Станоје Станојевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Станоје Станојевић
Станоје Станојевић.jpg
Станоје Станојевић, први српски енциклопедиста
Датум рођења (1874-08-24)24. август 1874.
Место рођења Нови Сад
 Аустроугарска
Датум смрти 30. јул 1937.(1937-07-30) (62 год.)
Место смрти Беч
 Аустрија
Најважнија дела

Станоје Станојевић (Нови Сад, 12/24. август 1874Беч, 30. јул 1937) је био српски историчар, први српски енциклопедиста, члан Српске краљевске академије и редовни професор Београдског универзитета.

Биографија[уреди]

Станоје Станојевић је рођен 24. августа (12. августа по Јулијанском календару) 1874. године у Новом Саду, у породици Лазара Станојевића. У Новом Саду се школовао до велике матуре. Студирао је у Бечу, а међу професорима су му били чувени научници Ватрослав Јагић и Константин Јиречек. Као 20-годишњи студент својим радом „Прилошци библиографији србуља“ привукао је пажњу професора Јиречека, тада најбољег познаваоца средњовековне историје Јужних Словена. Докторирао је 1896. одбраном тезе „Die Biographie Stefan Lazarević's von Konstantin dem Philosophen als Geschichtsquelle“ (Биографија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор), коју је В. Јагић уврстио у свој Архив за словенску филологију. По завршеним студијама у Бечу усавршавао се у Немачкој, Русији и Турској. Код Фјодора Успенског и Карла Крумбахера је обогатио знање из византологије, која остаје његова велика љубав цели живот, нарочито византијско-српски односи. Током 1898. и 1899. ради у Руском археолошком институту у Цариграду где је био и професор у српској гимназији.

Професорска каријера[уреди]

Станојевић је писао критичке осврте на историчарска дела, обично веома оштре, што му је стварало тешкоће и непријатности. Изабран је за доцента српске историје на београдској Великој школи, али није потврђен, јер тадашњи председник владе Владан Ђорђевић није заборављао Станојевићеву негативну критику његове књиге „Грчка и српска просвета“ из 1896. године. После непотврђивања избора одлази на усавршавање у иностранство, а у Србију се враћа 1900.

За доцента српске историје на Великој школи изабран је 1900. године. 1905. када је Велика школа прерасла у Београдски универзитет, изабран је за ванредног професора а 1919. за редовног професора Народне историје, што је остао све до смрти. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1905. године а 1920. за редовног члана.

Учешће у војним сукобима[уреди]

Учествовао је у Балканским ратовима и био у штабу Дунавске дивизије I позива, а у Првом светском рату у штабу Моравске дивизије, такође I позива. После повлачења српске војске преко Албаније одлази у Петроград где је изабран за професора универзитета на коме предаје два семестра. Од 1917. године држи предавања у Паризу на Сорбони а 1918. током летњег семестра на Универзитету у Лондону. Све време Првог светског рата Станојевић се активно залаже за српску ствар, па 1915. године покреће библиотеку „Савремена питања“ и као прво објављује свој спис „Шта хоће Србија?“ у Нишу 1915. године.

На Париској мировној конференцији учествовао је као члан Историјско-етнографске секције.

Историографски рад[уреди]

Већ за време свога боравка у Цариграду је започео рад на делу Византија и Срби, које је било широко замишљено, али од кога су изишле само две књиге. Иако је дао неколико веома добрих истраживачких радова, нарочито у младости. Станојевића углавном карактерише одличан приказивачки дар.

Написао је више дела из српске историје: Византија и Срби, „Свети Сава“, Студије о српској дипломатици, Историја српскога народа, О јужним Словенима у VI, VII и VIII веку и друга.

Посебно је значајна његова Историја српскога народа (Београд 1908), која је била једна од првих књига са том тематиком. Претходила јој је само Историја српскога народа Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића, издата у два тома од којих је први изашао у две књиге 1890. и 1891. (касније су изашле обе у једној књизи, 1893), а други том (прва књига) 1891. а касније оба дела 1894. Јиречекова Историја Срба се састојала из четири целине од којих је само прва објављена 1911. (политичка историја до 1371) док су друге три објављене 1922. и 1923. (историја до 1537. и културна историја у две свеске). Данас се Јиричекова историја штампа углавном у две књиге (Политичка историја до 1537. и Културна историја).

Станоје Станојевић био је оснивач је Историјског друштва у Новом Саду, а од 1928. био директор његовог Гласника. Такође је био и председник Југословенског историјског друштва и директор Југословенског историјског часописа (1935—1937).[1]

Први српски енциклопедиста[уреди]

Станојевић се од младости активно бавио публицистиком и просветитељством. Писао је чланке за разне новине, нарочито за Политику чији је био један од оснивача. Био је директор и уредник Народне енциклопедије Срба, Хрвата и Словенаца, јединог дела те врсте на нашем језику које је штампано ћирилицом и латиницом. То дело има 4.000 страница а на њему је сарађивало 160 аутора.

Последње године[уреди]

Породична гробница Станоја Станојевића на Новом гробљу

Станојевић је годинама вредно и систематски студирао историјске изворе и литературу, долазио до многих запажања, чинио белешке и спремао се да напише „Историју српског народа у средњем веку“, у 9 књига. Успео је да приреди само прву књигу, о изворима, и то не у коначном виду.

Истрошен напорним радом и здравственим проблемима, Станоје Станојевић је преминуо 30. јула 1937. у санаторијуму „Лев“ у Бечу од последица операције. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Био је ожењен Олгом Станојевић, сестром лингвисте Александра Белића, и имао синове Лазара и Павла. Лазар (1905-1980) је завршио медицину у Београду 1929. године и потом специјализовао интерну медицину у Берлину. Био је професор Медицинског факултета у Београду од 1952. Лазарев син, Станоје (1938-2007), који је носио дедино име, био је лекар спортске медицине и професор на Факултету физичке културе у Београду.

Важнији радови[уреди]

Извори[уреди]

  1. Народна библиотека Србије: „Архива Станоја Станојевића“, приступ 16.6.2013

Литература[уреди]

  • Енциклопедија Југославије, осми том Србија-Ж (1971. год.).
  • Електронски каталог Народне библиотеке Србије.
  • Мала енциклопедија Просвета - Општа Енциклопедија (М-Ш). Издавачко предузеће „Просвета“, Београд 1959.
  • Енциклопедијски лексикон Свезнање, Београд 1937.
  • Текст Мире Софронијевић из поговора Растковог електронског издања „Историје Босне и Херцеговине“ Станоја Станојевића.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]