након чега је основан Византолошки институт САНУ, као самостална установа. Секција за изучавање античког периода 1952. године издвојена је из Института и припојена Археолошком институту САНУ. Оснивањем нових научних установа – Института за савремену историју, Института за историју радничког покрета, престала је потреба за постојањем Секције за изучавање народноослободилачке борбе, а Секција за помоћне историјске науке припојена је секцији за проучавање средњег века. Тако је подручје интересовања Историјског института САНУ хронолошки омеђено на период од средњег века, до почетка 20. века, односно до 1918. године и стварања Краљевине СХС.

Програм рада Института у почетку се заснивао на широј спољној сарадњи сарадника са Универзитета и изван њега. Постепеним повећањем броја сталних сарадника, јасније се профилисао научноистраживачки програм Института.

Институт је организовао низ међународних и националних скупова као што су Ослободилачки покрети југословенских народа од XVI века до почетка Првог светског рата (1974), Србија у завршној фази Велике источне кризе 1877.-1878. године (1978.), серију округлих столова Србија у Првом светском рату (1984.-1990.), Југословенско-француски односи – поводом 150 година од отварања првог француског конзулата (1988.), Јован Томић - живот и дело (1995.), Завршне године Првог српског устанка 1812.-1813. (1995.), Куршумлија кроз векове (1995.), Босна и Херцеговина од средњег века до новијег времена (1995), Ислам, Балкан и велике силе (1996.), Петар Костић – живот и дело (1997.), Сусрет или сукоб цивилизација на Балкану (1997.), Србија и Француска за време Првог светског рата (1997.) Европа и Источно питање, Српске политичке генерације, Берлински конгрес и српско питање (1998.), Европа на раскршћу (1999.), Краљ Владислав и Србија 13. века (2000.), Југоисточна Европа: политичке и културне концепције (XVI-XX) (2001.), и друге.

Директори[уреди]

Директори Историјског института САНУ били су:

Директори Историјског института Београд:

Сарадници[уреди]

Референце[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]