Камен у мокраћној бешици
| Камен у мокраћној бешици | |
|---|---|
| Синоними | vesical calculus, cystolith |
 | |
| Камен из мокраћне бешике након хируршког уклањања | |
| Специјалности | урологија |
| Симптоми | дизурија |
| Компликације | циститис |
| Узроци | прекомерна концентрација минерала, дехидрација |
| Превенција | унос већих количина течности |
| Лечење | цитрус сок, сирће, хирургија |
Камен у мокраћној бешици калкулус-конкремент мокраћне бешике појава је чврстих или трошних накупина (агломерација) кристала растворених минерала у мокраћи, које се стварају у мокраћној бешици. Они могу бити у свим облицима и величинама, од малих кристала величине зрна песка, до камења величине лоптице за голф. На процес формирања камена могу да утичу социо-економски, генетички и конституционални чиниоци.
Иако су обично су повезани са застојем мокраће, могу се формирати и код здравих особа без доказа о анатомским дефектима, стриктурама, инфекцијама или страним телима. Присуство каменца у горњем делу уринарног тракта није нужно предиспозиција за стварање камена у мокраћној бешици.
Нешто чешће се јављају код мушкараца.[1]
Епидемиологија[уреди | уреди извор]
Морбидитет, морталитет, распрострањеност[уреди | уреди извор]
Камење у мокраћној бешици чини само око 5% свих каменаца уринарног тракта, али је одговорно за 8% смртности од уролитијазе у развијеним земљама света Инциденција камена у бешици је већа у земљама у развоју због исхрани са недостатком животињских протеина, лошом хидратацијом и понављајућим дијарејима.[2]
Од 19. века, инциденција примарних каменаца у мокраћној бешици у Сједињеним Америчким Државама и западној Европи је стално и значајно опадала као последица побољшане исхране и контроле инфекција. У овим земљама, каменци мокраћнд бешике углавном погађају одрасле, са константним опадањем учесталости код деце. На западној хемисфери, каменаци у мокраћној бешици првенствено погађају мушкарце који су обично старији од 50 година и имају удружену опструкцију излаза из мокраћне бешике.
Међутим, инциденција каменца у бешици у мање развијеним земљама и областима као што су Тајланд, Бурма, Индонезија, Блиски исток и северна Африка остаје релативно висока. Иако су каменаци у мокраћној бешици све ређа у овим популацијама, они остаје поремећај који погађа децу и далеко је чешћи код дечака него код девојчица.[3]
Пол[уреди | уреди извор]
Камен у мокраћној бешици је чешћи код мушкараца, при чему је пријављен однос између мушкараца и жена између 10:1 и 4:1.
Старост[уреди | уреди извор]
Расподела старости има два врхунца: први са 3 године, код деце у земљама у развоју, а други са 60 година.[4]
Етиологија[уреди | уреди извор]
Задатак мокраћне бешике је да сакупља мокраћу из бубрега све до оне количине која изазива надражај за изнокравање., након кога би бешика требало да буде празна. Овај физиолошки процес може бити нарушен неким здравственим проблемима који могу спречити да се то догоди, тако да на крају мокрења у бешици остаје заробљена извесна количина мокраће. У тако заробљеној мокраћи, неке од супстанци почињу да се лепе и формирају кристале који нарастају и формирају камен у бешици.
Иако постоји низ проблема који могу спречити пражњење бешике, два најчешћа су:
- Простата већа од уобичајене, која је уобичајена промена код старијих мушкараца. Увећана простата обично може да стисне уретру, цев која избацује мокраћу из тела. Када се то догоди, мокраћа не отече нормално, што отежава пражњење бешике.
- Оштећење нерава, познато и као неурогена бешика, због нарушене инервације бешике може довести до тога да се мокраћа задржава у мокраћној бешици.
Од других поремећаја који могу довести до проблема са пражњењем бешике наводе се:
- Операција повећања бешике, која иако неким људима помаже код проблема који се зове инконтиненција или немогућност контроле измокравања, може повећати вероватноћу да пацијент добије камење у бешици.
- Дивертикули бешике или мале врећице које се формирају у зиду мокраћне бешике, као последица урођених аномалија, инфекција или проблема са простатом, могу бити узрок камена у бешици.
- Отицање ткива бешике, као последица инфекције уринарног тракта, може да блокира нормалан проток мокраће и изазове стварање камена у бешици.
- Цистокала, која се јавља само код жена, карактерише се променама у зиду бешике који слаби и пада у родницу, може да блокира нормалан проток мокраће.
- Дијета богата мастима, шећером и солим може повећати шансе за формирање камења у бешици. Овај поремећај се чешће јавља у земљама у развоју.
- Камен у бубрегу (иако се по етиологији разликују од камена у бешици), код неких пацијената може да се помери из бубрега и доспе у бешикику, уј којој наставља да расте.
- Медицински апарати могу да доведу до формирања каменаца на њима, као што је нпр. катетер, танка цев која помаже у дренирању мокраће из бешике.
Клиничка слика[уреди | уреди извор]
Клин ичку слику карактеришу следећи знаци и симптоми:
- бол или осећај притисака у трбуху,
- замућена или тамно пребобојена мокраћа,
- крв у мокраћи
- учестало или болно мокрење
- проблеми са мокрењем, успорен почетак и заустављање мокраће, губитак контроле измокравања мокраће,
- бол у пенису
- знаци инфекције уринарног тракта (ИУТ), који могу укључивати грозницу, бол приликом мокрења, хитно и често мокрење
Неки пацијенти немају сталне симптоме, већ само повремене који се јављају када се покрене камен и спречава мокраћи да изађе из бешике.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ staff, familydoctor org editorial; Rice, Alex (2021-07-01). „Bladder Stones - Bladder Stones Symptoms”. familydoctor.org (на језику: енглески). Приступљено 2024-06-18.
- ^ „Bladder Stones: Practice Essentials, Anatomy, Pathophysiology”. emedicine.medscape.com. 2024-01-02.
- ^ Hesse, Albrecht (1996-08-29). „Book Review Kidney Stones: Medical and surgical management Edited by Fredric L. Coe, Murray J. Favus, Charles Y.C. Pak, Joan H. Parks, and Glenn M. Preminger. 1109 pp., illustrated. Philadelphia, Lippincott-Raven, 1996. $275. 0-7817-0263-1”. New England Journal of Medicine. 335 (9): 680—681. ISSN 0028-4793. doi:10.1056/nejm199608293350923.
- ^ Tzelves, Lazaros; Türk, Christian; Skolarikos, Andreas (2021). „European Association of Urology Urolithiasis Guidelines: Where Are We Going?”. European Urology Focus. 7 (1): 34—38. ISSN 2405-4569. doi:10.1016/j.euf.2020.09.011.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење у вези са темама из области медицине (здравља). |
